Jedrene 2010.

JEDRENE

   Tokom obilaska severne Grčke, rešio sam da napravim mali izlet do Jedrena. Na putu do ovoga grada svratio sam na kratko u Didimotiku, koja se nalazi tik uz granicu sa Turskom. Automobil sam parkirao u starom delu grada, pored ostataka gradskih zidina. Inače, ime ovog mesta, Didimotika, može da se prevede kao Dvostruki bedemi.

Stari deo Didimotike

   Didimotika je tokom vizantijskog perioda bila veoma značajna. U njoj se krunisao Jovan VI Kantakuzin. Na ovom mestu on se i sukobio sa Jovanom V Paleologom u borbi za carigradski presto. U bici kod Didimotike na strani Paleologa borio se i odred od 4.000 srpskih konjanika, koje mu je poslao car Dušan. Osim Srba na njegovoj strani bilo je i nešto Bugara. Kantakuzinu je, pak, priteklo u pomoć 10.000 turskih vojnika. Tako se odluka u borbi dva vizantijska cara našla u rukama Srba i Turaka. Bugari su se mudro povukli pred tolikom turskom silom, a srpske trupe i Paleologova vojska su pretrpele poraz. Za nas je mnogo značajniji jedan drugi poraz koji je srpska vojska doživela u ovom delu Trakije. U pitanju je Bitka na Marici, koja se odigrala 1371. godine. Tada je poginuo i kralj Vukašin, kao i njegov brat Uglješa, a srpska vojska koju su predvodili je gotovo u potpunosti uništena. Mesto bitke se, navodno, i danas zove Srb – sindigi, tj. Srpska pogibija.

   Dosta je bilo sa pričom o srpskim porazima. Inače, nismo se mi samo brukali u ovom kraju, ali o tome ću kasnije. Stari deo Didimotike sa bedemima i balkanskim tradicionalnim kućama nalazi se na jednom brdu iznad grada. Kaldrmisanom strmom ulicom spustio sam se u centar mesta. Gradić je prilično živ, bučan, zakrčen saobraćajem. Osim Grka u njemu živi i dosta Turaka, pa je, valjda, zbog toga ovo mesto nešto musavije nego što sam navikao da viđam po Grčkoj. Oseća se Orijent. Na glavnom gradskom trgu bio je pijačni dan. Prodavačice su nosile marame i dimije, a prodavci brkove. Gužva, buka i ne baš prijatni mirisi. Između improvizovanih tezgi razbacane prazne kartonske kutije, kese, gnjilo voće i povrće. Orijent, bato!

   Najznačajnija građevina Didimotike je Bajazitova dzamija. Ona je najstarija turska dzamija u Evropi. Njenu izgradnju započeo je Murat, a završio Bajazit. U pitanju je četvorougaona zgrada sa jednim minaretom i krovom na četiri vode. Ne liči na uobičajene osmanlijske bogomolje. Možda zvuči malo bezveze, ali mene taj krov na četiri vode asocira na oblik šatora, pa u tome pronalazim vezu sa turskim nomadskim poreklom. U svakom slučaju ova dzamija ima u sebi dosta seldzučkih elemenata, koji se mogu videti na raznim građevinama po Anadoliji.

Bajazitova dzamija

   Za razliku od dzamije, glavna gradska crkva je novijeg datuma. Nedaleko od nje nalazi se izložen borbeni avion. Ne znam zašto su ga postavili usred grada, ali čini mi se da blizina Turske ima nekakve veze sa tim. Pre nastavka puta odmorio sam se u jednoj taverni gde sam pojeo odličan giros. To je to što se tiče girosa, na redu su doneri. Jeste da je to isto, ali ja ipak više volim giros. Usledila je kratka vožnja do granice. Brzo sam obavio granične formalnosti i posle par kilometara stigao u Jedrene.

