Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (5) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

уторак, 11. новембар 2014.

Izrael (13. deo)



POSLEDNJI DAN U JERUSALIMU


   Zidine koje okružuju stari deo Jerusalima izgradio je Sulejman Veličanstveni. Prvobitno su ti bedemi imali ukupno 7 kapija, a osma je dodata u 19. veku. Ubedljivo najimpozantnija i najlepša je Damask kapija, sa svojim ukrašenim bedemskim zupcima i dve kule koje je flankiraju. Na njenom mestu nalazio se glavni ulaz u grad još u vreme Agripe (1. vek pne). Severna strana bedema ima još dve kapije: Irodovu i Novu. Na nekih stotinak metara od ove prve krstaši su 1099. godine probili zidine Jerusalima. Nova kapija je otvorena 1887. godine od strane sultana Abdul Hamida. Negde blizu nje nalazila se, već pominjana, Srpska kapija.
   Na istočnoj strani bedema danas može da se prođe samo kroz Lavlja vrata. Ona su poznata i pod imenom kapija sv. Stefana, zbog toga što je ovaj mučenik nedaleko odavde kamenovan do smrti. Naziv Lavlja vrata dobila su zbog prikaza po dva lava sa svake strane ulaza. Postoji i treći, muslimanski, naziv ove kapije. Oni je zovu Bab Siti Marijam, zato što se blizu ovog prolaza nalazi mesto gde je rođena Bogorodica Marija. Na istočnom delu gradskog zida postojala su i čuvena Zlatna vrata, koja su zazidana, verovatno još u 7. veku. Veruje se da je kroz njih prošao Isus Hrist kada je išao na Hramovnu goru. Neki veruju i da će kroz njih ući Mesija na Sudnji dan, a neki misle da su ih baš zbog toga muslimani zazidali.
Zlatna vrata.

   Na južnoj strani gradskih bedema nalaze se dve kapije. Jedna je, već pominjana, od metaka izbušena, Sionska kapija. Nju muslimani zovu Bab el Daud, odnosno Davidova kapija, pošto vodi do Siona, odnosno do mesta gde je sahranjen ovaj kralj. Ova druga ima najčudnije ime od svih, a to je Gnjila kapija. Naziv je dobila, jer se nedaleko od nje nalazila deponija smeća.
Ulaz u Davidovu citadelu.

   Na zapadnom gradskom zidu smeštena je Jafa kapija. Nekada su to, u stvari, bila mala vrata, kroz koja se ulazilo sa strane kule, hodnikom oblika ćiriličnog slova G (Г). Ovaj prolaz je tako konstruisan, zbog sprečavanja, tj. usporavanja eventualnog neprijateljskog prodora. Sadašnji široki ulaz napravljen je 1898. godine, da bi kroz njega mogao u punoj pompi da prođe nemački car Vilhem II.
   Blizu Jafa kapije nalazi se Davidova kula, odnosno citadela. Na ovom mestu je još Irod izgradio tvrđavu. Kasnije ju je koristio rimski prokurator kao svoju rezidenciju. Srušena je za vreme Hadrijana. Potonji hodočasnici, što su dolazili u Jerusalim, mislili su od ovih impresivnih ruševina da su delo biblijskog kralja Davida, te ih nazvaše Davidovom kulom. Sa obnovom citadele počeli su još Vizantijci, a kasnije su to radili i Arapi i krstaši. Ovi drugi će od nje napraviti rezidenciju latinskog kralja. Posle njih su citadelu koristili i, naravno, prepravljali još i Mameluci i Turci. Tako je, recimo, impozantni ulaz u Davidovu tvrđavu delo Sulejmana Veličanstvenog. Ova citadela je zapravo utvrđenje sa 5 kula i u njoj je sada smešten simpatični Muzej Istorije Jerusalima.
Davidova citadela.

