Nepal 2014. (15. deo)

NEPALSKA HRANA

   Hrana je nešto što je meni i te kako bitno na putovanjima, skoro kao i upoznavanje kulturno istorijskih znamenitosti, prirode i ljudi zemlaja koje pohodim. Naravno, reč je o tradicionalnim kuhinjama tih zemalja. Kad je klopa u pitanju, tu kod mene nema stipsarenja, mogu da prištedim na smeštaju, prevozu i sličnim stvarima, ali ima da se jede po restoranima, a ne po supermarketima i Mek Donaldsima, kolko košta, da košta.

   Što se tiče ovdašnje gastronomije, nisam nešto preterano oduševljen, ali nisam ni razočaran. Dobra osobina nepalske kuhinje je što je sve jako jeftino. Ubedljivo najrasprostranjenije jelo je momo. U pitanju su kugle od testa punjene sitno seckanim mesom ili povrćem. E, sad tu postoje razne varijante. Komadi moma mogu biti nafilovani govedinom, tj. mesom vodenog bivola ili piletinom ili povrćem, a mogu biti kuvani na pari ili prženi na ulju. Postoji i kuvana varijanta servirana u ljutom začinjenom sosu sa povrćem. Momo sam isprobao u svim verzijama i u lokalima raznoraznog tipa, od prljavih uličnih tezgi, gde se ove knedle prže u šerpi koju je nemoguće oprati od godinama taložene masnoće i gareži, pa do pristojnih restorana gde se hrani većina turista. Sve u svemu momo je sasvim OK, ali ništa spektakularno. Zanimljivo je koliko je ova varijanta kuvanog testa punjenog mesom rasprostranjena širom Istoka. Manje, više isto jelo je veoma popularno već u Ukrajini i Rusiji pod imenom varenjiki i peljmeni. U Gruziji ga zovu hinkali, a u Turskoj i Centralnoj Aziji mantije.

Ulični momo lokal.

   Po Nepalu, umesto hleba služe čapati, tj. indijsku varijantu nekih, da kažemo, tortilja, koje mogu biti pečene ili pržene. Sličan čapatiju, samo mnogo bolji, je nan, koji je znatno deblji i više nalik hlebu. Pravi se sa masalom, belim lukom, preliven puterom itd. Pošto je meni lebac neophodan i nikakvi pirinči i slične namirnice ne mogu da ga zamene, nan sam naručivao uz svaki obrok.

Cheap & Best

   Volim kad sam na putu da se hranim u restoranima u kojima jedu lokalci, a ne u onima za turiste. Tako sam se našao u jednom, naravno ne baš preterano čistom, gde nisu imali jelovnik na engleskom, gde su sve mušterije bili Nepalci i gde niko nije koristio viljušku i nož. Naručio sam najskuplje jelo i na velikom mesinganom poslužavniku dobio brdo pirinča, verovatno kuvan na vodi s obzirom da je potpuno bezukusan, malu činiju barene ovčetine i još tri, četiri manje činije sa raznim začinjenim sosovima. Ta ovčetina se pomeša sa pirinčem, a sosove dolivaš po želji. Bilo je bezveze, a u činiji sa kuvanom ovčetinom u stvari nije bilo mesa, već razni nejestivi delovi ove životinje, kao što su žile, hrskavice i kosti. Napravio sam još par izleta u nekoliko ovakvih “narodnih” restorana, gde sam jeo pileći birjani (piletina sa pirinčem) i pileći kari i oba puta sam umesto pilećeg mesa dobio puždre, kreste, kosti i hrskavice. Posle sam ista ova jela isprobao u restoranima u koje zalaze turisti i razlika je drastična. Bilo je ukusnije, a dobio sam i pravo meso. Šta više, pileći kari je bio izvanredan. Tako sam, posle nekog vremena, zajebao tu praksu, koju sam godinama primenjivao po svetu, da gledam da se hranim tamo gde to rade domaći ljudi i rešio da u Nepalu, ipak, biram malo bolje restorane.

