HARAM AL ŠARIF
Haram al Šarif, iliti
Brdo Hrama, je najdominantniji, najviši, ali i najsporniji prostor unutar
zidina Jeusalima. Ovaj plato na steni prostire se uz jugoistočni deo bedema.
Odavde je Bog uzeo zemlju da napravi Adamov raj. Tu je Avram hteo da žrtvuje
Isaka i odatle je Muhamed krenuo na noćno putovanje. Da počnemo redom. Negde
oko 960. godine pne. na ovoj steni je Solomon izgradio hram, koga će 568 godine
pne. razoriti Nabuhodonosor i odvesti Jevreje u Vavilon. Vavilonsko robovanje
završilo se 538. godine pne. kada je persijski kralj Kir dozvolio Jevrejima da
se vrate u domovinu. Oko 516. godine pne. Jevreji su izgradili tzv. II hram na
steni. Taj drugi hram će obnoviti, tačnije proširiti i načiniti grandioznim
Irod, kralj Judeje i rimski vazal, 10. godine pne. Godine 70. nakon što su
ugušili jevrejsku pobunu Rimljani su ga srušili. Muslimani su 638. godine
zauzeli Jerusalim. Već 691. godine izgrađena je Kupola na steni, a 715. godine
i dzamija Al Aksa.
 |
| Haram al Šarif. |
Jedino što je preostalo od jevrejskog hrama
je njegov ogromni, 15 metara visoki, potporni zapadni zid, koji predstavlja
najsvetije mesto za Jevreje i simbol njihove vere. Ovaj narod su u gotovo svim
periodima habali svi koji su vladali Jerusalimom, i Rimljani, i hrišćani, bilo
pravoslavci bilo katolici, i muslimani. Sve do 720 godine mogli su da se mole
na Brdu hrama, a onda im je to zabranio Omar II. To im kasnije neće
dozvoljavati ni hrišćani. Na kraju su dobili dozvolu od Sulejmana
Veličanstvenog da za molitvu koriste malu, 2,7 metara uzanu, ulicu koja se
pružala uz Zapadni zid. Inače, muslimani veruju da je ovaj zid mesto gde je
Muhamed privezao svog konja sa ljudskim licem prilikom noćnog putovanja.
 |
| Zid plača. |
Da bi smo došli do Zapadnog zida ili kako ga
još zovu Zida plača, morali smo da prođemo kroz detektore za metal na
kontrolnom punktu. Sada je ispred zida veliki prostor, jer su Izraelci, nakon
pobede u Šestodnevnom ratu 1967. godine, srušili čitavu Magrebsku četvrt, da bi
se napravilo mesta ispred zida. Taj prostor je podeljen na veći deo za muškarce
i manji za žene. Pošto smo hteli da priđemo do zida morali smo na glave da stavimo
one bele kapice.
 |
| Zid plača. |
Najbrojniji i svakako najupadljiviji među
vernicima bili su hasidi, ili kako ih često nazivaju ultraortodoksni Jevreji. U
stvari ima tu i hareda, odnosno još nekih vrsta i podvrsta ovih fanatika.
Molitve su vršili tako što su glave prekrili maramom i klatili se, kao u
transu, ispred zida, besomučno nešto mrmljajući. Hasidi su Jevreji Aškenazi, koji su se doselili u Palestinu krajem 19.
veka. Ti prvi koji su tada došli izgledali su isto kao i ovi današnji. Naime,
Hasidi su zadržali garderobu kakvu su nosili u srednjoj i istočnoj Evropi u 19.
veku. To znači, kod muškaraca crni šešir širokog oboda, mada neki nose i
ogromne šubare, crno odelo i crni mantil. Nema šta, vrlo prikladna odeća za
bliskoistočnu klimu! Brada je obavezan detalj, kao i dva dugačka uvojka koji se
spuštaju od zulufa. Njihove žene se često šišaju na ćelavo i nose neke kape na
glavi. Poprilično su brojni u Jerusalimu i njihov broj se stalno povećava, zbog
velikog priraštaja. Najviše ih ima u četvrti Mea Šerim, gde su tražili da
muškarci idu jednom stranom ulice, a žene drugom, kao i da se unutrašnjost
gradskih autobusa podeli na dva dela za svaki od polova. Mnogi od njih ne rade
ništa, jer im vera to zabranjuje, a neki ne priznaju državu Izrael. Jednom
rečju, budaletine.
