Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (7) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

среда, 05. новембар 2014.

Izrael (5. deo)



DAVIDOV GRAD


   Nakon što je ubio Golijata i postao kralj Izraela, David je osvojio malu jevusejsku naseobinu pored izvora Gihon i tu smestio svoju prestonicu – Jerusalim. Taj Davidov grad se ne nalazi u okviru sadašnjih jerusalimskih bedema, već je malo južnije. Za vreme njegovog sina Solomona izraelska prestonica će se proširiti i na teritoriju unutar današnjih zidina. Solomon je zaslužan i za podizanje tzv. I hrama na steni.
   Naravno, otišao sam da obiđem ovaj lokalitet. Ima tu svašta da se vidi. Odmah na ulazu je nekakva velika kamena struktura iz 10. veka pne, tj. iz Davidovog vremena, te je stoga i nazvana Davidova kuća. Zatim, tzv. kraljevska četvrt, koja je stradala od Vavilonjana itd. Sve u svemu, ništa spektakularno, što se i dalo očekivati jer su, ipak, to ostaci iz baš drevnih vremena.
Davidov grad.

   Glavna atrakcija ovog lokaliteta je Jezekijin tunel. Ovaj tunel se pominje još u bibliji, a probijen je kroz stenu ispod Davidovog grada za vreme vladavine Jezekije (kraj 8. veka pne. – početak 7. veka pne.). Napravljen je u sklopu priprema pred očekivanu asirsku opsadu, a svrha mu je bila da se kroz njega sprovede voda od izvora Gihon do bazena Siloam, pošto se ovaj izvor nalazio van ondašnjih gradskih zidina. U pitanju je uski, krivudavi tunel dugačak 533 metra. Kopan je sa dva kraja i radnici su se našli na sredini. Ovo nam potvrđuje natpis u kamenu, koji se danas nalazi u Arheološkom muzeju u Istambulu. Njega je prvi otkrio jedan šesnaestogodišnjak 1880. godine, a kada se priča pročula po gradu, neki grčki trgovac ga je izrezao. Njega je uhvatila turska policija i natpis je završio u Stambolu. Inače, asirska opsada se završila tako što je njihov kralj Senaherib naredio povlačenje. Biblija i tora kažu da je razlog za tu odluku bio božji anđeo koji je pobio silne Asirce u logoru. Senaheribovi anali, pak, kažu da mu je Jezekija dao ogromno blago da prekine opsadu. Kome verovati? Meni asirski anali zvuče daleko verodostojnije.
Jezekijin tunel.

   Čitao sam malo o ovom tunelu pre puta i dvoumio se da li da ga uopšte posetim. Nije mi to delovalo nešto preterano zanimljivo. Grdno bih pogrešio da nisam otišao. Ovim uskim tunelom teče voda, koja je uglavnom do ispod kolena, ali na nekim delovima doseže skoro do jaja. Ne baš do jaja, malo niže, recimo da je duboka nekih 70 cm. Unutra je potpuni mrak i neophodna je baterijska lampa. Na nekim mestima je i prilično nizak, pa se tu mora ići pognute glave. Dok sam gacao po vodi, u mraku, ispod zemlje, bio sam potpuno sam. Nisu se čuli nikakvi glasovi, niti šljapkanja drugih posetilaca, što je dodatno doprinulo celom doživljaju. Fenomenalan je bio osećaj iči kroz tunel izrađen u 8. veku pne.
   A onda se pojavilo svetlo na kraju tunela i izbih na bazen Siloam. U stvari, to nije pravi bazen Siloam, mada se isto tako zove. Taj pravi, stariji u kome je Hrist izlečio slepog čoveka, je malo dalje. Ovaj je vizantijski iz 5. veka. Pravi je u to vreme bio pod zemljom, ali tada nije bilo arheologa da ga pronađu i iskopaju. Zbog toga u čast te biblijske priče o izlečenju izgradiše novi bazen.
Siloam bazen.

