Kina i Kirgizija 2018. (14. deo)

KAŠGAR

   Kašgar mi se najviše dopao od svih gradova koje sam posetio tokom ovog putovanja. Tačnije, svideo mi se njegov stari deo. Volim mesta sa tom islamskom arhitekturom, sa kućama od ćerpiča i blata, sa tim orijentalnim šmekom. Taj stari deo grada nalazi se unutar masivnih zemljanih zidina, koje su nedavno obnovljene, baš kao i cela ova četvrt. Među ovdašnjim kućama priličan broj fasada je oblepljen reljefnim opekama raznih oblika, tako da formiraju kojekakve geometrijske šare. Koliko sam video, čini mi se da su sve takve fasade relativno skorijeg datuma. Jedino ne znam da li je to bazirano na nekom tradicionalnom ujgurskom načinu ukrašavanja kuća ili su jednostavno tako odlučile vlasti kada su obnavljale stari deo grada. One malo veće građevine često imaju dugačke terase sa drvenim izrezbarenim, profilisanim šarenim, stubovima i lukovima. Na ulazima u kuće i dvorišta nalaze se vrata sa kovanim šarkama, okovima i zvekirima. Prozori često imaju fino modelovane drvene rešetke.

Bedemi Kašgara.

Kašgar.

   Ovakva mesta volim i zbog atmosfere koja obično u njima vlada. Kujundzije su ispred svojih radnji tukle po tepsijama. Mesari su čerečili ovce. Pekari su u tandirima, tj. pećima nalik velikim ćupovima, pekli lebac. Iz obližnje čajkane su se čuli muzičari koji su svirali na nekim starim instrumentima. Po ulicama se širio dim od roštilja, na kojima su cvrčali kebabi. Tezge su bile krcate centralnoazijskim lepinjama, lepjoškama iliti po ujgurski nan-ovima. Na sve strane bili su izloženi za prodaju kojekakvi orašasti plodovi, razno zrnevlje, začini, alva i slični slatkiši. Na jednoj tezgi sa čajevima i alternativnim kineskim medicinskim preparatima visili su osušeni gušteri, morske zvezde i kože nekih glodara. Stariji muškarci su na glavama nosili dope, a žene, obučene u drečave haljine, marame. Mala deca su, ne tako retko, nosila pantalone koje na pozadini imaju rupu, da se ne dangubi kad mališana pritera.

Kašgar.

Tandir.

   Živopisno, zanimljivo nema šta! Međutim, ljudi koji su ranije bili u Kašgaru kažu da ovo nema veze sa time kako je on tada izgledao. Nekada se prolazilo kroz uske ulice između kuća koje su kao dečje kocke bile pobacane jedna preko druge. Ti objekti su se naslanjali jedan na drugi i međusobno su bili povezani. Od 2009. godine počelo se sa rušenjem tog starog dela i pravljenjem širokih ulica, sa tim što nisu baš sve skrljali. Ja sam, zapravo, video to što je preteklo od starog grada.  Ti što su nekada bili u Kašgaru kažu i da je ovo bleda kopija, koja ne može da se poredi sa njegovim originalnim izgledom. Verujem im, i mislim se, kakav li je to bio grad, kada se meni i ova obnovljena, upicanjena verzija dopala.

Lepjoška, tj. ujgurski nan.

   Postoji jedan deo koji još nisu stigli da sruše. Pokušao sam da tamo uđem, ali u tome me je sprečila policija. Razlog za ovo renoviranje, tj. rušenje starog grada, prema kineskim vlastima, je strah od zemljotresa, međutim, mnogi Ujguri se sa time ne slažu i kažu da je to plansko i sistematsko uništavanje njihove kulture. Neki su mišljenja da su za ovo „renoviranje“ zaslužne i bezbedonosne službe, kojima se nikako nije dopadao stari grad sa lavirintom uličica i prolaza, gde se iz kuće ulazilo u kuću i gde se sa jednog ravnog krova lako prelazilo na drugi.

Deo starog Kašgara koji još nije srušen.