   Svašta sam još isprobao od nepalske hrane: neke vrste njihovih špageta, pa ovčije kebabe, vegeterijansku varijantu karija sa krompirom. Za ovo poslednje da se pretpostaviti bezveze. Najviše mi se dopalo neko jelo za koje nisam shvatio kako se zove, a sastoji se od nekoliko vrsta mesa i raznog povrća, verovatno prženo u onom njihovom voku. Nešto su mu uradili pred serviranje, tako da kada su mi ga doneli na sto, pušilo se bar još 5 minuta i to toliko da nisam mogao da vidim ljude koji su sedeli preko puta mene.

   Nije loša ni tandori piletina. To su komadi pileta nanizani na dugačke ražnjiće, a prethodno su marinirani u nekoj smesi od jogurta, meda i raznih začina, zbog čega su  potpuno crvene boje. Tako pripremljena piletina peče se u glinenim pećima.

Tandori

   Većina Hindusa u Nepalu su vegeterijanci, neki su verovatno i primorani zbog siromaštva, ali Nevarci iz doline to ne fermaju i jedu meso. Zanimljivo mi je bilo i to što se ne jede krava, pošto je sveta životinja, ali se zato vodeni bivo krlja iz sve snage, a ja mislio da ta zabrana važi za sve sorte goveda. Inače, prisustvovao sam sceni klanja bivola u sred Katmandua na ulici ispred jedne mesarske radnje. Odmah su ga tu na podu istranžirali i delove poređali na tezgu. Mesare su posebna priča, kakve vitrine i hladnjače, sve je tu na maloj tezgi, pored koje prolaze kola, motori, ljudi, kakva bre crna prašina, izduvni gasovi, muve, nikome to ne smeta.

Mesara 1.

Mesara 2.

Mesara 3.

   Prilkom obilaska pijace video sam razne vrste riba, od kojih ni jedna ne postoji u Evropi, te sam u Pokari u nekom restoranu na obali jezera, odmah naručio ribu za večeru. Dobio sam nešto nalik našem šaranu. Nije bila loša ni pržena, ni lešo varijanta.

   Probao sam i lasi, neku vrstu, valjda, jogurta. Meni je bilo gadno i kiselo. Čak sam našao i čaj koji mi se dopada, a to je masala. Pošto nisam neki ljubitelj ovog napitka, verovatno mi se masala i dopala, jer ne liči mnogo na čaj. U pitanju je mešavina čaja i raznih začina, kao što su kardamom, biber, đumbir, cimet itd. Inače, prvo se pomešaju voda i mleko u srazmeri 1 prema 1 i kad provri doda se ova smesa.

   Najpoznatije nepalsko pivo zove se Everest i odlično je. Dobra osobina mu je što je pakovano u boci od 650 ml, a mana mu je što je skupo. Mislim, nije ni preterano skupo, po kafanama košta od 2,5 do 3,5 dolara, jedino što više košta od same hrane. Mene je, konkretno, uvek izlazilo više to što popijem od toga što pojedem, a dobar sam u obe discipline. Inače, pivo Everest je posvećeno Tenzing Nargaju, Šerpasu koji se, zajedno sa Edmundom Hilarijem, prvi popeo na Mont Everest. Postoji još i pivo Gurka, koje takođe nije loše. Logično, na etiketi Gurka piva nalaze sa dva ukrštena kukri noža. Kad smo već kod kukrija, najpoznatije ovdašnje žestoko piće je Kukri rum. Ne razumem se u ovu sortu žestine, mada sam probao i neke poznate vrste. Meni se Kukri rum dopao, tako da sam često kupovao neke pljoske od oko 200 ili 300 grama. Posebno sam pazio da tokom dugih vožnji autobusima po Nepalu imam koju flašicu u dzepu.