POSLEDNJI DAN U JERUSALIMU
Zidine
koje okružuju
stari deo Jerusalima izgradio je Sulejman Veličanstveni. Prvobitno su ti bedemi
imali ukupno 7 kapija, a osma je dodata u 19. veku. Ubedljivo najimpozantnija i
najlepša je Damask kapija, sa svojim ukrašenim bedemskim zupcima i dve kule
koje je flankiraju. Na njenom mestu nalazio se glavni ulaz u grad još u vreme
Agripe (1. vek pne). Severna strana bedema ima još dve kapije: Irodovu i Novu. Na nekih stotinak metara od ove
prve krstaši su 1099. godine probili zidine Jerusalima. Nova kapija je otvorena
1887. godine od strane sultana Abdul Hamida. Negde blizu nje nalazila se, već
pominjana, Srpska kapija.
Na istočnoj strani bedema danas može da se
prođe samo kroz Lavlja vrata. Ona su poznata i pod imenom kapija sv. Stefana,
zbog toga što je ovaj mučenik nedaleko odavde kamenovan do smrti. Naziv Lavlja
vrata dobila su zbog prikaza po dva lava sa svake strane ulaza. Postoji i
treći, muslimanski, naziv ove kapije. Oni je zovu Bab Siti Marijam, zato što se
blizu ovog prolaza nalazi mesto gde je rođena Bogorodica Marija. Na istočnom
delu gradskog zida postojala su i čuvena Zlatna vrata, koja su zazidana,
verovatno još u 7. veku. Veruje se da je kroz njih prošao Isus Hrist kada je
išao na Hramovnu goru. Neki veruju i da će kroz njih ući Mesija na Sudnji dan,
a neki misle da su ih baš zbog toga muslimani zazidali.
 |
| Zlatna vrata. |
Na južnoj strani gradskih bedema nalaze se
dve kapije. Jedna je, već pominjana, od metaka izbušena, Sionska kapija. Nju
muslimani zovu Bab el Daud, odnosno Davidova kapija, pošto vodi do Siona,
odnosno do mesta gde je sahranjen ovaj kralj. Ova druga ima najčudnije ime od
svih, a to je Gnjila kapija. Naziv je dobila, jer se nedaleko od nje nalazila
deponija smeća.
 |
| Ulaz u Davidovu citadelu. |
Na zapadnom gradskom zidu smeštena je Jafa
kapija. Nekada su to, u stvari, bila mala vrata, kroz koja se ulazilo sa strane
kule, hodnikom oblika ćiriličnog slova G (Г). Ovaj prolaz je tako
konstruisan, zbog sprečavanja, tj. usporavanja eventualnog neprijateljskog
prodora. Sadašnji široki ulaz napravljen je 1898. godine, da bi kroz njega
mogao u punoj pompi da prođe nemački car Vilhem II.
Blizu Jafa kapije nalazi se Davidova kula,
odnosno citadela. Na ovom mestu je još Irod izgradio tvrđavu. Kasnije ju je
koristio rimski prokurator kao svoju rezidenciju. Srušena je za vreme
Hadrijana. Potonji hodočasnici, što su dolazili u Jerusalim, mislili su od ovih
impresivnih ruševina da su delo biblijskog kralja Davida, te ih nazvaše
Davidovom kulom. Sa obnovom citadele počeli su još Vizantijci, a kasnije su to
radili i Arapi i krstaši. Ovi drugi će od nje napraviti rezidenciju latinskog
kralja. Posle njih su citadelu koristili i, naravno, prepravljali još i
Mameluci i Turci. Tako je, recimo, impozantni ulaz u Davidovu tvrđavu delo
Sulejmana Veličanstvenog. Ova citadela je zapravo utvrđenje sa 5 kula i u njoj
je sada smešten simpatični Muzej Istorije Jerusalima.
 |
| Davidova citadela. |
Nakon obilaska Davidove kule popeli smo se
kod Jafa ulaza na gradske zidine i šetnom stazom otišli sve do Irodove kapije.
