Do Krima i nazad 2013. (8. deo)

SUDAK

   Od Jalte do Simferopolja odvezao sam se maršutkom. Inače, ova dva grada povezuje i trolejbuska linija. U pitanju je najduža trolejbuska linija na svetu, duga čitavih 86 kilometara. Iz Simferopolja sam, opet maršutkom, otišao u Sudak. U ovaj gradić od petnaestak hiljada stanovnika došao sam zbog velike i dobro očuvane đenovljanske tvrđave.

   Smatra se da su prvo utvrđenje osnovali Alani 212. godine, kada se Krim nalazio u sastavu Bosforskog kraljevstva. Zatim je u 6. veku vizantijski car Justinijan I izgradio tvrđavu, koju su nazvali Sogdia, a koju će u 7. veku zauzeti Hazari. Za vreme njihove vladavine ovaj grad se zvao Sugdag. Nakon hazarskog kraha krajem 10. veka, Sudakom je ponovo zavladala Vizantija. U periodu od 10. do 13. veka ovaj grad je doživeo veliki procvat, jer je postao glavni trgovački centar, čija je luka povezivala Kijevsku Rusiju, istočnu Evropu i stepe Evroazije sa čitavim Mediteranom i Bliskim istokom. Zbog toga je postao meta Kipčaka, Seldzuka i nekoliko puta Mongola. Godine 1239. u Sudak je stigla mongolska vojska Batu kana, osnivača Zlatne horde. Za vreme Zlatne horde u Sudaku su glavne trgovačke aktivnosti vodili Đenovljani i Venecijanci, koji su ovaj grad nazvali Soldai. Kada je nakon smrti Berdibeka, 1350. godine, otpočela borba za tron Zlatne horde, otpočela je i diplomatska borba lukavih Venecijanaca i ništa manje prepredenih Đenovljana za Sudak. Pobedili su Đenovljani i od 1365. godine tvrđava je bila u njihovim rukama. Godine 1475. Sudak osvajaju Osmanlije. Za vreme Turaka ovaj grad je izgubio svoj nekadašnji značaj. Kada su ga zauzeli Rusi to je bilo samo malo selo.

   Posle kratkog uspona stigao sam do litice na kojoj se nalazi ova tvrđava. Izgrađena je od nekog braonkastog kamena, a njeni zidovi, sa brojnim odbrambenim kulama, gotovo su u potpunosti očuvani. Na nekim od tih kula nalaze se ploče sa ktitorskim natpisima đenovljanskih zvaničnika koji su finansirali izgradnju tih građevina. 

   Tvrđava je ogromna i okružuje površinu od skoro 28 hektara. U tom unutrašnjem prostoru je malo toga sačuvano, osim par cisterni za vodu i par crkava. Posebno je interesantan objekat poznat kao Hram sa arkadom, u čijoj unutrašnjosti se nalazi mihrab iznad koga je latinski natpis, koji glasi “U ime Hrista, amin”. U pitanju je đenovljanska crkva, malog katoličkog manastira. Zatim je postala dzamija. Kada su Rusi zauzeli tvrđavu služila je kao kapela za rusku vojsku. Neko vreme posle 1827. godine, pretvorena je u luteransku crkvu nemačkih kolonista, čije se naselje u to vreme proširilo do samih  bedema utvrđenja. Od 1883. pa do 1926. godine bila je jermenska katolička crkva. Tvrđava me je oduševila, tako da sam puno vremena proveo u njoj i prošpartao je uzduž i popreko.

   Po izlasku iz nje osetio sam prijatne mirise tatarske kuhinje, koji su se širili iz nekih sklepanih ugostiteljskih objekata. Dvoumio sam se, ali ipak mi je bilo rano, pa sam odustao i sišao u grad. Volim, bre, na kraju dana da na miru sednem u neku kafanu i naručim pravi, dobar obrok. Krenuo sam šetalištem koje se pruža uz obalu i koje je novo, tačnije još nije potpuno ni završeno. Popločano je mermerom, granitom i upravo su postavljali kandelabre. Takođe su se, i maltene, svi lokali duž te rive renovirali. Izgleda da su bile u toku užurbane pripreme za praznike, do kojih je ostalo još desetak dana. Tada će, verovatno, dosta ljudi doći ovde na mali odmor, pošto su Ukrajinci spojili prvomajske praznike, sa Uskrsom i Danom pobede i dobili 10 neradnih dana. Bukvalno bilo je na hiljade majstora svih mogučih zanata. Tu se krečilo, zidalo, varilo iz sve snage. Kada bude počela turistička sezona lepo će izgledati ova riva, biće sređena, ali i pomalo kičerasta, jerbo Sovjeti ne mogu bez jonskih stubova, ograda sa balusterima i sličnih stvari. Kada sam stigao na kraj ovog, inače baš dugačkog, šetališta, pokajao sam se što ipak nisam ušao u ono tatarsko kafanče. Svi restorani, ali i sve prodavnice duž morske obale bili su zatvoreni. Da se ponovo penjem do tvrđave, nije imalo šanse, kao ni da idem do centra grada. Na kraju sam ipak pronašao neki kafe u kome je bilo i da se nešto prezalogaji, ali nije to to.