Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (5) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

понедељак, 03. новембар 2014.

Izrael (4. deo)



HARAM AL ŠARIF


   Haram al Šarif, iliti Brdo Hrama, je najdominantniji, najviši, ali i najsporniji prostor unutar zidina Jeusalima. Ovaj plato na steni prostire se uz jugoistočni deo bedema. Odavde je Bog uzeo zemlju da napravi Adamov raj. Tu je Avram hteo da žrtvuje Isaka i odatle je Muhamed krenuo na noćno putovanje. Da počnemo redom. Negde oko 960. godine pne. na ovoj steni je Solomon izgradio hram, koga će 568 godine pne. razoriti Nabuhodonosor i odvesti Jevreje u Vavilon. Vavilonsko robovanje završilo se 538. godine pne. kada je persijski kralj Kir dozvolio Jevrejima da se vrate u domovinu. Oko 516. godine pne. Jevreji su izgradili tzv. II hram na steni. Taj drugi hram će obnoviti, tačnije proširiti i načiniti grandioznim Irod, kralj Judeje i rimski vazal, 10. godine pne. Godine 70. nakon što su ugušili jevrejsku pobunu Rimljani su ga srušili. Muslimani su 638. godine zauzeli Jerusalim. Već 691. godine izgrađena je Kupola na steni, a 715. godine i dzamija Al Aksa.
Haram al Šarif.

   Jedino što je preostalo od jevrejskog hrama je njegov ogromni, 15 metara visoki, potporni zapadni zid, koji predstavlja najsvetije mesto za Jevreje i simbol njihove vere. Ovaj narod su u gotovo svim periodima habali svi koji su vladali Jerusalimom, i Rimljani, i hrišćani, bilo pravoslavci bilo katolici, i muslimani. Sve do 720 godine mogli su da se mole na Brdu hrama, a onda im je to zabranio Omar II. To im kasnije neće dozvoljavati ni hrišćani. Na kraju su dobili dozvolu od Sulejmana Veličanstvenog da za molitvu koriste malu, 2,7 metara uzanu, ulicu koja se pružala uz Zapadni zid. Inače, muslimani veruju da je ovaj zid mesto gde je Muhamed privezao svog konja sa ljudskim licem prilikom noćnog putovanja.
Zid plača.

   Da bi smo došli do Zapadnog zida ili kako ga još zovu Zida plača, morali smo da prođemo kroz detektore za metal na kontrolnom punktu. Sada je ispred zida veliki prostor, jer su Izraelci, nakon pobede u Šestodnevnom ratu 1967. godine, srušili čitavu Magrebsku četvrt, da bi se napravilo mesta ispred zida. Taj prostor je podeljen na veći deo za muškarce i manji za žene. Pošto smo hteli da priđemo do zida morali smo na glave da stavimo one bele kapice.
Zid plača.

   Najbrojniji i svakako najupadljiviji među vernicima bili su hasidi, ili kako ih često nazivaju ultraortodoksni Jevreji. U stvari ima tu i hareda, odnosno još nekih vrsta i podvrsta ovih fanatika. Molitve su vršili tako što su glave prekrili maramom i klatili se, kao u transu, ispred zida, besomučno nešto mrmljajući. Hasidi su Jevreji Aškenazi,  koji su se doselili u Palestinu krajem 19. veka. Ti prvi koji su tada došli izgledali su isto kao i ovi današnji. Naime, Hasidi su zadržali garderobu kakvu su nosili u srednjoj i istočnoj Evropi u 19. veku. To znači, kod muškaraca crni šešir širokog oboda, mada neki nose i ogromne šubare, crno odelo i crni mantil. Nema šta, vrlo prikladna odeća za bliskoistočnu klimu! Brada je obavezan detalj, kao i dva dugačka uvojka koji se spuštaju od zulufa. Njihove žene se često šišaju na ćelavo i nose neke kape na glavi. Poprilično su brojni u Jerusalimu i njihov broj se stalno povećava, zbog velikog priraštaja. Najviše ih ima u četvrti Mea Šerim, gde su tražili da muškarci idu jednom stranom ulice, a žene drugom, kao i da se unutrašnjost gradskih autobusa podeli na dva dela za svaki od polova. Mnogi od njih ne rade ništa, jer im vera to zabranjuje, a neki ne priznaju državu Izrael. Jednom rečju, budaletine.


