Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (5) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

петак, 31. мај 2013.

Do Krima i nazad (11. deo)



KERČ – BEOGRAD


   Negde oko podneva ukrcao sam se na voz i krenuo na dugo putovanje do Kijeva. Ljudi iz vagona, smešteni oko mene, su bili fini, tako da smo se tokom puta lepo družili. Najviše sam divanio sa jednim inženjerom mašinstva, koji je žešći bogomoljac. Nosio je brdo neke verske literature i kada nije učestvovao u razgovoru ili spavao, vreme je provodio ili čitajući te knjige ili moleći se. Na stanici u Dzankoju usledila je trosatna pauza. Malo sam se promuvao sa bogomoljcem po ovom mestu, a ostatak vremena do polaska voza proveli smo u jednom restoranu. Nekako je prošla i ta pauza, te smo konačno krenuli dalje. U vozu sam se upoznao i sa jednim krimskim Jermeninom. I on je kad je čuo da sam iz Srbije odmah izjavio kako su Srbi i Jermeni braća, kako smo tokom istorije imali slične probleme sa Turcima itd. itd. Inače, tip je prilično obrazovan, te je razgovor sa njim bio veoma prijatan. Posebno se obradovao kada je čuo da sam pre par godina posetio Jermeniju. Tokom putovanja, čim bi me spazio da idem ka kraju vagona prema pušačkom prostoru, on bi odmah ustajao, vadio cigarete i izgovarao “evo i mene”.
   Posle 22 sata vožnje stigao sam u Kijev. Nema pauze, odmah nastavljam dalje. Međutim, nije bilo karata ni za jedan voz koji u toku dana ide za Čop, gradić nedaleko od mađarske granice. Dosta sam i imao sreće sa kupovinom voznih karata. Ova vrsta prevoza je prilično jeftina u Ukrajini i pri tom dobro organizovana, te puno ljudi putuje železnicom. Zbog toga se karte kupuju dosta dana unapred. Ja sam očito imao sreće tokom ovog putešestvija, jer sam do sad bez problema dolazio do karata. Međutim, izgleda da sam uspeo da šarmiram devojku za šalterom. Objasnila mi je da se često mesto u vozu oslobodi pred sam polazak, pošto se neko ne ukrca, a jedan broj karata se može pazariti samo na određenim stanicama i ako ih niko ne kupi, pred put se puštaju u promet u celom sistemu prodaje. U svakom slučaju rekla je da ima šanse da mi ipak pronađe mesto u nekom od vozova koji danas idu do Čopa. Prepisala je moje podatke iz pasoša i rekla mi da dođem za sat vremena, a ona će ako se ukaže slobodno mesto u nekom od vozova odmah otštampati kartu na moje ime. Otišao sam na ručak u obližnji restoran i vratio se posle sat vremena, međutim i dalje nije bilo karata. Zatim sam bio neko vreme u internet kafeu, pa se vratio do šaltera. Opet ništa! Kada sam treći put došao, dočekalo me je nasmejano lice devojke za šalterom i reči “evo vaše karte”. Odlično, nije bila za plackartni, nego za kušet, koji je malo skuplji, ali to nema veze. Što je najbolje voz je kretao za manje od sat vremena.
   Kupe sam delio sa dva momka građevinca i jednim pomalo uglađenim tipom, koji mi je od starta bio antipatičan. Čim je voz krenuo dunđeri su izvadili hleb, kobasice, kisele krastavce i litar vodke. Pridružio im se još jedan njihov kompanjon i za dvadesetak minuta završili su sa obedom i potpuno ispraznili celu flašu vodke. Bogami, svaka čast! Tokom ostatka putovanja pili su pivo. Inače, bili su skroz OK momci. Jedan od njih je proveo gotovo dve godine radeći na građevinama u Beogradu i Budvi. Sva trojica su iz zapadne Ukrajine, iz nekog mesta blizu Mukačeva. I oni su tokom našeg razgovora izjavili kako su Srbi i Ukrajinci braća, ovaj put slovenska. Spisak ljudi sa kojima sam se susretao na ovom putovanju, a koji su izgovorili tu rečenicu da smo braća nije uopšte zanemarljiv. Naravno, najviše je tu bilo Rusa, ali bilo je i zapadnih Ukrajinaca, kao i ovih proruskih. Menja se samo pridev, čas sam im slovenski brat, čas sam pravoslavni brat, a nekad  i jedno i drugo. Samo me ni jedan Krimski Tatar nije nazvao bratom, mada moram da kažem da susreti sa njima nisu bili ništa manje srdačni.
   Od svih vozova kojima sam putovao jedino u ovom nije bilo dozvoljeno pušenje u prostoru na kraju vagona. Izgleda da se ovaj voz ne zove slučajno Karpatija, kao deo Ukrajine koji čezne za Zapadnom Evropom i njenim “vrednostima”. Moji novi poznanici, građevinci, nisu baš mnogo fermali ovu zabranu, te su ipak pušili u tom prolazu, non-stop se svađajući sa kondukterima. Ja sam se švercovao uz njih i po koju ipak izduvanio.
   Tokom noći, dok sam spavao, odjednom je neko počeo da me drma. Otvorio sam oči i video onog uštogljenog tipa, kako mi govori da hrčem. Nešto sam promrmljao i nastavio da spavam, međutim posle nekog vremena opet me je ovaj kreten probudio sa konstatacijom da hrčem. Pa, jebiga šta ja tu mogu što hrčem, hrči i ti, ko ti brani! Kada me je treći put probudio najstrašnije sam ga ispsovao. Doduše na srpskom, ali pošto smo braća Sloveni, jezik nam je srodan,  tako da sam siguran da je shvatio poentu. Na ovom putovanju proveo sam nekoliko dana vozeći se u plackartnim vagonima, gde jedni hrču, drugi stenju, trećima smrde noge, deca ciče i plaču ili jurcaju između kreveta i nikome ne smeta, tj. niko se ne buni. Posle mojih sočnih psovki uštogljeni me više nije budio. Mislim da više nije ni spavao, pošto sam se par puta budio u toku noći i video ga kako sedi na krevetu.
Železnička stanica u Čopu

   I tako u cik zore stigao sam u Čop. Odatle sam šinobusom prešao u Mađarsku, u obližnji gradić Zahonj. Tu sam se ukrcao u voz za Budimpeštu. Odužilo mi se to putovanje do Pešte. Voz nigde nije stajao dovoljno da se izađe i protegnu noge. U vagonu je bila vrućina, a o pušenju je moglo samo da se sanja. Zbog toga sam odlučio da otvorim jednu od par flaša percove nemirof, koje sam imao u rancu i da na taj način prekratim vreme. Malo, po malo i ode cela boca dok sam stigao do Njugati stanice, doduše od pola kile. Usledilo je pešačenje do železničke stanice Keleti. Par sati do polaska voza za Beograd proveo sam u jednom kafeu u društvu zemljaka koga sam upoznao u Čopu, a koji već par godina živi u Kijevu. U prijatnom ćaskanju brzo mi je prošlo ovo čekanje. Na kraju smo se ukrcali u voz i krenuli put Beograda, u koji smo stigli rano izjutra.

Нема коментара:

Постави коментар