   Smestio sam se u prvom hotelu na koji sam naišao i odmah krenuo u obilazak ovog grada. Do sada sam tačno deset puta prošao kroz Jedrene, što je bilo više nego dovoljno da me zainteresuje, i evo jedanaesti put sam namenski posetio ovo mesto. Osnovao ga je rimski car Hadrijan na mestu malog tračkog naselja. Po raspadu rimskog carstva Jedrene je postao važan vizantijski grad. U XIV veku pao je u osmanlijske ruke. Od 1365. godine, pa sve do pada Carigrada bio je turska prestonica. I nakon što je glavni grad premešten na obale Bosfora Jedrene je zadržalo svoj značaj, a u njemu su sultani imali letnjikovce, lovišta itd.

   Centar grada je lepo sređen. Glavna gradska dzada, Saračlar, je popločana. Ima puno kojekakvih radnji i kafea. Sačuvano je dosta starih drvenih kuća. Neko reče da ga Jedrene podseća na nekadašnji Istambul iz setno – melanoličnih opisa Orhana Pamuka. Sva lepota Stambola minus gužva velikog grada.

Saračlar ulica

  U centru se nalazi i tzv. Makedonski toranj, koji je u stvari poslednji preživeli deo vizantijskih bedema. Nekada je na ovom tornju bila naknadno izgrađena sahat kula, koja se srušila 1953. godine. U podnožju se nalazi mali arheološki park, koji je bio zatvoren. Međutim, lepa reč i gvozdena vrata otvara, a kamoli vrata arheološkog lokaliteta. Ta lepa reč koju sam uputio čuvaru bila je bakšiš. 

Makedonski toranj

   Osim svugde obaveznog spomenika Ataturku u gradu ima i puno nekih neobičnih i čudnih skulptura. Jedan spomenik je posvećen lalama. Turci u poslednje vreme turaju lale, kao svoj zaštitni znak, gde god stignu. Čak su se Holanđani zbog toga žalili. Inače, ovu biljku je u XVI veku preneo iz Turske u Holandiju holandski ambasador kod Sulejmana Veličanstvenog. Postoji i spomenik rvačima. Napravljena je i jedna velika fontana u obliku činije pune raznog voća. U delu grada gde su ribarnice nalazi se skulptura dva šarana.

Spomenik lalama

   Najznačajnija građevina Jedrena je dzamija Selimija. Ogromna je, prečnik njene kupole iznosi 31,28 metara, a visina svakog od četiri minareta je 70, 89 metara. Izgradio ju je čuveni otomanski arhitekta Mimara Sinan, čiji se spomenik nalazi ispred dzamije. On je sam smatrao Selimiju svojom najuspešnijom tvorevinom. Napravljena je za sultana Selima II. Kakav je to bio vladar najbolje govori njegov nadimak –  Pijanica. Njegov otac bio je Sulejman Veličanstveni, iliti Zakonodavac. Dedu su zvali Okrutni ili Nepopustljivi. Pradeda mu je bio Bajazit II Pravedni. I ostale njegove pretke krasili su razni uzvišeni epiteti ka što su recimo Mehmed II Osvajač, Bajazit I Munja, a njega mučenika nazvaše Selim II Pijanica.

Selimija

   Osim Selimije  u Jedrenama postoji još nekoliko interesantnih dzamija, kao što su Stara, ili Eski dzamija, Uč Šerefli, Muradija i druge. Nakon razgledanja nekih od ovih bogomolja, promuvao sam se jednim starim zatvorenim bazarom, a onda se uputio ka obali reke Tundze. Jedrene se nalazi na dve reke, Marica i Tundza. Obale ovih reka premošćuje desetak starih kamenih mostova. Najpoznatiji od njih potiče još iz vizantijskih vremena, ali je obnovljen tokom osmanlijske vladavine. Jednim takvim mostom prešao sam na veliku adu reke Tundze. Na toj adi nalazi se stadion na kome se održavaju rvačke borbe. U pitanju je tradicionalno tursko rvanje u kome su borci namazani uljem. Rvači su obučeni u čvrste, uske pantalone i tokom borbe jedni drugima guraju ruke u te pantalone pokušavajući da obore protivnika. Ovaj sport je veoma popularan u Turskoj, a u Jedrenu se održava najprestižniji turnir. Oko stadiona raspoređene su skulpture rvačkih šampiona – baš pelivana.