Šetnja bedemom mi i nije bila nešto zanimljiva, a izgleda da nije ni popularna,
jer dok smo bili gore nismo sreli ni jednog drugog posetioca. Pogled nije loš,
ali već sam video ovaj grad sa Maslinove gore, sa Siona i sa tornja luteranske
crkve. Jedino što odavde čovek može da vidi neke svakodnevne detalje, kao što
su dešavanja na ravnim krovovima jerusalimskih kuća, od kojih svaka ima satelitsku
antenu i burad za grejanje vode. Na tim krovovima i terasama je i te kako živo.
Ljudi tamo nešto majstorišu, spremaju ručak, ili prosto kuliraju, žene suše
veš, a deca se igraju.
 |
| Bedemi Jeusalima. |
Kao što već rekoh, zidine Jerusalima delo su
Sulejmana Veličanstvenog, ali ovo nije njegova jedina graditeljska ostavština u
ovom gradu. Napravio je, takođe pominjani, ulaz u citadelu, a u njoj je podigao
i dzamiju. Izgradio je akvadukt kojim je doveo vodu u grad, kao i 9 javnih
česama. Takođe je zamenio pločice na Kupoli na steni. Međutim, Sulejman, baš
kao i Konstantin Veliki pre njega, nikada nije bio u ovom gradu. Tako ova dva
vladara, koja su najviše od svih promenila izgled Jerusalima, nikada nisu u
njega nogom kročila.
Od Irodove kapije otišli smo do obližnjeg
Rokfeler muzeja. U pitanju je arheološki muzej. Pošto me te stvari zanimaju,
natenane sam razgledao postavku i tako stigao do dela gde je izložena kamena
plastika Hišamove palate. Ova omajadska palata iz 8. veka nalazi se nekih 3
kilometra severno od Jerihona. Bio sam iznenađen i oduševljen, pošto ovako
nešto nisam nikada do sada video. Pre posete ovom muzeju nisam se uopšte
informisao šta je sve u njemu izloženo i čak je malo falilo da ga preskočim.
Kakva bi to bila greška ne videti nalaze iz Hišamove palate! Da se razumemo,
ceo muzej je dobar i sve u njemu vredi, ali gotovo sve to sam mnogo puta gledao
po raznim belosvetskim muzejima, ali ovi arhitektonski elementi preneti iz te
palate su nešto posebno. Nisam imao pojma da nešto takvo uopšte postoji.
Izložena je kamena plastika, štuko plastika, freske, skulpture, reljefi, razni
ornamenti, prepleti. Osim što je to za mene blio nešto sasvim novo, bio sam i
zadivljen velikom umetničkom vrednošću svih tih stvari. Moje iznenađenje je još
više pojačano time što su na tim reljefima i skulpturama predstavljeni ljudi i
razne životinje, a u islamu je zabranjeno prikazivati živa bića! I ne samo da
su u pitanju statue ljudi, već su to često skulpture polugolih žena! Stil
kojime je sve ovo urađeno mi je bio manje više nepoznat. Nešto nalik tome
jedino sam viđao po Iranu. Gotovo je sigurno u pitanju uticaj sa istoka, tj.
Persije, a rekao bih čak i istočnije.
 |
| Ostaci Hišamove palate. |
Prilikom iskopavanja ovog lokaliteta
pronađen je ostrakon (ulomak keramike) sa imenom kalifa Hišama, pa je palata
nazvana Hišamovom. Verovatnije je ovaj kompleks, ipak, pripadao njegovom sinu
Al Validu II. Do toga se došlo baš zbog ovih prikaza ljudi, a pogotovo
golišavih žena, pošto je ovaj kalif uživao reputaciju osobe sklone piću i
raznim nemoralnostima. Upravo zbog toga će ga 744. godine skinuti sa vlasti i
ubiti.
 |
 |
| Osmanlijska česma. |
U Jerusalimu smo ukupno bili 5 dana. Svašta
smo obišli, pošteno se nahodali, ali ostalo nam je i mnogo toga što smo
propustili. Videli smo i Sulejmanovu česmu, koja se nalazi nedaleko od bazena
ovog turskog sultana, odnosno nekadašnje ogromne cisterne, koja je van gradskih
zidina. Videli smo još nekoliko česama iz osmanskih vremena unutar bedema. Dobro
smo prošpartali i sukom i bazarom. Posebno su mi bile interesantne građevine
koje su podigli Mameluci, kao što je, recimo, palata princeze Tunshug.