   Na svega par desetina metara od Zida plača nalazi se ulaz za Haram al Šarif. U stvari, postoji devet kapija kroz koje se može ući na Hramovnu goru, ali za nemuslimane je predviđen samo ovaj ulaz. Tačnije, to je drvena pasarela koja se pruža preko Zapadnog zida do Brda hrama. Tu smo takođe prošli kroz detektore za metal i onda tim mostom stigli do gore, na taj veliki popločani plato sa čuvenom zlatnom kupolom na sredini. Sjajan je osećaj nakon guranja po uskim jerusalimskim uličicama, odjednom se naći na ovakvom otvorenom prostoru, okruženom alejama kiparisa, sa koga puca pogled na Jerusalim i Maslinovu goru. Na Haram al Šarifu nije bilo ni puno vernika, a ni turista. Vladao je potpuni mir i tišina, što je takođe prijalo posle buke i gužve starog grada. Poneki muslimani su se klanjali, a sve su to nadgledali do zuba naoružani jevrejski panduri.
   Pošao sam prvo ka dzamiji Al Aksa, čije ime znači Najdalja dzamija i dovodi se u vezu sa Muhamedovim noćnim putovanjem. Naime, jedne noći se ovom proroku javio arhanđel Gavrilo. Uzjahao je krilatog konja sa ljudskim licem, Buraka, i krenuo do najudaljenijeg svetilišta. Kada su stigli, tu je Muhamed sreo svoje očeve” Adama i Avrama i svoju “braću” Mojsija, Josifa i Isusa, a onda se lestvicama uspeo na nebo. U celoj toj priči se ne pominje gde se nalazilo to najudaljenije svetilište, ali muslimani smatraju da je u pitanju Hramovna gora. Nemuslimanima je zabranjen ulaz u Al Aksu, ali sam probao da se pravim blesav i da uđem. Međutim, čim sam prišao vratima pojavio se neki tip i gestikulacijom mi objasnio dalje nećeš moći”. Ok, pravila su pravila, moje je bilo da pokušam. Posle sam tek saznao da nisam mogao da uđem po dva osnova. Prvi je taj što nisam musliman, a drugi je taj što su u vreme moje posete izraelske vlasti  zabranile ulazak u ovu bogomolju muslimanima mlađim od 50 godina. Ha, ha, ha, mene ne puštaju unutra muslimani, a nekog mog vršnjaka islamske veroispovesti ne puštaju Jevreji!
   Inače, vernici veruju da je Al Aksa podignuta na lokaciji gde je Isus Hrist porušio stolove trgovcima i menjačima novca. Ova dzamija je građena početkom 8. veka od strane omajadskog kalifa Abd al Malika i kasnije njegovog sina Valida. Po nekima je u stvari u pitanju prepravljena vizantijska bazilika iz 6. veka. Prvobitnu dzamiju su tri puta rušili zemljotresi. Krstaši su od nje napravili crkvu. Bilo je i dosta drugih obnova i preuređivanja. Benito Musolini je svojevremeno donirao unutrašnje stubove, a egipatski kralj Faruk je finansirao radove na tavanici.  Godine 1969. neka australijska, hrišćanska, budaletina podmetnula je požar u Al Aksi i tom prilikom je izgoreo čuveni drveni minbar (propovedaonica). Ovaj minbar su, u Alepu, od 1168. do 1169. godine, radila četiri umetnika. Naručio ga je Nurudin sa ciljem da ga postavi u Al Aksi, kada oslobodi Jerusalim od krstaša. Minbar je postavljen u ovu dzamiju, ali sa skoro dve decenije zakašnjenja, pošto Nurudin nije uspeo da porazi Latine, već je to pošlo za rukom tek njegovom sinovcu Saladinu.
Al Aksa.
 
