Putovanje u Uzbekistan 2012. (14. deo)

STALJINGRAD

   Velika i lepa železnička stanica u Volgogradu bila je puna ljudi i u ovim sitnim satima. Pokušali smo da prvo pronađemo neku menjačnicu, da bismo razmenili novac za kupovinu karata za Kijev. Posle kraćeg lunjanja i raspitivanja, shvatili smo da je u ovo doba nemoguće promeniti pare ni na stanici, niti u njenoj okolini. Onda smo rešili da pazarimo karte karticom. Međutim, pojavio se novi problem, nije bilo mesta u vozu za Kijev. Ok, onda smo probali da kupimo karte za Harkov, ali i one su bile rasprodate. Gledali smo mapu Ukrajine i tražili karte za bilo gde, samo da je zapadno od Volgograda, ali stalno smo dobijali odgovor nema! Dnjepropetrovsk – nema! Donjeck – nema! Na kraju smo uspeli da kupimo karte za Debeljcevo. Nismo imali pojma gde je to, ali službenica na šalteru nam je rekla da je blizu Donjecka. Ok, snaći ćemo se. Pošto menjačnicu nismo našli, probali smo da nešto para zamenimo na nekom automatu, ali ni tu nismo uspeli. Ni sa traženjem hotela nismo imali baš puno sreće, ali smo ipak, posle obilaska njih nekoliko, pronašli jedan u kome je bilo mesta.

   S obzirom da nam je soba bila dostupna tek od 11 h, ostavili smo prtljag u holu, i krenuli u ranojutarnji obilazak Volgograda. Na našu veliku radost, nabasali smo na jedan restoran koji je primao kartice. Nažalost do njegovog zatvaranja ostalo je još svega pola sata. Šta je tu je, naručili smo neku klopu, vodu, kafu, navrat – nanos to iskonzumirali i morali smo da napustimo lokal.

   U tim jutarnjim časovima centar grada je bio pun pijane omladine, koja se vraćala iz noćnog života. Mlade, lepe Ruskinje, sređene ko za matursko veče i momci, pomalo dziberskog imidza, podjednako su bili razvaljeni od alkohola.

   Na centralnom trgu stoji ogroman pano sa natpisom Caričin – Staljingrad – Volgograd. Ispod su prikazane istorijske scene počev od XVI veka, kada je ovaj grad osnovan, pa do današnjih dana. Dok smo išli kroz park, prema Volgi, oko nas su počeli da se pojavljuju brojni spomenici posvećeni Staljingradskoj bici. Kada smo izbili na Volgu, pred nama se stvorio prizor svitanja novog dana iznad najveće evropske reke. Sunce, koje se polako pojavljivalo sa suprotne obale, obojilo je nebo ispred nas u neku ružičastu nijansu, koja se mešala sa belom izmaglicom što se stvarala iznad reke. Ne znam da li zbog ovog prizora, ili zbog umora, ali dugo smo sedeli na klupi i gledali u Volgu. To šetalište uz obalu je lepo sređeno. Ima tu i kojekakvih skulptura, kao i neki portali sa grčkim stubovima. Ostavili smo veliku rusku reku da se lenjo valja ka Kaspijskom jezeru, a mi smo krenuli u besciljno lutanje gradom.

Volga

   Prošli smo pored jedne crkve, videli spomenik posvećen kozacima, kao i par spomenika srednjovekovnim ruskim vladarima. Ovi spomenici su samo kap u moru skulptura, bisti, tabli, murala posvećenih Staljingradskoj bici. Na svakom koraku u gradu nalaze se podsetnici na ovu veliku sovjetsku pobedu. Dok šetate ulicama Volgograda odjednom se ispred vas pojavi spomenik na kojem, recimo, piše “Herojima Sovjetskog Saveza, za njihove podvige u Staljingradskoj bici”. Zatim naiđete na mermernu ploču, koja poručuje da je ulica gde je postavljena nazvana po toj i toj slavnoj diviziji, koja se borila za oslobađanje ovog grada. Nisu retki ni natpisi sa raznim citatima u vezi ove bitke, kao što su na primer reči druga Staljina “Staljingrad je za nemačku fašističku armiju bio zalazak sunca”. Na bočnoj strani jedne zgrade nalazi se ogroman mozaik na kome su prikazani sovjetski borci i natpis “Za odbranu Staljingrada”. Nisu zaboravljeni ni ruski partizani, koji su takođe dobili spomenik. Veliki bilbord nam poručuje “Od istog metala liju se medalje za boj i za rad”. Na drugom je fotografija babe i dede u uniformama koje su prekrivene ordenjem. Deda drži bebu u naručju, baba salutira, a iznad je natpis “Spasibo za pobedu, veterani”. Ima i spomenika koji obeležavaju mesta gde su tokom Staljingradske bitke poginuli neki od sovjetskih heroja. O broju Lenjinovih bisti, petokraka, srpova i čekića da i ne pričam.