   Za Kašgar se može reći da je centar ujgurske tradicije. Preko 80% njegovih žitelja su Ujguri, dok Kineza ima nešto manje od 20%. Prema nekim procenama, među kašgarskim Ujgurima ima najviše radikalnih protivnika kineske vlasti, kao i islamista. Možda je to u vezi i sa time što je Kašgar relativno blizu avganistanske i pakistanske granice. U prošlosti je u ovom mestu bilo više terorističkih napada. Jedan od poznatijih se desio 2008. godine kada se grupa Ujgura kamionom zaletela u četu policajaca, a zatim izašla iz vozila i mačetama pobila njih šesnaestoro. Par godina kasnije, 2011. desio se čitav niz napada u Kašgaru. I tada je korišćen kamion, kao i sablje i noževi, a ubijeno je osamnaest ljudi. Grupa napadača je upala i u jedan ovdašnji restoran, pobila osoblje i zapalila ga.

   Zbog svega ovoga Kašgar ne oskudeva sa policijom. Čini mi se da su u ovom gradu bezbedonosne snage mnogo prisutnije nego u Urumčiju i Turpanu, a i tamo ih je mašala. Ista priča kao i u pomenuta druga dva grada, policajaca ima bukvalno na svakom koraku. I ovde su svuda postavljeni detektori za metal, i ovde te svaki čas legitimišu. Stekao sam utisak da u Kašgaru ima i više onih civila naoružanih toljagama i štanglama. Ovde sam par puta video te „narodne čuvare reda“ kako su se postrojili i po komandi svog šefa nekoliko minuta mlatarali tim „hladnim oružjem“ uzvikujući neke parole. Tokom moja tri dana u Kašgaru svakog jutra su po nekoliko puta u niskom letu preletali vojni avioni i svaki dan oko 10h bi policijska vozila po gradu uključila sirene, te bi narednih pola sata – sat, vazduh parao neprijatan zvuk njihovog zavijanja. Prisustvovao sam i sceni kada su u novom delu grada, kod spomenika Mao Cedunga, odjednom dva autobusa preprečila glavni gradski trg i zaustavila sobraćaj. U narednih nekoliko minuta na stotine vojnika u zelenim uniformama opkolilo je gradski trg. Nisam skapirao o čemu se tu radilo, verovatno je samo u pitanju demonstracija sile. Kašgar ima još jednu sigurnosnu meru koju nisam viđao po drugim delovima Sinđjanga. Naime, većina restorana ima rešetke na ulazu, koje se automatski kada uđeš zatvaraju i da bi izašao mora da te pusti neko od osoblja. Sumnjam da se radi o strahu da gost ne pobegne ne plativši ceh, pre mislim da je razlog za ovo povezan sa onim napadom na restoran koji sam spomenuo.

Civilna zaštita?

   Glavni kulturno – istorijski spomenik u samom gradu je Id Kah dzamija, ispred koje je veliki trg na kome se baškarilo jato isključivo belih goluba. Tako nešto postoji u Avganistanu u Mazari Šarifu, ali mislim da je tamošnje belo jato daleko brojnije. Id Kah dzamija važi za najveću islamsku bogomolju u Kini. Izgrađena je 1442. godine, mada su, navodno, neki njeni delovi još iz 996. godine. Zauzima prostor od 16.800 m².

   U ovoj dzamiji je nakon propale pobune Ujgura da se osamostale, odnosno nakon kraha kratkotrajne Istočne Turkestanske republike, 1933. godine bila izložena odsečena glava ujgurskog vojskovođe Timur Bega. Inače, njega je pobedio kineski general Ma Zhancang, takođe musliman, ali Hui. Posle te bitke usledila je nova, tzv. II bitka za Kašgar, već naredne 1934. godine. Tada su ujgursko – kirgizijske snage napadale ovaj grad koji je branio pomenuti general sa svojim Hui muslimanima i Kinezima. Tokom tih borbi Hui muslimani su masakrirali par hiljada ujgurskih civila u znak osvete za tzv. „Kizil masakr“ iz 1933. godine, kada su Ujguri i Kirgizi pobili oko 800 Hui-a. Nakon uspešnog odolevanja Kašgara u toj drugoj bici za ovaj grad, Ma Zhancangu je došla pomoć koju je predvodio drugi muslimanski vojskovođa Ma Zhongying i pobunjenici su poraženi. Ma Zhongying je održao govor u Id Kah dzamiji u kojoj su tom prilikom bile izložene glave ujgurskog emira Istočne Turkestanske republike Abdulaha Bughara i njegovog brata Nur Ahmada Jan Bughra.