Baš pelivani

   Nedaleko od sledećeg starog mostića, koji vodi na drugu obalu Tundze, nalazi se Adalet Kasri, tj. Toranj pravde. U pitanju je jedna od retkih preostalih građevina sultanske palate. Ispred tornja su se nalazila dva kamena. Jedan je “kamen poštovanja” i služio je da na njemu ljudi ostavljaju molbe sultanu. Drugi je “kamen upozorenja” i na njemu su odsecane glave onima koji su se zamerili sultanu.

Toranj pravde

   Kada sam prešao preko ovog malog mosta predamnom su se ukazali skromni ostaci nekadašnjeg kompleksa sultanske palate. Neki od tih objekata se renoviraju, ali sve u svemu malo toga je sačuvano. A, malo je sačuvano zbog srpsko – bugarske opsade. Naime, Turci su sultansku palatu koristili kao arsenal i da to oružje ne bi došlo u ruke našoj i bugarskoj vojsci sve su digli u vazduh. Eto, posle onih poraza u srednjem veku srpsaka vojska se u I balkanskom ratu osvetila na licu mesta. Otkud srpska vojska čak u Jedrenu? Pa, Bugari su dugo držali ovaj grad pod opsadom, ali nisu uspeli da ga osvoje, između ostalog i zbog nedostatka teške artiljerije. Zbog toga su zvali našu vojsku u pomoć. Došla je II srpska armija, na čelu sa Stepom Stepanovićem sa oko 50.000 vojnika, tačnije dve srpske divizije, pomoćne jedinice i dugo očekivana teška artiljerija. Usledio je združeni srpsko – bugarski napad i Turci su poraženi. Komandant odbrane Šukri paša, koji se hrabro držao i dugo vremena odolevao Bugarima, predao se generalu Milovanu Gavriloviću. Navodno su Turci odlučili da se predaju tek nakon dolaska srpske armije, jer su se plašili bugarske osvete. Interesantna je i sudbina sablje Šukri paše koja je predata pobedniku tokom samog čina predaje. Postoje četiri sablje za koje se tvrdi da su pripadale ovom turskom paši. Jedna je u Vojnom muzeju u Beogradu, druga je u Narodnom muzeju u Čačku, treća je u Vojno –  istorijskom muzeju u Sofiji, a četvrta u Jedrenu. Međutim, sporna je autentičnost sve četiri sablje. Takođe je zanimljiva i priča da su Šukri paša i Stepa Stepanović bili stari drugari sa vojne akademije u Parizu. Jedrene je kratko vreme ostalo u bugarskim rukama. Turci su iskoristili situaciju u II balkanskom ratu i ponovo zauzeli ovaj grad, dok su Bugari bili zauzeti ratovanjem protiv dojučerašnjih saveznika Srba i Grka. Na ovom mestu nekadašnje sultanske palate nalazi se i spomenik turskim vojnicima poginulim u bici za Jedrene.

   Dalje sam nastavio nasipom uz Tundzu i stigao do kompleksa Bajazita II. Osim dzamije u okviru ovog kompleksa nalazi se i darušifa, tj. bolnica, koja je bila naročito poznata po lečenju mentalno obolelih osoba. U islamskom svetu ovakve ustanove su bile neuporedivo humanije i naprednije od istovremenih evropskih, koje su u stvari bile kazamati. U muslimanskim pacijenti su osim odgovarajuće nege, bili okruženi cvećem i vodom, a svirana im je umirujuća muzika. Danas se u ovom kompleksu nalazi muzej medicine.

   Nedaleko od ove građevine nalazi se još jedan stari kameni most, kojim sam ponovo prešao preko Tundze i vratio se u centar grada. Tom prilikom sam morao da prođem jedrenskom ciganmalom. Ovaj deo Jedrena je prljav, prašnjav i oronuo. Po ulici se igraju musavi cigančići sa šugavim kučićima. Muškarci i žene sede na zemlji ispred kuća i gledaju me nepoverljivo dok prolazim njihovom dzadom. Jedna matora ciganka u dimijama pušila je lulu dugačku bar pola metra.

