Sećanje na Damask (1. deo)

SEĆANJE NA DAMASK (1. DEO)

   U sirijsku prestonicu sam stigao kasno uveče, a već ujutru bio sam na planini Kasijun i odatle posmatrao Damask. Kažu da je na Kasijunu Kain ubio Avelja. U islamskoj verziji Kain je Kabil, a Avelj Habil. Jedna ovdašnja pećina po ovom „prvom zločinu“ nosi naziv „Pećina krvi“. Tu je i „Pećina gladi“. Ona se dovodi u vezu sa 40 mučenika koje poštuju suniti. Nije tu kraj sa svetim pećinama Kasijuna. Postoji i pećina „7 spavača“, odnosno, kako bi rekli Arapi, Ašab al-Kahf. Što se tiče hrišćana, opšte je prihvaćeno da se pećina „7 spavača“ nalazi kod Efesa u Turskoj, dok je kod muslimana stvar malo komplikovanija. Tako osim Efesa i Kasijuna postoji još nekoliko mesta gde je ona locirana. Jedna je u Jordanu, nedaleko od Amana. Ujguri iz Kine tvrde da je, pak, kod njih u Turpanu. U Tunisu je pronađena na tri mesta, a u Alžiru na dva. U igri je još par pećina u Turskoj, kao i jedna u Azerbejdzanu (Nahčivanu). Osim po svetim mestima planina, Kasijun je poznata i po svojoj endemskoj perunici – iris damasceni.

   I tako sam stajao na vidikovcu i gledao Damask. Pokušavao sam da uočim reku Baradu, koja negde iz podnožja ove planine pristiže u grad. Slabo mi je to polazilo za rukom ili bolje reći za okom, pošto se radi o maloj reci, pogotovo za naše evropsko poimanje pojma reka. Potok ili reka, nije ni važno, Barada jeste mala, ali je i te kako bitna za razvoj Damaska. Kažu da se ova reka pominje još u Starom zavetu. Barada je obezbeđivala prvi i najvažniji uslov za razvoj grada, tj. dovoljnu količinu vode. Tako je na njenoj obali nastao Damask, jedan od nekoliko kandidata za najstariji „kontinuirano“ naseljeni grad. Nekada su ovo mesto nazivali „Kapija pustinje“. I zaista, od sirijske prestonice, pa dalje na istok, sve do Eufrata prostire se samo pustinja. Zapravo, nakon samog grada pruža se, nekih dvadesetak kilometara, plodna oblast Istočna Guta, a onda sledi pustinja. Slavu koja ga je pratila kroz istoriju Damask pre svega duguje svome izvanrednom položaju. Dovoljno je reći da je on povezivao dve kolevke civilizacija, Egipat i Mesopotamiju.

   Dok sam posmatrao Damask sa tog vidikovca priđoše mi jedan Sirijac i Sirijka i upitaše me kako mi se odavde čini njihov grad. Rekoh „sjajno“, „great view“, a, u stvari, nema tu ništa sjajno, pošto Damask tako iz daljine izgleda bezveze. Međutim, bilo mi je truba da ih razočaram. Vidi se grad u ravnici, gomila kockastih zgrada, poneki minaret, sve sivo. Stari grad je daleko i samo se nejasno nazire sa ove planine.

Damask.

   Prilikom povratka u grad prošli smo pored nekog velikog palestinskog izbegličkog naselja, valjda se radilo o Jarmuku. Malopre rekoh da sa Kasijuna Damask izgleda bezveze, ali to je samo utisak odozgore, a zapravo radi se o fenomenalnom gradu, jednom od nekoliko mojih omiljenih.

   Po povratku u Damask uputio sam se pravo ka starom delu grada i ubrzo se našao unutar suka al-Hamidija. Ovaj drevni bazar bio je prazan. Nigde gužve, galame i ljudi su ga koristili da bi prošli njime kao kroz običnu ulicu. Prazan suk u Damasku je jasni pokazatelj da se radi o petku, neradnom danu kod muslimana. Bilo mi je zanimljivo videti ga u ovakvom izdanju, bez bučnih trgovaca i šarenila robe. Zapazio sam da je gvozdeni polukružni svod bušan kao švajcarski sir. Sunčevi zraci su prolazili kroz te rupe i šarali pločnik svetlećim krugovima. Neko mi reče da te rupe po krovu uglavnom potiču od puščanih hitaca. Sukovi ili bazari su jedna od karakteristika bliskoistočnih gradova i uglavnom uspešno odolevaju i u ovim modernim vremenima u borbi sa tržnim centrima i šoping molovima.

Suk.