Id Kah dzamija.

   Tu nije kraj  krvavih dešavanja u ovoj bogomolji. Godine 2014. ispred nje je ubijen imam ove dzamije Juma Tayir. Njega su likvidirala trojica ujgurskih ekstremista. Naime, od 1990. godine kineska vlada je počela da postavlja i plaća imame dzamija. Radikalni Ujguri su se tome protivili, smatrajući te imame saradnicima okupatora. Zbog toga su izvršeni atentati širom Sinđjanga na desetine imama koje je postavio Peking. Par dana pre ubistva Juma Tayira prethodio je sukob policije sa nekim Ujgurima i to u vreme bajrama. Tom prilikom je stradalo pet članova jedne porodice. Usledili su neredi u kojima je poginulo na desetine ljudi. Juma Tayir je pozivao na smirivanje strasti i posle dva dana bio je izboden ispred dzamije, nakon što se vraćao sa jutarnjeg namaza. U atentatu su učestvovala trojica napadača. Jedan je uhapšen, a dvojica su stradala u okršaju sa policijom.

   Obilazak Id kah dzamije se, naravno, kao i sve u Kini, plaća. Kada se prođe kroz glavni pristupni portal sa dva minareta ulazi se u ogromno dvorište puno velikih stabala topola, čije krošnje prave prijatnu hladovinu, što je verovatno leti veoma bitno u ovom pustinjskom gradu.

   Osim Id Kah dzamije posetio sam i mauzolej Afak Hodze. Radi se o najsvetijem muslimanskom mestu u Sinđjangu, a nalazi se nekih 5 km daleko od centra Kašgara. To je mezar iz 1640. godine u kome je smešten grob čuvenog sufijskog propovednika Muhameda Jusufa i njegovog još poznatijeg sina Afak Hodze. Nakon ove dvojice tu su sahranjivani i njihovi potomci, tako da sada u mauzoleju počiva 72 pokojnika.

Mauzolej Afak Hodze.

   Prema legendi popularnoj kod Ujgura, među ove 72 grobnice nalazi se i grob ujgurske tzv. Mirisne princeze, supruge – konkubine kineskog cara Qianlong-a iz Đing dinastije (1711 – 1799). Njeno ime bilo je Nur Ela Nurhan, a u harem je odvedena silom i pošto to nije mogla da podnese izvršila je samoubistvo. Postoji i kineska varijanta ove legende, koja je znatno romantičnija. Prema njoj, radi se o unuci Afak Hodze, koja je bila izuzetno lepa, a uz to je njena koža ispuštala nekakav zanosan miris. U početku je malo patila za rodnim krajem, ali je na kraju zavolela cara, a ovaj je učinio mnogo za njenu postojbinu. I tako su živeli srećno sve dok ih smrt nije rastavila. Ove dve verzije jedne iste legende odlično ilustruju ujgursko – kineske odnose.

   Sam mauzolej se nalazi unutar velikog kompleksa u koji se ulazi kroz portal – ivan. Osim mezara, ovde je smeštena i medresa, kao i još neki objekti. Afak Hodzin mauzolej je zdanje četvrtaste osnove sa kupolom na sredini i četiri minareta na svakom ćošku. Fasada je pokrivena raznobojnim, pretežno zelenim pločicama. Mnogi ovu građevinu smatraju najfinijim primerom islamske arhitekture u celom Sinđjangu.

   Kada smo poslednjeg dana našeg boravka u Kašgaru krenuli da napustimo hostel, videh da to isto rade i svi ostali gosti. Upitah devojku sa recepcije šta se to dešava. Odgovorila mi je da se hostel iznenada zatvara i to po nekom ekspresnom rešenju. Pitao sam je zbog čega, a ona se nasmejala i rekla „fire regulations“, gestikulirajući rukama znakove navoda.

   Kao što već rekoh dopao mi se Kašgar. Bilo mi je ovde lepo i prijale su mi nasumične šetnje ulicama starog grada. Fino mi je bilo i u ovom opuštenom hostelu. U Kašgaru je i dobar izbor hrane, mada i nisam baš mnogo eksperimentisao po tom pitanju. Najviše sam voleo da se zavučem u male bašte nekih ćumez – kafanica, naručim kebabe i posmatram šta se zbiva po ulicama Kašgara.