Na svega par desetina metara od Zida plača
nalazi se ulaz za Haram al Šarif. U stvari, postoji devet kapija kroz koje se
može ući na Hramovnu goru, ali za nemuslimane je predviđen samo ovaj ulaz.
Tačnije, to je drvena pasarela koja se pruža preko Zapadnog zida do Brda hrama.
Tu smo takođe prošli kroz detektore za metal i onda tim mostom stigli do gore,
na taj veliki popločani plato sa čuvenom zlatnom kupolom na sredini. Sjajan je
osećaj nakon guranja po uskim jerusalimskim uličicama, odjednom se naći na
ovakvom otvorenom prostoru, okruženom alejama kiparisa, sa koga puca pogled na
Jerusalim i Maslinovu goru. Na Haram al Šarifu nije bilo ni puno vernika, a ni
turista. Vladao je potpuni mir i tišina, što je takođe prijalo posle buke i
gužve starog grada. Poneki muslimani su se klanjali, a sve su to nadgledali do
zuba naoružani jevrejski panduri.
Pošao sam prvo ka dzamiji Al Aksa, čije ime
znači Najdalja dzamija i dovodi se u vezu sa Muhamedovim noćnim putovanjem.
Naime, jedne noći se ovom proroku javio arhanđel Gavrilo. Uzjahao je krilatog
konja sa ljudskim licem, Buraka, i krenuo do najudaljenijeg svetilišta. Kada su
stigli, tu je Muhamed sreo svoje “očeve” Adama i Avrama i svoju “braću” Mojsija, Josifa i Isusa, a onda se
lestvicama uspeo na nebo. U celoj toj priči se ne pominje gde se nalazilo to
najudaljenije svetilište, ali muslimani smatraju da je u pitanju Hramovna gora.
Nemuslimanima je zabranjen ulaz u Al Aksu, ali sam probao da se pravim blesav i
da uđem. Međutim, čim sam prišao vratima pojavio se neki tip i gestikulacijom
mi objasnio “dalje nećeš moći”. Ok, pravila su pravila, moje je bilo da pokušam.
Posle sam tek saznao da nisam mogao da uđem po dva osnova. Prvi je taj što
nisam musliman, a drugi je taj što su u vreme moje posete izraelske vlasti zabranile ulazak u ovu bogomolju muslimanima mlađim od
50 godina. Ha, ha, ha, mene ne puštaju unutra muslimani, a nekog mog vršnjaka islamske
veroispovesti ne puštaju Jevreji!
Inače,
vernici veruju da je Al Aksa podignuta na lokaciji gde je Isus Hrist porušio
stolove trgovcima i menjačima novca. Ova dzamija je građena početkom 8. veka od strane
omajadskog kalifa Abd al Malika i kasnije njegovog sina Valida. Po nekima je u
stvari u pitanju prepravljena vizantijska bazilika iz 6. veka. Prvobitnu
dzamiju su tri puta rušili zemljotresi. Krstaši su od nje napravili crkvu. Bilo
je i dosta drugih obnova i preuređivanja. Benito Musolini je svojevremeno
donirao unutrašnje stubove, a egipatski kralj Faruk je finansirao radove na
tavanici. Godine 1969. neka australijska,
hrišćanska, budaletina podmetnula je požar u Al Aksi i tom prilikom je izgoreo
čuveni drveni minbar (propovedaonica). Ovaj minbar su, u Alepu, od 1168. do
1169. godine, radila četiri umetnika. Naručio ga je Nurudin sa ciljem da ga
postavi u Al Aksi, kada oslobodi Jerusalim od krstaša. Minbar je postavljen u
ovu dzamiju, ali sa skoro dve decenije zakašnjenja, pošto Nurudin nije uspeo da
porazi Latine, već je to pošlo za rukom tek njegovom sinovcu Saladinu.
 |
| Al Aksa. |
Po mom mišljenu kulturno istorijski spomenik broj 1 u
celom Jerusalimu, koji, inače, svakako ne oskudeva u znamenitostima, je
ubedljivo Kupola na steni. Skladna, jednostavna, čak bih rekao i ne mnogo
velika, a tako upečatljiva i na takvom mestu da dominira celim gradom. Ova
oktagonalna građevina, prekrivena plavim pločicama i sa zlatnom kupolom, podignuta je na kamenoj
steni gde je Avram nameravao da žrtvuje Isaka i odakle se Muhamed vinuo u nebo.
