Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (5) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

недеља, 07. мај 2017.

Azerbejdzan (8. deo)



I NA KRAJU OPET BAKU

   Po povratku iz Šekija proveli smo još par dana u Bakuu. Negde pročitah da je ime ovoga grada izvedeno od persijske reči „baadiyekubiden“, što otprilike može da se prevede kao „vetrovima oduvan“. Ne znam da li je to tačno, ali da duva , duva! Kažu da je Baku najvetrovitija prestonica na svetu. Doduše, u jednoj ovdašnjoj turističkoj brošuri stoji i to da je Baku najistočniji grad u Evropi. Koliko znam geografiju, ne bih se ja baš u to kladio. Ma, dobro, hoće ljudi da su u Evropi, jebeš geografiju! Ovde vole da se hvale i činjenicom da je Azerbejdzan bio prva muslimanska parlamentarna republika na svetu, doista kratkotrajna. Osnovana je 28. maja 1918. godine i trajala je 23 meseca.
   Tokom ovih par opuštenih dana u Bakuu svašta sam obišao u njemu. Naravno, bio sam i u Nacionalnom muzeju. Postavka je klasična, starinska, sa običnim vitrinama i legendama, ali izuzetno zanimljiva. U stvari, radi se o tome što su prikazane ovdašnje kulture, što mi je sve, koliko toliko, novo, iako mi ovo nije prvi muzej koji sam posetio na Kavkazu. Sećam se da me je svojevremeno isto tako oduševio muzej u Jerevanu. 
Nacionalni muzej.


   Bio sam i u Muzeju tepiha. On je smešten u novoj zgradi, koja ima oblik urolanog tepiha. Moram da priznam da nisam imao baš – baš dovoljno vremena ne bi mi palo na pamet da ga posetim. Delovalo mi je glupo i nezanimljivo, međutim, da nisam otišao zajebao bih se. Odličan je , a postavka je ultra moderna.
Muzej tepiha.



   Zbog viška slobodnog vremena otišao sam i  do Aleje šehida, tj. memorijalnog groblja. Tu počivaju Azerbejdzanci koji su stradali tokom tzv. „Crnog januara“, kao i poginuli u ratu za Nagorno Karabah.
   Crnim januarom se naziva događaj iz vremena raspada SSSR-a, koji se odigrao početkom 1990. godine u Bakuu. Počelo je tako što je azerbejdzanki Narodni front pokrenuo demonstracije zbog pogoršanja situacije u Nagorno Karabahu. Rulja je onda krenula u pogrom jermenskog stanovništva Bakua. Od 13. do 19. januara ubijeno je 90 Jermena, a mnogo njih je izranjavano, mučeno i maltretirano. Tadašnji sovjetski predsednik Gorbačov morao je da reaguje, te je poslao vojsku i specijalne jedinice, kojima je komandovao čuveni Aleksandar Lebed. Tokom zavođenja red ubijeno je između 130 i 170 Azerbejdzanaca.
Aleja šehida.


   Usledio je krvavi rat između Jermena i Azerbejdzanaca oko Nagorno Karabaha iz koga su Jermeni izašli kao pobednici. Osamstotina hiljada Azera je proterano iz Nagorno Karabaha, a negde oko 180.000 Jermena je moralo da napusti Azerbejdzan. Inače, prethodni pogrom Jermena u Azerbejdzanu dogodio se 1988. godine u Sumgaitu. Rat u Nagorno Karabahu nije izbio tek tako, već je sukob oko tog prostora postojao veoma dugo. Oko ove teritorije su se gložili Jermeni i Azeri čak i tokom sovjetskih vremena, kada se vladalo čvrstom rukom. Prema popisu iz 1979. godine Jermeni su činili 76% stanovništva Nagorno Karabaha. Kao što rekoh, sukob između Jermena i Azerbejdzanaca tinja veoma dugo i potrebna je mala iskra da plane. Tako nešto se, recimo, desilo i 1905. godine, kada su komunisti pokrenuli radničku pobunu u Bakuu. Proleteri su počeli da ruše naftna postrojenja, a onda su se socijalne tenzije isprepletale sa nacionalnim i završilo se tako što je potpuno sravnjena jermenska četvrt. Uzgred, u to vreme Baku je imao nešto preko 180.000 žitelja, od čega je 35% bilo muslimana, 25% Rusa i 12% Jermena.
  Vratimo se Aleji šehida. Tu se nekada nalazilo muslimansko groblje u kome su bili sahranjeni i poginuli u tzv. „Danima marta“ 1918. godine. Kada su boljševici preuzeli vlast groblje je uništeno i postavljen je spomenik komunističkom lideru Sergeju Kirovu. Zanimljivi su ti događaji iz 1918. godine. Prvi svetski rat je bio pri svom kraju, a u Rusiji je besneo građanski rat. Za ovu teritoriju su se borili boljševici, koje su podržavali Jermeni, protiv muslimana okupljenih oko partije Musavat. Muslimani su bili poraženi i morali su svoje snage da povuku iz azerbejdzanske prestonice. Onda su reagovali Turci, tj. osmanlijski oficiri i kavkaski dobrovoljci poznati kao „Vojska islama“, koji su nameravali da preuzmu Baku od boljševika. To je dovelo do toga da su se umešali Britanci ne bi li sprečili Turke da zauzmu naftna izvorišta. U avgustu 1918. godine jedna manja britanska jedinica iz Irana, pod vođstvom Lionela Dunstervila (kasnije će ova jedinica postati poznata kao Dunsterforce) rekvirirala je neki ruski brod i doplovila u Baku. Pošto nisu imali britansku zastavu, okrenuli su rusku trobojku i tako pod „srpskim“ barjakom zauzeli azerbejdzanski glavni grad. U jesen 1919. godine britanska vojska je morala da se povuče iz Bakua u pravcu Batumija zbog nadolazećih Denikenovih belih, a bogami i crvenih, koji će 1920. preuzeti ovaj grad.
Aleja šehida.

