JIAOHE
Trećeg dana našeg boravka u Turpanu
otišli smo do desetak kilometara udaljenog lokaliteta Jiaohe iliti Jarkota. To
je takođe bio značajan grad na Putu svile i njegova istorija se ne razlikuje
mnogo od one Gaočanga. Prvi stanovnici su bili Indoevropljani – Toharci.
Jarkotom su od 108. pne, pa do 450. godine vladali Juši. Zatim je prefektura
Tang dinastije. Od 640. do 658. godine sedište je protektorata Zapadnog
regiona. Početkom 9. veka je pod vlašću ujgurskog kanata. Konačno je napušten u
13. veku, nakon što su ga razorili Mongoli.
 |
| Jiaohe. |
Jarkot iliti Jiaohe se nalazi na
fenomenalnoj lokaciji, odnosno smešten je na jednom ravnom platou sa strmim
liticama visokim preko 30 metara, kao na ostrvu. U stvari, može da se kaže da
to i jeste ostrvo, pošto oko njega stvarno protiče reka. Dobro, ne baš reka,
više rečica. Zbog svog izuzetnog položaja nije imao nikakve bedeme, jer se
praktično radilo o prirodnom utvrđenju. Dimenzije tog platoa su 1650m x 300m.
Prema dokumentima iz vremena Tang dinastije, Jiaohe je imao oko 7.000
stanovnika. U zapadnom i istočnom delu grada nalazili su se stambeni objekti,
dok su severni deo zauzimali budistički hramovi i stupe.
 |
| Jiaohe. |
I ovde su kineski ološi biletarnicu
postavili par kilometara od samog arheološkog nalazišta. Pazi da vam ne platim
šatl prevoz, pizda li vam materina! Što se tiče lokaliteta, odličan je.
Reklamiraju ga kao najbolje sačuvani drevni grad od zemlje i mislim da su tu u
pravu. Pojedini objekti su sačuvani skoro do visine krova. Na jednom hramu je
opstala čak i skulptura Bude, doduše samo delimično. Ovaj lokalitet je mnogo
bolji i zanimljiviji od Gaočanga i baš sam uživao dok sam ga obilazio.
 |
| Jiaohe. |
Poslednjeg dana u Turpanu otišao sam do
muzeja. Stigao sam malo pre otvaranja, ali je plato ispred već bio ispunjen
ljudima. To su bile ujgurske babe i dede, koji su organizovano dovedeni u
posetu muzeju. Oni su se poređali na velikom stepeništu sa crvenim
transparentom na kome je nešto bilo napisano na kineskom i ujgurskom i svi su
imali zastavice Narodne republike Kine u rukama. Na komandu šefa, koji je
stajao ispred njih, oni bi nešto uzvikivali i mahali tim zastavicama. Onda je
sa razglasa krenula muzika, a okupljeni su spontano počeli da đuskaju. Naravno,
sve to je zabeleženo kamerama i fotoaparatima. Pretpostavljam da se radilo o
ljudima iz unutrašnjosti, tj. seljacima, sudeći po njihovoj tradicionalnoj
garderobi, a bogami i po mirisu koji se osećao kada prođeš pored njih.
Propaganda ili ne, nema veze, meni je ovo bilo simpatično
 |
| Muzej u Turpanu. |
Kada je reč o muzeju, mogu reći samo –
odličan. Baš kao i onaj u Urumčiju i ovaj je krcat predmetima od drveta i
tekstila, kao i mumijama. Međutim, ovaj muzej ima i zanimljivu postavku sa
skeletima praistorijskih životinja, među kojima se izdvaja kostur
Paraceratheriuma, odnosno neke vrste nosoroga, koji je bio dugačak 9, a visok 5
metara i težak 30 tona.
 |
| Muzej u Turpanu. |
 |
| Muzej u Turpanu. |
Vezano za Turpan da kažem da smo još prvog
dana potrefili odličan restoran sa dobrom klopom i svako veče smo ga
posećivali. Svašta smo tu isprobali od pačetine, dzigerice, pa nekih čorbi sa
nudlama punjenim mlevenim mesom, do kolenica. S obzirom na svinjsku kolenicu
očito se radilo o kineskom, a ne ujgurskom restoranu. Uh, kakva je bila ta
kolenica! Skuvana u nekom fenomenalnom sosu, a tek kolika je bila porcija.
Nikada nisam jeo bolju. Razbio sam se, ali sam zato to veče nekoliko puta
ustajao da pijem sodu bikarbonu i lekove za gorušicu.
Нема коментара:
Постави коментар