   Po mom mišljenu kulturno istorijski spomenik broj 1 u celom Jerusalimu, koji, inače, svakako ne oskudeva u znamenitostima, je ubedljivo Kupola na steni. Skladna, jednostavna, čak bih rekao i ne mnogo velika, a tako upečatljiva i na takvom mestu da dominira celim gradom. Ova oktagonalna građevina, prekrivena plavim pločicama i sa zlatnom kupolom, podignuta je na kamenoj steni gde je Avram nameravao da žrtvuje Isaka i odakle se Muhamed vinuo u nebo. Građena je između 681. i 691. godine, za vreme vladavine već pominjanog Abd al Malika. Pretpostavlja se da su u njenoj izgradnji učestvovali vizantijski majstori, a gotovo je sigurno da su oni uradili mozaike. Verovatno ih je Abd al Maliku ustupio Justinijan II tokom kratkog perioda mira između ove dve sile. 
Kupola na steni.
   Kupola na steni je najstarije sačuvano delo islamske arhitekture. Abd al Malik je naredio njenu izgradnju sa ciljem da ona postane novi centar hodočašća, koji bi zamenio Kabu u Meki, koju su u to vreme držali njegovi protivnici. Jerusalim je oduvek bio sveti grad, koga su muslimani od samog nastanka islama duboko poštovali i u početku su se molili okrenuti u njegovom pravcu. Tu odluku je doneo lično Muhamed, kada je osnovao prvu dzamiju u Medini i odredio Hramovnu goru kao prvu kiblu, tj. smer molitve. Vremenom, srazmerno jačanju značaja Meke, opadala je važnost Jerusalima kod muslimanskih vernika.
Kupola na steni.
   Kada su Abasidi nasledili Omajade, kalif Mamun je uklonio Abd al Malikovo ime sa Kupole i postavio svoje. Osim toga poskidao je i zlato sa krova. Zlato je kasnije vraćeno, ali Abd al Malikovo ime nije. Pozlata koja danas sija na kupoli dar je jordanskog kralja Huseina, koji je prodao kuću u Londonu i od tih para kupio 80 kg zlata za krov ovog svetilišta. Kada su u Šestodnevnom ratu Jevreji osvojili Jerusalim, Rabin Goren je nameravao da minira Kupolu na steni, ali ga je u tome sprečio jedan Dajanov general. Moše Dajan, kontraverzni arheolog, opasni militarista, takođe je bio i veliki poštovalac arapske kulture. Arapi su ga smatrali neprijateljem, ali časnim suparnikom i zbog toga su ga cenili.
   U vreme moje posete Haram al Šarifu odjednom se pojavila grupa od desetak Jevreja. Inače, Jevrejima zakon tore zabranjuje pristup Brdu hrama, da ne bi neko slučajno stao na mesto gde se nalazila svetinja nad svetinjom i na taj način učinio svetogrđe. Svetinja nad svetinjom je bila najvažniji, odnosno najsvetiji deo nekadašnjeg hrama, gde je bio zabranjen pristup običnim smrtnicima. Verovatno zbog toga se ova grupa Jevreja, uz brojno policijsko obezbeđenje, kretala samo obodom platoa. U pitanju su bili neki od tih njihovih ortodoksnih Jevreja. Nisu to bili “ljudi u crnom” sa onim šeširima, ali su imali zulufe – kikice i nosili su kipe, tj. one male kape. Dok su oni tako išli okolo, ispred njih se isprečila grupa muslimanskih žena i blokirala im put, uzvikivajuči iz petnih žila “Alahu ekber”. Stajali su tako jedni naspram drugih, dok se ispred njih nalazila policija, koja se toki-vokijima dogovarala šta dalje da radi. To je trajalo i trajalo, a sve vreme je Haram al Šarifom odjekivalo “Alahu ekber”. Čekao sam neko vreme da vidim kako će se stvari dalje razvijati, ali sam na kraju odustao i krenuo ka izlazu.
Blokada na Brdu hrama.
   Mnogo ću se još puta iz raznih delova grada diviti Kupoli na steni, pošto njen zlatni sjaj privlači čoveku pogled, gde god se nalazio u Jerusalimu. Kada je Abd al Malik naredio gradnju ove dzamije imao je, između ostalog, za cilj i da zaseni crkvu Hristovog groba, kao i druga hrišćanska i jevrejska zdanja u gradu. To je, bez ikakve sumnje, uspeo. Suprotno može da kaže samo neki zatucani vernik “rivalske” veroispovesti, ali ne i iole normalan, objektivan čovek.

Нема коментара:

Постави коментар