   Spomen ploča sa imenima nastradalih britanskih vojnika nalazi se takođe u Aleji šehida i to ne mnogo daleko od spomenika Turcima poginulim u pomenutim dešavanjima iz 1918. godine. Turska je i obližnja Dzamija šehida. Kao što rekoh, interesantna je cela ova priča u vezi Aleje šehida, ali samo spomen područje, uostalom, kao i većina drugih po svetu, nije bogzna kako uzbudljivo. Sve je lepo sređeno, čisto, nalickano, kako sam i očekivao. Međutim, Aleja šehida se nalazi na brdu, do koga se stiže žičarom i odakle se pruža sjajan pogled na čitav grad.
Pogled na Baku.

   Dok sam se vraćao iz ovog memorijalnog kompleksa razmišljao sam o tom nesrećnom Kavkazu i svima onima koji su izginuli boreći se oko njega. Evo i u ovim poslednjim dešavanjima s kraja 20. i početka 21. veka nema ko tu sve nije ratovao: Azerbejdzanci, Jermeni, Gruzijci, Rusi, Čečeni, Abhazi, Alani itd. Jebiga, toliko raznih naroda različitih vera, jezika i porekla načičkano je oko ove planine, a svi ponosni i drčni gorštaci, spremni da se za čas međusobno potuku. Trenutno je relativni mir na celom Kavkazu, ali dokle će tako biti?

   Da se vratim nekim lepšim stvarima. Elem, ovo putovanje ću zapamtiti i po jednoj od najboljih klopa koje sam isprobao po belom svet. Uf, predozirao sam se jagnjetinom! Nije protekao ni jedan dan, a da nisam jeo nešto od ove živuljke. Ma, sve što sam klopao u Azerbejdzanu bilo je izvanredno! Osim već pominjanog šeki pitija i kaspijskog kutuma, jeo sam i baglamu, odnosno ovčiji but u nekoj čorbici, pa nekakav njihov pasulj, zatim čoban kavurmu, tj. jagnjetinu u  sosu nalik satarašu, onda dziz biz, tj. jagnjeće iznutrice  sa lukom i sitno seckanim prženim krompirom, pa opet neko jagnjeće meso sa jajima. Dobra je bila i kavurma sa narom, odnosno pržena ovčetina sa lukom i ovom voćkom. Mlevenom ovčetinom su bile napunjene i neke testenine u čorbi dušbari. Moram da napomenem da sve ovo što sam nabrojao spada u hranu za prave muškarce, a ne za dečake. Naravno krkali su se i kebabi, doneri, lahmadzuni i neke odlične uvijene pite. Dopala mi se i mangal salata, tj. razno povrće pečeno na roštilju, pa iseckano i izmešano. Nigde moje sreće kada sam u Bakuu pronašao i omiljenu mi bliskoistočnu poslasticu kunefe! Dobra osobina azerske kuhinje je i to što su cene po restoranima sasvim pristojne. Jeftina su i pića, a vodke imaju koliko hoćeš. Imaju i konjak po kome je kavkaska regija poznata. Postoje zapisi o tome da su muslimani sa Kavkaza cepali alkohol još u 17. i 18. veku mnogo više od drugih muslimana po belom svetu. Čak su pravdali to time što, po njima, u kuranu prorok zabranjuje vino i ne pominje vodku i konjak, tako da tehnički ta pića nisu zabranjena.
   Poslednjeg dana u Azerbejdzanu još jednom sam, ovaj put baš detaljno, obišao Ičerišeher i mislim da sam prošao bukvalno svakom njegovom uličicom. Negde pred zoru taksijem smo se odvezli do aerodroma, gde smo se ukrcali u avion za Budimpeštu. Usledio je još jedan ceo dan u Pešti, a onda smo uveče krenuli vozom za Beograd i to bi bilo to.

4 коментара:

  1. Odličan putopis, pročitao sam svih 8 nastavaka iz cuga. U posljednje vrijeme me ovaj kraj svijeta sve više zanima i planiram se u naredne dvije godine zaputiti tamo, s tim što bih iz praktičnih razloga započeo sa Gruzijom.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala Svjetski putniče, drago mi je što ti se dopao ovaj moj putopis. Što se tiče tvog plana Azerbejdzan u paketu sa Gruzijom, jeste logičnije, ali nije praktičnije, pošto za azerbejdzansku vizu, uz ostalo, moraš da imaš povratnu avionsku kartu, ili pozivno pismo, tako da to komplikuje stvari. Međutim, možeš recimo da povežeš Gruziju i Jermeniju. Pozdrav

      Избриши
  2. Браво Баки, као и обично - сјајан путопис!

    ОдговориИзбриши