   Nakon obilaska Davidove kule popeli smo se kod Jafa ulaza na gradske zidine i šetnom stazom otišli sve do Irodove kapije. Šetnja bedemom mi i nije bila nešto zanimljiva, a izgleda da nije ni popularna, jer dok smo bili gore nismo sreli ni jednog drugog posetioca. Pogled nije loš, ali već sam video ovaj grad sa Maslinove gore, sa Siona i sa tornja luteranske crkve. Jedino što odavde čovek može da vidi neke svakodnevne detalje, kao što su dešavanja na ravnim krovovima jerusalimskih kuća, od kojih svaka ima satelitsku antenu i burad za grejanje vode. Na tim krovovima i terasama je i te kako živo. Ljudi tamo nešto majstorišu, spremaju ručak, ili prosto kuliraju, žene suše veš, a deca se igraju.
Bedemi Jeusalima.

   Kao što već rekoh, zidine Jerusalima delo su Sulejmana Veličanstvenog, ali ovo nije njegova jedina graditeljska ostavština u ovom gradu. Napravio je, takođe pominjani, ulaz u citadelu, a u njoj je podigao i dzamiju. Izgradio je akvadukt kojim je doveo vodu u grad, kao i 9 javnih česama. Takođe je zamenio pločice na Kupoli na steni. Međutim, Sulejman, baš kao i Konstantin Veliki pre njega, nikada nije bio u ovom gradu. Tako ova dva vladara, koja su najviše od svih promenila izgled Jerusalima, nikada nisu u njega nogom kročila.

   Od Irodove kapije otišli smo do obližnjeg Rokfeler muzeja. U pitanju je arheološki muzej. Pošto me te stvari zanimaju, natenane sam razgledao postavku i tako stigao do dela gde je izložena kamena plastika Hišamove palate. Ova omajadska palata iz 8. veka nalazi se nekih 3 kilometra severno od Jerihona. Bio sam iznenađen i oduševljen, pošto ovako nešto nisam nikada do sada video. Pre posete ovom muzeju nisam se uopšte informisao šta je sve u njemu izloženo i čak je malo falilo da ga preskočim. Kakva bi to bila greška ne videti nalaze iz Hišamove palate! Da se razumemo, ceo muzej je dobar i sve u njemu vredi, ali gotovo sve to sam mnogo puta gledao po raznim belosvetskim muzejima, ali ovi arhitektonski elementi preneti iz te palate su nešto posebno. Nisam imao pojma da nešto takvo uopšte postoji. Izložena je kamena plastika, štuko plastika, freske, skulpture, reljefi, razni ornamenti, prepleti. Osim što je to za mene blio nešto sasvim novo, bio sam i zadivljen velikom umetničkom vrednošću svih tih stvari. Moje iznenađenje je još više pojačano time što su na tim reljefima i skulpturama predstavljeni ljudi i razne životinje, a u islamu je zabranjeno prikazivati živa bića! I ne samo da su u pitanju statue ljudi, već su to često skulpture polugolih žena! Stil kojime je sve ovo urađeno mi je bio manje više nepoznat. Nešto nalik tome jedino sam viđao po Iranu. Gotovo je sigurno u pitanju uticaj sa istoka, tj. Persije, a rekao bih čak i istočnije. 
Ostaci Hišamove palate.

   Prilikom iskopavanja ovog lokaliteta pronađen je ostrakon (ulomak keramike) sa imenom kalifa Hišama, pa je palata nazvana Hišamovom. Verovatnije je ovaj kompleks, ipak, pripadao njegovom sinu Al Validu II. Do toga se došlo baš zbog ovih prikaza ljudi, a pogotovo golišavih žena, pošto je ovaj kalif uživao reputaciju osobe sklone piću i raznim nemoralnostima. Upravo zbog toga će ga 744. godine skinuti sa vlasti i ubiti.
Osmanlijska česma.

