Transilvanija 2016. (10. deo)

SALINA TURDA & KLUŽ

   Na našem daljem putu ka Klužu zaustavili smo se da bismo posetili rudnik soli Salinu Turdu. Dosta je bilo sa obilascima raznih istorijskih znamenitosti, red je bio da pređemo na nešto malo drugačije! Mada ima i ovo mesto svoju istoriju, i to koja seže duboko u srednji vek. Naime, eksploatacija soli u ovom rudniku započeta je još 1075. godine i trajala je sve do 1932. godine. Korišćen je i posle toga i to u razne namene, od skladišta za sir, pa do skloništa od bombardovanja tokom II svetskog rata. Prvi istorijski izvor koji direktno pominje ovaj rudnik potiče iz 1271. godine.

   Bez obzira na dugu prošlost Saline Turde, ovde nije stvar u istorijskoj vrednosti ove atrakcije, već u rezultatu tog viševekovnog kopanja pod zemljom. Neki strani časopis proglasio je ovaj rudnik za najlepše podzemno mesto na svetu. Takođe je rangiran na 22. mesto najspektakularnijih destinacija na kugli zemaljskoj. Zbog svega toga, od otvaranja za javnost 1992. godine, Salinu je posetilo oko 2 miliona ljudi. Ja se, inače, grozim tih top lista najboljih mesta na svetu. Ne zanima me ni to što tamo hrli toliko turista, a pogotovo nemam poverenje u mišljenja turističkih delatnika i organizacija koje se bave turizmom, ali  da je Salina Turda spektakularna jeste, tu nema dileme.

Salina Turda.

   Unutar ovog podzemnog kompleksa nalazi se nekoliko rudničkih galerija, kao što je Josifov rudnik, tačnije konični prostor širine 67 metara, na dubini od 112 metara. Rudolfov rudnik, odnosno prostor 80 x 50 m, je izdubljen na dubini od 42 metra. On je predstavljao poslednje mesto gde se vadila so u Turdi. U tzv. Krivak odaji smeštena je skalamerija iz 1881. godine,  koja je služila za podizanje stena od soli. Terezijin rudnik je takođe koničnog, iliti zvonastog oblika i neverovatnih dimenzija, 90 metara visine i skoro istog prečnika. Nalazi se na 112 metara dubine, a u njemu postoji i malo jezero.

Rudarska sprava iz 1881. godine.

   U tom najvećem i najdubljem, ogromnom prostoru postvaljene su prodavnice, suvenirnice, kuglana, stolovi za stoni tenis, teren za mini golf, sobe za spa tretmane i slično. Možete čak i da se vozite čamcem po onom jezercetu. Postoji mogućnost i da se podvrgnete nekakvoj haloterapiji, šta god da je to. Sve te stvari, kao i svemirski izgled svega u rudniku, počevši od lifta, pa do nekih instalacija na jezeru, nalik letećim tanjirima, mnogo je pokvarilo ovaj, stvarno, neverovatan ambijent. Zbog toga deluje onako baš diznilendski. Doduše, predpostavljam da ukoliko boravak u ovom slanom prostoru zaista ima neki pozitivan medicinski učinak, onda i mora da postoji neki sadržaj. Šta bi, recimo, radila deca koja treba da borave dole iz zdravstvenih razloga, kada ne bi bilo tih zabavnih sadržaja?

Jezero u rudniku.

   I pored ovih mojih zamerki stvarno je impozantan ovaj rudnik i vredi ga videti. Inače, mi smo u Salinu Turdu došli svega sat vremena pre zatvaranja, i u žurbi da sve obiđemo drugar i ja smo na kraju krenuli jednim podzemnim hodnikom i izašli na neki sporedni izlaz, koji koriste zaposleni u ovom kompleksu. Jebote, a pratili smo strelicu na kojoj je lepo pisalo “exit”. Mogli su moroni da naznače da je to službeni izlaz ili da postave neku pregradu. Ne bi to bilo tako strašno da od tog mesta gde smo izašli nema 5 kilometara do glavnog ulaza, gde nam je parkiran automobil. Šta da se radi, gunđajući i psujući, okrenuli smo se i krenuli istim hodnikom, opet natrag ka glavnom izlazu. Nije to bila baš tako mala šetnja, pogotovo za mene i moj bolni zglob. I tako smo nas dvojica bili zadnji od svih posetilaca koji su taj dan izašli iz rudnika.

   Po izlasku na svetlost dana seli smo u kola i produžili do Kluža. Nekada je to bio glavni grad Transilvanije, a danas je poznat kao studentski grad i nezvanična prestonica rumunskih Mađara. Mađari su u njemu bili većina i to od 19. veka, pa sve do šezdesetih godina prošlog veka. Danas ih ima oko 17%. U prevodu to znači da je mađarizacija, koja je započeta 1860. godine, napravila od njih većinu u ovom mestu, ali usledila je rumunizacija.

Kluž.

   U centru grada nalazi se velika gotska crkva sv Mihaila, čija je gradnja početa krajem 14. veka. Ispred nje se uzdiže prilično monumentalan konjanički spomenik ugarskog kralja Matije Korvina. Ovaj poznati vladar je rođen u Klužu i njegova rodna kuća postoji i dan danas. Izgrađena je u 15. veku i tokom svoje istorije služila je kao gostionica, zatvor, bolnica, muzej, a sada je u njoj smešten centar za vizuelnu umetnost, ili takvu nekakvu glupost. Iz vremena srednjeg veka opstao je i tzv. Krojački bastion, koji je, zapravo, bio jugoistočni ćošak nekadašnje citadele.

Krojački bastion.

Crkva sv. Mihaila i spomenik Matije Korvina.

   Kluž je ozbiljan, veliki grad. Tipično srednjeevropsko mesto sa gomilom baroknih zgrada, palata, crkava i raznih drugih raskošnih zgrada. Ima u njemu svašta da se vidi, svašta da se radi, a čini mi se i da nije loš za provod. Međutim, kao što sam već pominjao, nagledao sam se tih srednjoevropskih gradova, svih tako istih, ali Kluž smo izabrali za mesto noćenja na našem putu za Maramureš i kada smo već tu, naravno da smo se malo promuvali njime. Da budem pošten, postojao je još jedan razlog zbog koga sam imao želju da dođem u Kluž. U ovom gradu je, na jeziv način, skončao svoj život naš čuveni hajduk Starina Novak, kod Rumuna poznat kao Baba Novak. Rumuni i te kako poštuju ovog ratnika i kod pominjanog Krojačkog bastiona podigli su mu spomenik. Osim toga jedno mesto u Transilvaniji dobilo je po njemu ime, kao i bulevar u rumunskoj prestonici. Eto, hteo sam da posetim grad u kome je ubijen Starina Novak i da vidim njegov spomenik. Toliko za sada o Klužu, sledi priča o Starini Novaku i srpskim ratnicima, koji su svoje kosti ostavili širom Transilvanije.

Zgrada opere.

Rodna kuća Matije Korvina.