Sećanje na Damask (2. deo)

SEĆANJE NA DAMASK (2. deo)

   Odmah pored Omajadske dzamije nalazi se grob Saladina, oslobodioca Jerusalima. U unutrašnjosti malog mauzoleja smeštena su dva sarkofaga. Jedan je drveni i u njemu su ostaci ovog čuvenog vladara, a drugi mermerni je poklon nemačkog kajzera Vilhema II. 

Saladinov mauzolej

   U blizini je i Damaska citadela. Prvo utvrđenje na ovom mestu podignuto je u 11. veku, mada nije nemoguće da je i u antičkim vremenima tu postojala nekakva fortifikacija. Tvrđavu su koristili svi koji su vladali Damaskom tokom njegove burne prošlosti. Poslednji su bili Francuzi, koji su sa njenih zidina bombardovali grad tokom Velike sirijske pobune (1925 – 1927.).

Saladinov spomenik i citadela.

   Vreme je bilo da se negde predahne i popije kafica. Izabrao sam jedan veliki starinski kafe koji je više ličio na antikvarnicu nego na ugostiteljski objekat. Zidovi su bili ispunjeni kojekakvim slikama i to od Bašara i Hafeza al Asada, pa preko nekih meni nepoznatih likova, verovatno značajnih ličnosti iz sirijske prošlosti, do replika raznih istočnjačkih starih crteža. Bilo je tu i nekih arapskih natpisa, ukrasa, sablji i sličnih predmeta. Sa plafona su visili veliki šareni orijentalni lusteri i saksije sa cvećem. Kafe je bio pun ljudi  i dima od nargila. Bilo je i dosta žena među gostima. I one su šnjarile nargile i to podjednako i one sa maramama i one gologlave.

   Probao sam da naručim kafu bez kardamona, začina koga u Siriji obavezno turaju u ovaj napitak. Jebiga, u to vreme mi ta „oplemenjena“ kafa nikako nije prijala. Posle sam se navikao i više mi ne smeta toliko. Međutim, nije imalo šanse da objasnim konobaru šta tražim. Tada se umešalo nekoliko momaka koji su sedeli pored mene i koji su govorili engleski. Oni su preveli to što sam hteo, ali dzaba su se trudili, pošto mi je objašnjeno da restoran dobija kafu već pomešanu sa tim začinom. Šta da se radi, daj tu kafu sa kardamonom!

   I tako se zbog kafe i kardamona upustih u razgovor sa ovim mladićima. Bili su tipični mladi Arapi. Mršavi, upicanjeni ko za maturu, sa zalizanim kosama na koje su istresli brda gela. Ispostavilo se da su Jordanci. Odlično! Posle Sirije idem u Jordan, pa taman da se malo raspitam. U stvari, planirao sam prvo Liban, međutim dok sam bio u Siriji izbio je rat u Libanu, tako da je ta opcija otpala. Po bliskoistočnim merilima radilo se o manjem sukobu koji je kratko trajao i odneo stotinak žrtava. Na jednoj strani su bili šiiti, okupljeni oko hezbolaha, a na drugoj sunitski politički pokreti.

   Dugo je trajao ovaj naš razgovor. Saznao sam od Jordanaca i neke korisne praktične informacije. Međutim, mnogo više vremena su posvetili pričajući mi kako je Sirija bezveze zemlja u poređenju sa njihovom hašemitskom kraljevinom, zatim, kako su Sirijci zaostali u poređenju sa emancipovanim Jordancima i sličnim poređenjem ove dve države. Priznajem, za to sam i ja poprilično kriv. Iako i te kako dobro poznajem istoriju, volim kada putujem u neku stranu zemlju, gde postoje bilo unutrašnji sukobi ili netrpeljivost sa susedima i kada sam u prilici da pričam sa ljudima, da se pravim blesavim turistom potpuno neupućenim u te njihove pizdarije. U stvari, namerno postavljam provokativna pitanja, glumeći da o tome nemam pojma. Šta ću, to je jače od mene! Tako su ovi postepeno bivali sve otvoreniji, da bi na kraju osuli paljbu po sirijskoj vlasti, koja je zajedno sa Iranom kriva za ovo što se baš tada dešavalo u Libanu. Naravno, iza svega što su mi ispričali leži viševekovni stari sukob između šiita i sunita. Na kraju smo se pozdravili i otišli svako svojim putem.

   Posle pauze rešio sam da spolja obiđem bedeme koji okružuju stari deo grada. Redom kapiju po kapiju. Većina kapija su iz rimskih vremena, ali ima i nekoliko iz kasnijeg islamskog perioda. Jedna od njih, Bab Kisan, pretvorena je u 20. veku u crkvu sv. Pavla, jer je, navodno, kod nje ovaj svetac pobegao iz Damaska. Originalno je ova kapija bila posvećena Saturnu.

Bab Kisan.

   U unutrašnjost starog dela grada ušao sam ponovo kroz kapiju Bab Šarki, koja se smatrala glavnim ulazom u Damask. Izgrađena je za vreme vladavina Septimija Severa i Karakale i bila je posvećena Heliosu. Nekada je sa svake strane imala po kulu, a na mestu jedne od njih izgrađen je minaret. Bab Šarki je čuvena i po tome što je kroz nju provalila vojska Halida ibn al – Valida, prilikom arapskog osvajanja ovoga grada 634. godine.

   Od ove kapije pruža se čuvena Via Recta, tj. Prava ulica. Nedaleko od nje, uz same bedeme, smeštena je kuća svetog Ananija, koji je povratio vid svetom Pavlu. Posetio sam i katedralu sv Marije, jednu od najstarijih crkava Damaska, zatim Al Nuri Bemaristan, tj. bolnicu iz 12. veka, pa prelepu Al Azem palatu iz 18. veka, koja je bila rezidencija otomanskog guvernera, kao i razne dzamije, hamame, karavansaraje.

   Tokom ovog mog obilaska znamenitost Damaska uživao sam i samim bazanjem starim gradom. Volim da se muvam tim uskim musavim ulicama sa kućama sa proširenim gornjim delovima. Ima slučajeva gde se ti doksati jedan preko puta drugog i maltene se dodiruju. Neke od tih starih kuća su lepe, solidne, zidane od kamena, a neke su naherene i sazdane verovatno od ćerpiča. Raznorazni kablovi vise duž fasada i preko ulica, kao i neverovatna količina vinovih loza. U stvari, ne znam da li je baš u pitanju vinova loza, ali tih nekih puzavica ima koliko hoćeš. Ukoliko u nekom sokaku nema baš mnogo kablova ili te loze, onda su tu razapeti neki kanapi sa kojih vise raznobojne zastavice. Nezaobilazne su i slike Bašara. Tu su i prodavci voća sa svojim tezgama – prikolicama, zatim klinci koji se igraju i koji mi kada prođem pored njih dobacuju „Hello mister“. Naravno, ima i smeća po tim uličicama. Ispred kapija ili radnji često sede starci u grupicama i divane, duvane i vrte brojanice. Jednom rečju, pravi bliskoistočni grad, najorijentalniji na celom Orijentu.

   I na kraju da se osvrnem na priče mojih jordanskih poznanika iz damskog kafea, pošto sam posle Sirije posetio i njihovu državu. Nije Jordan loš, ok je, ima puno toga što mene zanima, ali ne može da se poredi sa Sirijom. U Jordanu bio, video šta sam hteo i vratio se, a u Siriji bio, vratio se i zavoleo tu zemlju.