TURPAN
Iz Dunhuanga smo prvo morali da se
vozimo taksijem do 127 km udaljene železničke stanice u mestu Liujuan. To i
nije bio neki problem, pošto je taksi prevoz po Kini izuzetno jeftin, pa nas je
ova vožnja koštala neku siću. Inače, tokom ovog putovanja smo baš često
koristili taksi usluge i može se reći da su kineski taksisti generalno
korektni. Velika većina njih bi odmah po našem ulasku u auto uključivalo taksimetar
i svega nekolicina je probala da nas izvaćari i naplati vožnju neki juan više.
Ono što je bio problem tokom ovog našeg putovanja od 127 km do železničke
stanice je to što je trajalo 2 sata i 15 minuta. Nije to mnogo, putovao sam
ranije i po 27 sati autobusom, ali brzina kojom smo se kretali me je
jednostavno iritirala. Jebote, put odličan, skoro kao autoput, ravan kao
strela, ide posred pustinje, a mi milimo zbog bolesnih ograničenja brzine!
Kineski šoferi svi to poštuju kao sveto pismo. Posmatrao sam ovog našeg vozača,
pa on nigde nije prekoračio 1 kilometar propisanu brzinu. Na sve to, s vremena
na vreme, ali prilično često, prolazi se ispod nekih kamera, gde maltene treba
da se zaustaviš, da bi ti one uslikale automobil. U životu se nisam ovako
dobrim putem vozio tako sporo. Vožnja kolima po Kini je da popizdiš, barem u
ovom delu gde sam ja bio.
Na stanici smo se ukrcali u brzi voz koji do
Turpana putuje manje od 4 sata. Da smo se ubrzo ponovo našli u provinciji
Sinđjang bilo je jasno, pošto su me u vozu čak tri puta policajci legitimisali
i fotografisali. Dobro došli u Ujguristan! Po dolasku u Turpan svo četvoro su
nas priveli u policijsku stanicu, gde smo obavili mali informativni razgovor i,
naravno, opet bili slikani. Još dok smo se vozili do hostela shvatio sam da je
u ovom gradu policija još prisutnija nego u Urumčiju. Bukvalno na svakih 50
metara te glavne gradske avenije nalazila se patrola, a na par stotina metara
mala montažna policijska stanica. O broju pandurskih vozila sa upaljenim
rotacijama da i ne pričam. U jednom moment su žandari preko te ulice razvukli
onu prepreku sa šiljcima i izvršili pregled nekoliko automobila i posle par
minuta ponovo pustili saobraćaj. Po celom gradu sve je vrvelo od policajaca sa
šlemovima, štitovima, pancirima i ogromnim pendrecima. Jebote, koliko ih je!
 |
| Turpan. |
Na ulazu u hostel dočekao nas je detektor za
metal i pandurski pult na kome su uredno bili poređani šlemovi, štitovi,
pendreci i slični rekviziti, međutim policajaca nije bilo, možda zbog toga što
nije bilo baš ni gostiju. Hostel je bio, onako baš „basic“. Imao je veliko
dvorište oko koga su bile raspoređene sobe. Na sred tog dvorišta postavljen je
tapčan, odnosno ona velika centralnoazijska platforma za sedenje. U sobama se
nešto slično nalazilo umesto kreveta i to je u njima bilo i jedini komad
nameštaja. Meni više i ne treba. Ovo mi je bilo ok, jedino je cena za ovakav
smeštaj bila malo previsoka, ali to je već pitanje ponude i potražnje.
Ujutru sam u Turpanu primetio još nešto što
nisam sretao u Urumčiju. To su civili naoružani toljagama, nalik bejzbol
palicama, i štanglama, koji ponekad imaju na sebi i neki deo policijske opreme
i obavezno crvenu traku oko ruke. Nemam pojma ko su i šta su. Ne znam ni koja
im je svrha. Meni su izgledali smešno, pošto je među njima bilo i prilično
starih ljudi, kao i nekih debelih tetaka. Nisam skapirao ni da li među njima
eventualno ima Ujgura. Inače, Ujguri čine 75% stanovništva Turpana, dok Han
Kineza ima nešto manje od 20%.
 |
| Turpan. |
Turpan je glavno mesto Tarimskog basena,
koji važi za jedan od najsušnijih prostora čitave Evro-Azije. Nekada je ovaj grad
– oaza snabdevan vodom pomoću tzv. kareza. Radi se o sistemu podzemnih kanala
koji su dopremali vodu sa Tjen Šana i sa obližnje Plamteće planine. Ovaj sistem
vodosnabdevanja je bio u upotrebi još od 100. godine pne. U Turpanskoj
depresiji postoji preko 1.100 karez bunara i kanala ukupne dužine preko 5.000
km. Pošto spomenuh Turansku depresiju, da malo i to pojasnim. U pitanju je
druga najdublja depresija u svetu, sa preko 4.000 km2 ispod nivoa
mora, a najniža tačka se nalazi na – 154
metara nadmorske visine. Inače, ovdašnja geografija je mnogo doprinela primeni
i razvoju kareza, pošto je voda i prirodnim putem tokom kišnih perioda oticala
sa obližnjih planina. Neki izgradnju kareza porede sa pravljenjem Kineskog
zida. Da li je baš tako, ne znam, ali da je to bio veliki poduhvat nema sumnje.
 |
| Turpan. |
Ovo vodosnabdevanje je sigurno uticalo da se
Turpan još od davnina pročuje po svom grožđu. Da imaju grožđa, imaju i to
poprilično. Čak i po samom centru grada postoje čitave aleje vinove loze, gde
su neki od čokota debeli kao ruka.
Kada se spomene Turpan, moja prva
asocijacija je drevni grad – oaza na Putu svile. Međutim, to je danas moderno
mesto, koje ničim ne podseća na ta davna vremena. U stvari, možda samo malo deo
grada do koga vodi turistički putokaz na kome piše „istorijska muslimanska
četvrt“. Tu su kuće od blata, ulice su prašnjave i sve je musavo i oronulo.
Tamošnji muškarci uglavnom nose ujgurske kape dope, a žene haljine i marame
jarkih boja. U jednom takvom delu ovoga mesta nalazi se Emin minaret, jedino
vredno pomena od, da kažem, istorijskih građevina Turpana. U pitanju je dzamija
sa 44 metara visokim minaretom, najvećim u Kini. Izgrađena je 1777. godine, u
vreme kada se Đing dinastija borila za ove krajeve sa Dzungarcima. Tada su
Ujguri, ili bolje rečeno ovdašnji muslimani, pod vođstvom Emin Hodze pomogli
Kinezima da iz ovih bitaka izađu kao pobednici. Dzamija je posvećena ovom
vojskovođi i nazvana je po njemu. To je tipična ujgurska, iliti
centralnoazijska islamska bogomolja sa ulaznim portalom, ivanom i jednim
velikim minaretom. Izgrađena je od cigala, a minaret je ukrašen geometrijskim
motivima, tako što su postavljane opeke različitih oblika na razne načine.
 |
| Emin minaret. |
U Turpanu smo planirali da posetimo i bazar
i krenuli smo ka njemu, ali su nam ljudi koje smo usput upitali za pravac rekli
da je on već neko vreme zatvoren iz bezbedonosnih razloga.
 |
| Emin minaret. |
Нема коментара:
Постави коментар