Kina i Kirgizija 2018. (11. deo)

GAOČANG, ASTANA, BEZEKLIK

   Drugog dana našeg boravka u Turpanu otišli smo najpre do Gaočanga. Nekada je to bio izuzetno važan grad na Putu svile. Mnogo poznatiji je pod imenom Kočo, ili Kara-Hodza. Gaočang je kineska varijanta njegovog naziva. Do ovog arheološkog nalazišta ima oko 50 kilometara, što i nije tako malo s obzirom na već pominjana kineska ograničenja brzine. Na to treba dodati i par policijskih punktova, gde su nas trkeljisali i legitimisali.

Gaočang.

   I tako stigosmo do drevne Koče. U stvari, skoro da smo stigli, jer kad dođeš do kapije lokaliteta i kupiš ulaznicu treba još da prepešačiš nekoliko kilometara ili da platiš šatl prevoz. Naravno, da sam pešačio. Koja je, bre, to fora! Napraviš biletarnicu dva kilometra od lokaliteta i naplaćuješ prevoz! Nemam šta drugo da kažem na to osim da su ljudi koji rukovode arheološkim lokalitetima po Kini najobičniji slepci. Prvo su im ulaznice među najskupljim u svetu, a onda i ove jajarske fore sa prevozom. Posebno su me iznervirali što na otprilike 2/3 arheoloških nalazišta nisu hteli da me puste da uđem besplatno, iako sam arheolog i član međunarodnog muzeološkog udruženja, koje funkcioniše i u Kini. Sa tom članskom kartom besplatan je ulaz u gotovo sve muzeje i lokalitete na svetu. Evo, nakon mojih višedecenijskih obilazaka arheoloških nalazišta po belom svetu, mogu da kažem da me jedino u Kini nisu puštali da uđem bez kupljene karte. Ovde kada bi im pokazao tu karticu, radnici na šalteru bi se ili konsultovali sa nekim nadređenim ili bi zvali telefonom šefa, a onda bi se izvinili i rekli da ne mogu da uđem ili bi mi davali neke debilne predloge. Recimo, baš u Gaočangu su zvali nekog nadređenog i taj mi je preko telefona rekao da se vratim u 50 kilometara udaljeni Turpan i da odem u zgradu neke njihove lokalne vlasti, gde će mi izdati papir sa pečatom sa kojim ću moći da prođem bez plaćanja karte. More nosite se u pičku materinu! Ej, bre, dolazi ti u posetu kolega, muzejski radnik, a ti ga teraš da ti plati ulaznicu! U svetu te puste preko reda, otvore ti i pokažu ako treba i ono što nije u stalnoj postavci, natovare te katalozima i brošurama. Često kada čuju da im je došao kolega iz inostranstva dođu arheolozi koji tamo rade da se upoznate. Koliko puta su me ponudili kafom i pićem! E, tako je svuda osim kod kineskih jajara. Nije stvar u plaćanju, baš me briga za lovu, poenta je u tome kako se odnose prema kolegama. 

Gaočang.

   Da se vratim na Kuču. Ovaj grad je nastao još u 1. veku pne i navodno su ga osnovali Juši, koji su, inače, bili evropoidne rase. Kasnije su Juši prihvatili kinesku vlast, koja je 327. godine ovde ustanovila svoj garnizon. Tako kažu kineski izvori, međutim mnogo toga nije baš najjasnije što se tiče drevne istorije Centralne Azije. Generalno je problematično i komplikovano istraživanje nomadskih naroda zbog stalnih seoba, mešanja, sklapanja saveza i međusobnih podela. Upravo su nomadi glavni akteri u istoriji Centralne Azije. Što se tiče Juša, neki ih poistovećuju sa Toharcima, mada za to baš i nema jakih dokaza. Bilo kako bilo, godine 460. Gaočang su zauzeli nomadi Žuan Žuan, koje će poraziti Turci (Gok Turci). Nakon propasti turskog kanata, na prostoru Turanskog basena nastaće nekoliko nezavisnih gradova – država, a među njima i Gaočang (Kuča). Jedno vreme bio je pod Tibetancima. Trebalo bi da od 803. godine ovom oblašću vladaju Ujguri. Ujgurski kanat je kratko trajao, do 840. godine kada su ga uništili Kirgizi. Međutim, deo Ujgura, koji je opstao u ovoj oblasti, formirao je kraljevstvo Kočo (Kuča). Ta država će, što nezavisna, što kao vazal Čagatajskog kanata, opstati sve do 1370. godine.

Gaočang.

  Kuča je, kao što već rekoh, bila važan grad na Putu svile i zbog toga su je naseljavali raznorazni narodi i to od tih drevnih indoevropljana Toharaca, preko Iranaca tj. Sogdijanaca, pa do raznih turskih naroda i Kineza. U kraljevstvu Kočo glavna religija je bila budizam, ali je bilo prisutno i manihejstvo, kao i nestorijansko hrišćanstvo.

Gaočang.

   Ovaj lokalitet je ogroman. Prostire se na površini od oko 2.200 000 m². Sastoji se od spoljnog i unutrašnjeg grada, kao i kanove palate. Spoljni grad je prečnika 5,4 km i okružuju ga zemljani bedemi debeli 12 metara i skoro isto toliko visoki. Grad je imao 9 glavnih kapija. Sve što ima da se vidi od Gaočanga: zidine, hramovi, razni objekti, sve je napravljeno od blata. Nema šta, meni je to zanimljivo! Nije mi ovo prvi „zemljani“ grad ili tvrđava koju sam do sada video. Nekoliko takvih lokaliteta sam obišao u Uzbekistanu i Iranu, ali Gaočang je mnogo veći od svih njih.

Gaočang.

   Posle Kuče otišli smo do nekropole Astana. Smatra se da su na ovom groblju uglavnom sahranjivani kineski kolonisti iz Gaočanga i to od 4. do prve polovine 8. veka. Zauzima površinu od 10 km² i sadrži preko 1.000 grobova. Za posetioce je otvoreno nekih 5 – 6 grobnica. One su ukopane u zemlju i do njih vodi 4 do 5 metara uzani pasaž (nalik dromosu). Grobnice se sastoje od nekoliko, često oslikanih odaja. I ovde je izloženo nekoliko mumija.

Astana.

   Poslednje što smo obišli u toku ovoga dana bile su Bezeklik pećine, takođe poznate kao Pećine 1.000 Buda. Radi se o 77 isklesanih pećina u jednoj klisuri Plamteće planine. Datuju se od 5. do 14. veka. I ove pećine su oslikane, ali su njihovi murali mnogo slabije očuvani u odnosu na one iz Mogao-a. Inače, jedan deo murala su, već pominjani nemački arheolozi Fon Le Kok i Teodor Bartus isekli i odneli u Berlin. Priličnu štetu su napravili i lokalni muslimani, koji nisu baš voleli ljudske prikaze. Treba još reći da su na crtežima u Bezekliku izraženiji uticaji persijske, kineske, pa i indijske umetnosti nego u Mogao-u, što i ne čudi s obzirom na nekadašnju etničku šarenolikost ovog prostora.

Bezeklik.

   Za razliku od Gaočanga i Astane, gde smo bili jedini posetioci, ovde je vrvelo od ljudi. Uglavnom su to bile organizovane grupe Ujgura i to većinom starijih ljudi sve u onoj njihovoj tradicionalnoj odeći.

Bezeklik.