Stari most

   U civilizovaniji deo grada došao sam tačno na vreme, tj. kada je pala noć. Pošto je bilo doba Ramazana, pravi trenutak za večeru. Otišao sam u restoran i naručio lokalni specijalitet dzigerdzi. U pitanju su tanko isečeni komadi dzigerice, koji se, valjda, prže u dubokom ulju, sa ko zna kakvim začinima. Posmatrao sam majstora dok je spremao ovo jelo. Sve vreme je mešao te komade dzigerice dok su se pržili i posipao ih brašnom ili nečim sličnim. Bilo je ukusno, a porcija ogromna. Uz to je išao i pomfrit, a umesto salate luk i pečene suve ljute paprike. Uzeo sam i ajran pošto u ovim dzigerdzi  restoranima nema piva. Pivo jok! Prilikom povratka u hotel usput sam kupio drugi lokalni specijalitet – bademezmezi. To je nekakva pasta od badema, na foru marcipana. Ovu poslasticu su u Jedrene doneli Jevreji iz Španije.

   Probudio me je prvo prasak ramazanskog topa u pet ujutru. Probao sam da nastavim sa spavanjem, ali onda se začuo poziv mujezina na jutarnju molitvu. Morao sam da ustanem. Nakon što sam popio kafu, krenuo sam u ranoranilački obilazak Kaleičija. U pitanju je stari deo grada sa dosta starih drvenih kuća. Ove zanimljive tradicionalne kuće su uglavnom u lošem stanju i pitanje je koliko će još opstajati. Ima i po neka renovirana, ali mnogo su brojnije one koje jedva stoje. Puno njih se već urušilo i sada pretstavljaju samo gomilu šuta iz koje viri poneka izrezbarena greda što je krasila nekadašnju fasadu. U ovom kraju se nalazi i sinagoga, tačnije njena prednja fasada, pošto se ostatak zgrade srušio 1997. godine. Ovo što je od nje ostalo dovoljno je da se shvati nekadašnja veličina ove sinagoge, nekada jedne od najvećih na Balkanu. To i ne čudi, s obzirom da je nekada ovde živelo puno Jevreja. Pripremajući se za obilazak Jedrena naišao sam na interesantan podatak o broju i nacionalnoj pripadnosti stanovnika ovog grada 1905. godine. Tada je u njemu živelo 80.000 ljudi, od čega su 30.000 bili muslimani (Turci, Cigani, Albanci), 22.000 su bili Grci, 10.000 Bugari, 12.000 Jevreji, 4.000 Jermeni i 2.000 ostali. Danas Jedrene ima oko 140.000 stanovnika, a kažu da je između 1700. i 1750. godine sa svojih 350.000 stanovnika bio četvrti grad u Evropi.

Jedrene

   Obilaskom Kaleičija završio sam sa razgledanjem Jedrena, te sam seo u automobil i krenuo natrag ka Grčkoj. Usput sam nakratko zastao u delu grada Karagač gde se nalazi nekadašnja železnička stanica sa kraja XIX veka, a u kojoj je sada smešten rektorat Tračkog univerziteta. Oduševljavaju me te stare turske železničke stanice. Ova u Jedrenu nije ništa manje interesantna od poznatih istanbulskih, Sirkeči i Hajdarpaša.

Nekadašnja železnička stanica

   Posle par minuta vožnje došao sam na granicu. Tursku kontrolu sam prošao brzo, ali kod Grka nije baš sve išlo glatko. Dok sam sedeo u kolima i čekao da dođem na red, grčki carinici su me primetili i prišli. Verovatno ih je privukao ogromni klipan, ošišan do glave u majici na bratele, tzv. siledzijki. Tražili su mi dokumenta i videli da sam juče izašao iz Grčke i ušao u Tursku, a danas se već vraćam. Upitali su me šta sam radio jedan dan u Turskoj. Rekao sam da sam išao da vidim Jedrene. Aha, kako da ne, nisu mi poverovali. Mislili su da je u pitanju šverc droge. Otpočela je višečasovna detaljna pretraga i automobila, i mene i mojih stvari. Bili su veoma detaljni u trkeljisanju, ali moram da kažem i više nego ljubazni. Kada se završila pretraga, carinik mi se izvinio zbog ovog zadržavanja i rekao da su bili ubeđeni da prenosim drogu. Tako se završio ovaj moj izlet u Jedrene.