   Tu sam udahnuo malo svežeg vazduha, ponovo ušao pod zemlju i drenažnim kanalom izbio skroz, maltene, do Zida plača, tačnije do Davidsonovog arheološkog centra. Ovaj drenažni sistem je napravljen krajem 1. veka pne. Veruje se da su ga uveliko koristili jevrejski pobunjenici tokom rimske opsade 70. godine. Pod zemljom je službenik ovog lokaliteta hteo da mi naplati dodatnu kartu, pošto ulaznica važi samo za Jezekijin tunel. Uspeo sam da ga izvaćarim i da ne platim, što i nije tako mala ušteda, s obzirom na cene karata po izraelskim arheološkim nalazištima. Da budem iskren, nije stvar u lovi, već je više stvar principa. Iz te sam branše i član sam jednog takvog svetskog strukovnog udruženja. Svake godine plaćam članarinu i sa tom članskom kartom  mi je omogućen besplatan ulazak u skoro sve muzeje i arheološke lokalitete na svetu. Po nekim zemljama “u razvoju” dešavalo se da zaposleni koji rade na ulazima, nisu znali o kakvoj je kartici reč, pa sam morao da se raspravljam i ubeđujem ih. U Izraelu nije takav slučaj, uređena je ovo zemlja i gde god sam pokazao ovu ispravu znali su o čemu se tu radi. Oni je ne priznaju pošto se kod njih svi, ali bukvalno svi, arheološki lokaliteti vode kao nacionalni parkovi i zbog toga je besplatan ulazak sa mojom članskom kartom bio moguć samo u muzeje u okviru tih arheoloških nalazišta. Nikad mi neće biti jasno kakve veze sa nacionalnim parkom ima ovaj arheološki lokalitet koji se nalazi usred grada?
   Elem, kao što rekoh, drenažnim tunelom sam prošao ispod bedema Jerusalima i izašao na svetlost dana u Davidsonovom centru, odnosno Jerusalimskom arheološkom parku, koji se nalazi ispod same Hramovne gore. Tu se mogu videti ostaci iz Irodovog perioda, uključujući i tzv. Robinsonov luk, odnosno deo mosta kojim se išlo do hrama na steni. Ima tu i građevina iz vizantijskih i arapskih vremena.
Davidsonov arheološki centar.

   Da se vratimo Davidovom gradu, gde je i počeo ovaj moj obilazak. Naime, iskopavanja ovog lokaliteta finansira neka jevrejska nacionalistička, religijska organizacija, a planira se izmeštanje palestinskog življa sa ovog područja da bi se proširio Park kralja Davida. Inače, radovi su praćeni i naseljavanjem Jevreja. Cilj ovog projekta, gde se koriste arheologija i urbanizam, a koji je započet još 2003. godine, je da se odseče istočni (arapski) Jerusalim od Zapadne obale.
   Kad smo već kod podzemnih građevina ovoga grada, da spomenem i Zedekijinu pećinu. Njen ulaz se nalazi sa spoljne strane bedema, negde između Damask kapije i Irodove kapije. Zapravo, prirodnu pećinu predstavlja samo taj njen ulaz, a dalju unutrašnjost su napravili ljudi, vekovima vadeći kamen tokom gradnje Jerusalima. Njena površina je 20.000 kvadratnih metara. Od ulaza pa do najdalje tačke ova pećina je dugačka nekih 200 metara, a njena najveća širina iznosi oko 100 metara. Prostire se ispod muslimanske četvrti starog grada, na dubini nešto manjoj od 10 metara.
   Ovaj najveći jerusalimski kamenolom korišćen je preko 1000 godina. Bio je glavni Irodov majdan prilikom obnove hrama. Arheološka istraživanja pokazala su da su ovde vadili kamen i Rimljani, Vizantijci, Mameluci, Turci. Ime Zedekijina pećina je dobila, jer se, po legendi, u njoj krio ovaj kralj od vavilonske vojske. Poznata je i kao Solomonov kamenolom, pošto se verovalo da je ovdašnji kamen korišćen za izgradnju I hrama. Nije nemoguće, ali arheoloških dokaza za to nema. To ne smeta izraelskim masonima da smatraju ovo mesto izuzetno značajnim, pošto je po njima Solomon bio prvi slobodni zidar. S vremena na vreme ovde održavaju  okupljanja na kojima obavljaju svoje rituale. 
Zedekijina pećina.
   Nisam ništa znao o ovoj pećini, te nisam ništa posebno očekivao, tako da sam se baš prijatno iznenadio. Ogromna je, zanimljiva, a uz to je dole lepa temperatura, što je i te kako prijalo. Nema tu da se nešto posebno vidi osim tragova klesanja, nedovršenih kamenih blokova, ostavljenih masivnih stubova koji podupiru tavanicu, ali ambijent je sjajan, kao i saznanje da su ovu grandioznu pećinu napravili ljudi pre toliko vekova i to uz pomoć običnih dleta i čekića.


  

Нема коментара:

Постави коментар