Karakteristika njihove arhitekture je kombinacija tamnih i svetlih tesanika,
tzv. ablak tehnika. Uz to često pojedini blokovi nisu četvrtasti, već su
isklesani nepravilno, tako da u zidu deluju kao puzzle.
 |
| Mamelučka arhitektura. |
 |
| Palata Tunshug. |
Sve u svemu, dopao mi se Jerusalim. Pravi
stari bliskoistočni grad u kome vlada živost, gde se po sukovima tiska svet,
gde se vrti šavurma i u ulju cvrči felafel, gde te pozivaju trgovci da uđeš u
njihovu radnju, gde se ispred lokala pije čaj, gde se dime nargile, gde babe na
kartonskoj kutiji prodaju par kila voćki ili nekoliko strukova zeleniša, gde
miriše vruć lebac, gde smeće često završi na ulici, a ne u kontejneru, gde su
izlozi poslastičarnica krcati preslatkim orijentalnim đakonijama, gde arapska
dečurlija jurca uskim kamenim ulicama, gde kasapin tera muve sa izložene
zaklane ovce, gde se pet puta na dan čuje mujezin. Ovo bi manje više bila uobičajena
slika i bilo kog drugog mesta na Bliskom istoku, ali Jerusalim se razlikuje. To
je, u stvari, samo jedno lice ovog grada, moglo bi se reći njegovo arapsko
lice. Da bi se dobila prava slika Jerusalima treba dodati gomilu hodočasnika i
turista svih mogućih rasa, naoružane izraelske vojnike na svakom ćošku,
sveštenike, kaluđere i časne sestre raznoraznih hrišćanskih konfesija, haside
koji žive u svom svetu, prodavce ikona, tamjana, krsteva, menora, davidovih
zvezda, mezuha, zvonjavu crkava, trubljenje iz jevrejskih rogova. Sve ovo
pomešano čini današnji Jerusalim.
 |
 |
 |
Jerusalim je grad koji ima i svoju bolest,
tzv. Jerusalimski sindrom. Godišnje se kod oko 100 hodočasnika ustanovi ovo
oboljenje, a manifestuje se tako što se ti pacijenti poistovećuju sa biblijskim
ličnostima.
Neobavešteni posetilac koji dođe ovde
pomislio bi na prvi pogled da u Jerusalimu pripadnici sve tri religije žive
mirno i u koegzistenciji. Ponekad možeš da naiđeš na nekog arapskog tinejdzera
u majici “Free Palestine”. Možeš i da vidiš da se u jevrejskoj
četvrti prodaju majice “America Don’t Worry Israel is Behind You”, ili natpis
koji veliča izraelsku “Iron Dome”, odnosno njihovu protiv – vazdušnu, protiv – arapsku,
odbranu. Uprkos tome sve izgleda prilično spokojno. Jevreji sa onim njihovim kapicama,
kipama, prolaze pored muslimana sa mudzahedinskim bradama i belim kapama. Na istom
mestu se mole i pravoslavni i katolički sveštenici. Zabrađene Arapkinje divane
sa gologlavim hrišćankama. Hasidi sa crnim šeširima, bradama i kikicama, ne
jebavaju nikog živog. I tako sve to funkcioniše, a onda preko noći izbije
varnica i jedni druge dovate za gušu. Kažu da ne postoji kvadratni metar ovog
grada gde se nije desilo neko krvoproliće. Vekovima su se žitelji Jerusalima
međusobno tukli i ubijali, a bojim se da će se to još dešavati.
 |
 |
Нема коментара:
Постави коментар