   U Jerusalimu smo ukupno bili 5 dana. Svašta smo obišli, pošteno se nahodali, ali ostalo nam je i mnogo toga što smo propustili. Videli smo i Sulejmanovu česmu, koja se nalazi nedaleko od bazena ovog turskog sultana, odnosno nekadašnje ogromne cisterne, koja je van gradskih zidina. Videli smo još nekoliko česama iz osmanskih vremena unutar bedema. Dobro smo prošpartali i sukom i bazarom. Posebno su mi bile interesantne građevine koje su podigli Mameluci, kao što je, recimo, palata princeze Tunshug. Karakteristika njihove arhitekture je kombinacija tamnih i svetlih tesanika, tzv. ablak tehnika. Uz to često pojedini blokovi nisu četvrtasti, već su isklesani nepravilno, tako da u zidu deluju kao puzzle.
Mamelučka arhitektura.
Palata Tunshug.

   Sve u svemu, dopao mi se Jerusalim. Pravi stari bliskoistočni grad u kome vlada živost, gde se po sukovima tiska svet, gde se vrti šavurma i u ulju cvrči felafel, gde te pozivaju trgovci da uđeš u njihovu radnju, gde se ispred lokala pije čaj, gde se dime nargile, gde babe na kartonskoj kutiji prodaju par kila voćki ili nekoliko strukova zeleniša, gde miriše vruć lebac, gde smeće često završi na ulici, a ne u kontejneru, gde su izlozi poslastičarnica krcati preslatkim orijentalnim đakonijama, gde arapska dečurlija jurca uskim kamenim ulicama, gde kasapin tera muve sa izložene zaklane ovce, gde se pet puta na dan čuje mujezin. Ovo bi manje više bila uobičajena slika i bilo kog drugog mesta na Bliskom istoku, ali Jerusalim se razlikuje. To je, u stvari, samo jedno lice ovog grada, moglo bi se reći njegovo arapsko lice. Da bi se dobila prava slika Jerusalima treba dodati gomilu hodočasnika i turista svih mogućih rasa, naoružane izraelske vojnike na svakom ćošku, sveštenike, kaluđere i časne sestre raznoraznih hrišćanskih konfesija, haside koji žive u svom svetu, prodavce ikona, tamjana, krsteva, menora, davidovih zvezda, mezuha, zvonjavu crkava, trubljenje iz jevrejskih rogova. Sve ovo pomešano čini današnji Jerusalim.



   Jerusalim je grad koji ima i svoju bolest, tzv. Jerusalimski sindrom. Godišnje se kod oko 100 hodočasnika ustanovi ovo oboljenje, a manifestuje se tako što se ti pacijenti poistovećuju sa biblijskim ličnostima.
   Neobavešteni posetilac koji dođe ovde pomislio bi na prvi pogled da u Jerusalimu pripadnici sve tri religije žive mirno i u koegzistenciji. Ponekad možeš da naiđeš na nekog arapskog tinejdzera u majici “Free Palestine”. Možeš i da vidiš da se u jevrejskoj četvrti prodaju majice  “America Don’t Worry Israel is Behind You”, ili natpis koji veliča izraelsku “Iron Dome”, odnosno njihovu protiv – vazdušnu, protiv – arapsku, odbranu. Uprkos tome sve izgleda prilično spokojno. Jevreji sa onim njihovim kapicama, kipama, prolaze pored muslimana sa mudzahedinskim bradama i belim kapama. Na istom mestu se mole i pravoslavni i katolički sveštenici. Zabrađene Arapkinje divane sa gologlavim hrišćankama. Hasidi sa crnim šeširima, bradama i kikicama, ne jebavaju nikog živog. I tako sve to funkcioniše, a onda preko noći izbije varnica i jedni druge dovate za gušu. Kažu da ne postoji kvadratni metar ovog grada gde se nije desilo neko krvoproliće. Vekovima su se žitelji Jerusalima međusobno tukli i ubijali, a bojim se da će se to još dešavati.



Нема коментара:

Постави коментар