Građena je između 681. i 691. godine, za vreme vladavine već pominjanog Abd al
Malika. Pretpostavlja se da su u njenoj izgradnji učestvovali vizantijski
majstori, a gotovo je sigurno da su oni uradili mozaike. Verovatno ih je Abd al
Maliku ustupio Justinijan II tokom kratkog perioda mira između ove dve sile.
 |
| Kupola na steni. |
Kupola na steni je najstarije sačuvano delo
islamske arhitekture. Abd al Malik je naredio njenu izgradnju sa ciljem da ona
postane novi centar hodočašća, koji bi zamenio Kabu u Meki, koju su u to vreme
držali njegovi protivnici. Jerusalim
je oduvek bio sveti grad, koga su
muslimani od samog nastanka islama duboko poštovali i u početku su se molili
okrenuti u njegovom pravcu. Tu odluku je doneo lično Muhamed, kada je osnovao
prvu dzamiju u Medini i odredio Hramovnu goru kao prvu kiblu, tj. smer molitve.
Vremenom, srazmerno jačanju značaja Meke, opadala je važnost Jerusalima kod
muslimanskih vernika.
 |
| Kupola na steni. |
Kada su Abasidi nasledili Omajade, kalif
Mamun je uklonio Abd al Malikovo ime sa Kupole i postavio svoje. Osim toga
poskidao je i zlato sa krova. Zlato je kasnije vraćeno, ali Abd al Malikovo ime
nije. Pozlata koja danas sija na kupoli dar je jordanskog kralja Huseina, koji
je prodao kuću u Londonu i od tih para kupio 80 kg zlata za krov ovog
svetilišta. Kada su u Šestodnevnom ratu Jevreji osvojili Jerusalim, Rabin Goren
je nameravao da minira Kupolu na steni, ali ga je u tome sprečio jedan Dajanov
general. Moše Dajan, kontraverzni arheolog, opasni militarista, takođe je bio i
veliki poštovalac arapske kulture. Arapi su ga smatrali neprijateljem, ali
časnim suparnikom i zbog toga su ga cenili.
U vreme moje posete Haram al Šarifu odjednom
se pojavila grupa od desetak Jevreja. Inače, Jevrejima zakon tore zabranjuje
pristup Brdu hrama, da ne bi neko slučajno stao na mesto gde se nalazila
svetinja nad svetinjom i na taj način učinio svetogrđe. Svetinja nad svetinjom
je bila najvažniji, odnosno najsvetiji deo nekadašnjeg hrama, gde je bio
zabranjen pristup običnim smrtnicima. Verovatno zbog toga se ova grupa Jevreja,
uz brojno policijsko obezbeđenje, kretala samo obodom platoa. U pitanju su bili
neki od tih njihovih ortodoksnih Jevreja. Nisu to bili “ljudi u crnom” sa onim šeširima, ali su imali zulufe – kikice i
nosili su kipe, tj. one male kape. Dok su oni tako išli okolo, ispred njih se
isprečila grupa muslimanskih žena i blokirala im put, uzvikivajuči iz petnih
žila “Alahu ekber”. Stajali su tako jedni naspram
drugih, dok se ispred njih nalazila policija, koja se toki-vokijima dogovarala
šta dalje da radi. To je trajalo i trajalo, a sve vreme je Haram al Šarifom
odjekivalo “Alahu ekber”. Čekao sam neko vreme da
vidim kako će se stvari dalje razvijati, ali sam na kraju odustao i krenuo ka
izlazu.
 |
| Blokada na Brdu hrama. |
Mnogo ću se još puta iz raznih delova grada
diviti Kupoli na steni, pošto njen zlatni sjaj privlači čoveku pogled, gde god
se nalazio u Jerusalimu. Kada je Abd al Malik naredio gradnju ove dzamije imao
je, između ostalog, za cilj i da zaseni crkvu Hristovog groba, kao i druga
hrišćanska i jevrejska zdanja u gradu. To je, bez ikakve sumnje, uspeo.
Suprotno može da kaže samo neki zatucani vernik “rivalske” veroispovesti, ali ne i iole normalan, objektivan čovek.
Нема коментара:
Постави коментар