   Malo po malo i već se razdanilo, pa smo krenuli u potragu za nekom bankom, ne bismo li konačno došli do ruskih rublji. Našli smo jednu, ali je bila zatvorena, pa drugu, koja takođe nije radila, pa treću, pa četvrtu, sve su redom bile zatvorene. Raspitali smo se i saznali da ne rade zato što je subota. Saznali smo i da ovim danom radi samo glavna banka, koja se otvarala tek za dva sata. Bili smo umorni, nismo mogli u hotel, a bez rubalja. A, tek što sam bio žedan! Pila mi se voda još posle onog noćnog obeda, a tek sad. Dešavalo mi se i ranije, kada sam se smucao po kojekakvim vukojebinama, da ožednim, ali, bre, da ne mogu da dođem do vode u gradu od milion stanovnika! Nigde nikakve javne česme, nijedna kafana se nije još otvorila, nigde ne mogu da zamenim novac, a ni u jednoj bakalnici neće da prime evre. Dobro, malo preterujem, mogao sam u nekoj radnji da tražim čašu vode, ali nisam hteo. Kad sam toliko trpeo, istrpeću još i ta dva sata. Pošto je banka poprilično udaljena, do nje je krenuo samo muški deo naše ekipe. Ne žureći, i usput razgledajući sve što bi nam privuklo pažnju, stigli smo do banke. Ispred se već formirao poveći red ljudi. Ubrzo je banka proradila, te smo ušli unutra. Drugar je stao u red, a ja sam se smucao po prostranom holu. Tako sam spazio jedan hodnik, koji je vodio ka kancelarijama službenika, a na njegovom kraju nalazio se aparat za vodu. Kako sam se slatko napio ledene vode! Bukvalno sam ispraznio pola one velike boce. Sa utoljenom žeđi i sa rubljama u dzepu otišli smo do naše koleginice, a onda smo svi troje u jednom kafeu sačekali momenat kada možemo ući u sobe našeg hotela.

   Posle zasluženog odmora krenuli smo u novi obilazak Volgograda, s tim što smo prvo svratili na ruski kvas i blinki, tj. palačinke. Posebno su bile dobre neke palačinke sa dzigericom. A onda pravac u muzej Staljingradske bitke. Muzej se nalazi na samoj obali Volge, pored zgrade polusrušenog mlina. Ostaci ove građevine od crvene cigle namerno su ostavljeni kao spomenik strašnoj borbi koja se tu vodila. Na platou ispred muzeja postavljeni su brojni sovjetski avioni, tenkovi, topovi, pa čak i jedna ratna lokomotiva. Muzejska postavka je dobra. Izloženo je razno oružje, zastave, makete kako je izgledao grad tokom borbi, fotografije, dokumenti itd. Tu je i puška čuvenog snajperiste Vasilija Zajceva. Inače, imali su Rusi i poznatije i uspešnije snajperiste tokom II svetskoh rata. Jedan od njih je Maksim Pasar, čiji se lik nalazi na izloženom propagandnom plakatu. Na njemu je ovaj kosooki Nanajac, sa dalekog ruskog istoka, nacrtan sa puškom u ruci, dok oko njega leže gomile ustreljenih Nemaca. Natpis na plakatu glasi “Uči da pucaš, kao naš zemljak Maksim Pasar”. Ti plakati su baš brojni i bili su mi zanimljivi. Najpoznatiji je onaj “Rodina mat zovet”. Na jednom ruski vojnik probada bajonetom nemačkog ratnika. Na drugom Hitler plače nad mapom Staljingrada. Interesantno je da se drugovi komunisti nisu libili, kada je trebalo mobilisati narod, da se pozovu i na srednjovekovne ruske vladare. Tako je na jednom plakatu prikazan Aleksandar Nevski na konju, a ispod se nalazi tekst “Ko sa mačem ka nama dolazi od mača će poginuti”. Ima i dosta zarobljenih nemačkih znamenja i oružja. Naravno, po muzeju se nalazi i mnogo kojekakvih bisti i slika, i to počev od Staljina, pa do raznoraznih sovjetskih generala. Na kraju obilaska muzeja popeli smo se na njegov vrh, gde se nalazi panorama Staljingradske bitke.

   Sledeći na redu bio je Mamajev kurgan. U pitanju je veštačko brdo, tačnije kurgan tatarskog kana Mamaja. Tokom Staljingradske bitke ovde su se vodile posebno teške borbe i ovo uzvišenje je više puta prelazilo iz ruke u ruku. Čas su ga držali Nemci, čas Rusi. Sada se na njemu nalazi grandiozan, ali baš grandiozan, spomenik “Majka domovina zove”. To je kip žene koja u ruci drži mač. Sama figura žene visoka je 52 metra, a mač je dugačak 33 metra. Ovaj spomenik je delo Jevgenija Vučetića, sovjetskog vajara srpskog porekla. Kao i u muzeju, i ovde je bilo puno posetilaca, a nisu izostali ni mladenci, koji ovamo dolaze radi fotografisanja.

   Ispod kurgana nalazi se jedna poveća kružna građevina u kojoj gori večni plamen, ispred koga stoji počasna straža. Na zidovima su ispisana imena poginulih sovjetskih boraca. Inače, procenjuje se da je tokom ove bitke na obe strane ukupno izginulo uzmeđu 1,5 i 2 miliona ljudi. Nakon što smo odgledali smenu straže, krenuli smo da se polako spuštamo, velikim stepeništem, ka izlazu iz ovog kompleksa. I u ovom delu su postavljeni čitavi nizovi raznih spomenika. Ti komunisti su, bre, znali da prave spomenike. To su spomenici, a ne ove moderne kerefeke što se danas postavljaju. Obilazak ovog dela memorijalnog kompleksa sve vreme je praćen “Kaćušom” i drugim ratnim pesmama, koje su odzvanjale sa zvučnika. Posebno mi se dopao reljef na jednom velikom zidu, gde je prikazana dugačka kolona odrpanih zarobljenih Nemaca. Iznad te scene nalazi se natpis “Fašistički vojnici želeli su da vide Volgu – Crvena armija im je to omogućila”. Nakon obilaska muzeja i Mamajevog kurgana, mogu samo da kažem svaka čast i na tome kako su predstavili ovu presudnu bitku II svetskog rata, kao i na tome kako se odnose prema svojim precima koji su se borili u Velikom otadzbinskom ratu.