Kina i Kirgizija 2018. (13. deo)

MOJI KINESKI DRUGOVI

   Uveče smo se ukrcali na voz i krenuli na dugo putovanje do Kašgara. Pruga gotovo sve vreme ide obodom pustinje Taklamakan. Većina geografa smatra je posebnom pustinjom, dok neki kažu da je ona deo Gobia. Postoje neslaganja i sa značenjem njenog imena. Po jednima se prevodi kao „Napušteno mesto“, a po drugima nešto u fazonu „Uđeš i ne izađeš“. U svakom slučaju ovo je jedna od najnegostoljubivijih pustinja na svetu i bila je glavna prepreka na Putu svile. Već sam pominjao da su postojala dva glavna pravca ovog drevnog puta koja su obilazila Taklamakan, tj. išla njenim obodom. Jedan duž severne, a drugi duž njene južne ivice. Taklamakan pustinja zauzima prostor od 337.000 km² i sa tri strane je okružena visokim planinama, na severu Tjen Šanom, na zapadu Pamirom, a na jugu se pružaju venci Karakoruma.

 

   Voz kojim smo se vozili bio je najgori i najstariji od svih dosadašnjih, što uopšte ne znači da je bio loš. Po Kini saobraćaju vozovi različitih kategorija i to od onih što idu 300 na sat, pa do ovakvog kojeg sam ja nazvao najgorim. Da dodatno pojasnim, ti najlošiji su otprilike u rangu naših najboljih. Smestili smo se u tzv. hard sleeper vagon, te smo nas četvoro delili prostor sa još jednim Kinezom i Kineskinjom. Bili su jako fini i polomili su se oko nas. Nudili su nas raznom klopom, donosili toplu vodu, kupovali nam neko voće. Naravno i mi smo uzvraćali istom merom, pa smo tako non-stop razmenjivali neku hranu. Podrazumeva se na ovoliki put nisam krenuo bez rakije, a flašu je imao i Kinez. U jednom momentu, dok sam u vrućoj vodi podgrevao one njihove nudle, koje su, inače, jako popularne među putnicima po vozovima, Kinez mi je ponudio da u to doda neki ljuti sos. Kada sam iz kurtoazije rekao da mi se dopada, odmah je skočio i iz kofera izvadio veliko pakovanje tog sosa i poklonio mi. Nisam mogao da ga odbijem. Jebote, gde sad još i da vukljam kilo ljutenice tokom celog puta! Kinez je izašao tokom noći, a Kineskinja je ostala sa nama skoro do Kašgara. Ja sam se razvalio od spavanja. Stigao me umor, tako da sam otkuntao celih 10 sati.

Kašgar.

   U Kašgar smo stigli negde predveče, nakon dvadest dva i po sata vožnje. Opet nas je po silasku iz voza malo ispitivala policija. Taksisti na železničkoj stanici u Kašgaru su prvi tokom ovoga putovanja koji nisu hteli da voze na taksimetar, već su tražili, za kineske prilike, previsoke cifre. Izašli smo van štajge i zaustavili normalan taksi, te se odvezli do starog dela grada. U stari deo grada zabranjen je prolaz automobilima, pa nas je taksista dovezao do jednog od ulaza u taj istorijski deo Kašgara, što je verovatno bila najudaljenija moguća tačka u starom delu grada do našeg hostela.

   Problem su predstavljali moji zglobovi, a ne ranac koji sam morao da teglim na leđima. Tokom većeg dela ovog putovanja nekako sam gurao, doduše sa bolovima, ali sam izdržavao. Međutim, nakon obilaska arheoloških lokaliteta Gaočang i Jiaohe, dan za danom, bolovi su kulminirali i dostigli vrhunac u Kašgaru. Da stvar bude gora, od ljudi koje smo pitali za pravac do našeg hostela dobijali smo često kontradiktorne informacije. Zahvaljujući mojoj prilično dobroj orijentaciji nismo mnogo lutali i stigli smo nadomak cilja, ali na hostelu nije bilo nikakvog natpisa na nekom krštenom jeziku. Bukvalno na dvadesetak metara od njega upitali smo grupu pandura za pomoć. Oni su nam pokazali da krenemo za njima i maltene u strojevom koraku, jedan iza drugog, otpratili do hostela i teatralno nam pokazali ulaz.

Kašgar.

   Naše konačište se nalazilo u tipičnoj ovdašnjoj zgradi, sa velikim centralnim dvorištem i sobama okolo. Gosti su bili uglavnom kineska mlađarija, ali i nekih četiri, pet stranaca. Hostel je bio prilično musav, sobe su nikakve, što meni i nije važno, ali je u njemu vladala prijatna, opuštena atmosfera. Tapčani na kojima se sedi u dvorištu bili su krcati praznim pivskim flašama i punim pikslama pikavaca, Osoblje je bilo ljubazno i znalo je engleski jezik. Malo sam se družio sa tih par Evropljana, a onda smo otišli na večeru.

Kašgar.

   Po povratku u hostel zaustavio me je jedan Kinez, koji je odudarao od svih Kineza koji su ovde bili smešteni. Uglavnom su svi bili mladi, bučni i veseli, a ovaj je imao oko 40 godina i bio je pomalo uštogljen. Nosio je neko odelo, tašnu sa lap topom i imao je na glavi kačket sa petokrakom. Predstavio mi se i rekao da nas je danas video ovde i da je na recepciji saznao da smo iz Srbije. Zatim je dodao da voli Srbiju, da ga zanima naša zemlja, te bi želeo da malo popriča sa nama i ponudio se da nas vodi na roštilj. Rekoh mu da smo se upravo vratili sa večere, ali da, eto, možemo on i ja da popijemo koje pivo. I tako otidosmo na piće. Iznenadio sam se kada je počeo da priča o Vučiću i Pupinovom mostu. Čekaj, bre, koji normalan Kinez u Kašgaru je čuo za ovoga našeg nesretnika i za tamo neki most preko Dunava. Očito je moj kineski drug pred naš razgovor malo guglovao, pardon, baidisao, pošto je gugl zabranjen. Nisam samo siguran da li mu je to bio zadatak ili je to radio samoinicijativno. Elem, Kinez se prvo raspitao ko smo, šta smo, čime se bavimo, šta smo sve obilazili po Kini itd. Onda mi je pričao kako je njegova država moćna i razvijena, kako je Sinđjang neotuđivi deo Kine, kako kineska vlada mnogo pomaže Ujgure i druge nacionalne manjine, kako je Sovjetski savez izdao ideju komunizma, ali Kina to neće nikada učiniti i slično. Inače, u jednom momentu mu se oglasio mobilni telefon melodijom "Bela ćao". Pričao mi je i o tome kako se gradi nekakav veliki put ili železnica koja će spojiti Kašgar i Kinu sa Pakistanom, što će zaposliti mnogo ljudi i razviti ovaj deo Siđjanga. U sebi pomislih verovatno i naseliti još Han Kineza. Ja sam se, naravno, slagao sa svime što je govorio. Kada mi je dosadio rekoh mu da sam umoran i da moram da idem. Kinez je insistirao da on plati naš račun i tako ja popih dva piva na račun čudnog Kineza, ili možda službe, ko će ga znati?

Kašgar.