   Kako sam se bližio izlazu iz polumračnog suka preda mnom su se sve jasnije i jasnije ukazivali nekakvi antički stubovi sa korintskim kapitelima i to impresivnih dimenzija. Kada sam potpuno izašao na svetlost dana video sam da je delimično sačuvan i zabat te drevne građevine. U pitanju je Jupiterov hram, čiji je jedan deo inkorporiran u Omajadsku dzamiju. Inače, misli se da se na mestu Jupiterovog svetilišta ranije nalazio hram posvećen aramejskom bogu Hadadu. Jedan od reljefa na bazaltnoj steni sa prikazom krilate sfinge, koji je pripadao ovoj građevini, sada je izložen u muzeju u Damasku. Kasnije će, tokom vizantijskog perioda, hram postati crkva i na kraju eto dzamije.

Ostaci Jupiterovog hrama.

   Ubrzo sam se našao u velikom popločanom dzamijskom dvorištu. Ono je dimenzija 105 x 48 metara, a po njemu su raspoređene tri male kupole na stubovima. Ispod središnje se nalaze česme za ritualno pranje. Druge dve nose naziv kupola sa satom i kupola sa kovčegom (trezor).

Omajadska dzamija.

    Omajadska dzamija ima tri minareta. Zapadni, Qaytbay je osmougaonog oblika, a podignut je 1488. godine, za vreme mamelučkog sultana Kajtbega. Ovaj minaret je izuzetno lepo i raskošno dekorisan, što ne čudi s obzirom da je pomenuti sultan ostao upamćen kao veliki graditelj i pokrovitelj umetnosti. Tokom njegove vladavine izgrađeno je najmanje 230 raznih spomenika širom Bliskog istoka. Istočni minaret nosi ime Isusa Hrista iliti Ise i važi za najviši minaret u Damasku. Visok je 77 metara. Muslimani veruju da će se na njemu pojaviti Isus kada dođe sudnji dan. Najstariji je severni minaret, minaret Neveste.

Omajadska dzamija.

   Omajadsku dzamiju u Damasku mnogi smatraju četvrtom po važnosti islamskom bogomoljom u svetu. Njenu izgradnju je započeo šesti omajadski kalif Al Valid ibn Abdul Malek 705. godine. Već sam spomenuo da se u to vreme na njenom mestu nalazila crkva posvećena sv. Jovanu Krstitelju. Navodno je kalif pre nego što je počeo da zida ovu dzamiju hrišćanskoj zajednici Damaska dodelio zemljište gde su mogli da podignu novu crkvu. Omajadska dzamija je građena nekih 10 godina, a radove je izvodila armija od oko 12.000 neimara. Dovedeni su majstori iz svih delova sveta. Bilo ih je iz Indije, Maroka, Persije, Grčke, Egipta. Cela grđevina je rađena pod jakim vizantijskim uticajima, a to se može posebno uočiti na fantastičnim mozaicima kojima su ukrašeni unutrašnji zidovi dvorišta. Ti mozaici su bez ikakve sumnje delo vizantijskih umetnika. Na njima su prikazane nekakve građevine, priroda, biljke, reke i, naravno, nema ljudskih bića. Ova dzamija je sjajna, grandiozna, fenomenalna, ali ako bih morao da nešto na njoj izdvojim onda su to baš ovi mozaici.

Omajadska dzamija.

   Omajadska dzamija je poznata i po tome što se u njoj čuva glava Jovana Krstitelja. Ona se nalazila u kripti ispod crkve i pronađena je prilikom gradnje dzamije. Zbog Jovana Krstitelja ova bogomolja je važna i hrišćanima, a ne samo sunitima. Međutim, znači mnogo i šiitima, jer oni veruju da su na tom mestu bile smeštene zarobljene žene i deca iz Huseinovog tabora posle bitke kod Kerbale. Zbog toga je tokom moje posete ovom svetilištu osim Sirijaca i raznih turista bilo i mnogo Iranaca. Dok sam se muvao po dvorištu prišao mi je jedan mladi bračni par pokazujući mi fotoaparat koji je držao muškarac. Pomislio sam da žele da ih zajedno fotografišem te sam klimnu glavom u znak odobravanja. Međutim, ne, oni su hteli da se sa mnom slikaju. Prvo me je mladić zagrlio, a njegova supruga nas je fotografisala. Posle je ona stala pored mene, ovaj put bez grljenja, a njen muž nas je slikao. Nakon toga su mi se bogzna kako zahvalili i otišli, a ja sam ostao zbunjen. Sve se brzo desilo tako da nisam saznao ni to da li su oni Sirijci ili možda Iranci.