Putovanje u Uzbekistan 2012. (15. deo)

IZ RUSIJE U UKRAJINU

   Ujutru smo se ukrcali u voz za Ukrajinu i napustili Volgograd. Otpočela je još jedna dugačka vožnja. Svi troje smo bili u istom plackartnom vagonu, ali nismo bili smešteni jedni pored drugih, već su nas razbacali po preostalim slobodnim mestima. Pored mene je bio mladi bračni par sa dvoje male dece, koji su išli na letovanje u neko crnomorsko letovalište. Bili su mi simpatični i jedno vreme sam proveo razgovarajući sa njima i zezajući se sa klincima.

   Ubrzo se pred nama pojavila poznata ruska reka Don. Na jednoj od stanica odlučio sam da pazarim neku veliku dimljenu ribu. Ribetina je bila baš jeftina. Kupio sam i panju, kao i par piva, te je po povratku u vagon otpočela gozba. Ribu sam servirao na starim ruskim novinama. Bila je odlična.

   Negde predveče došli smo na rusko – ukrajinsku granicu. Usledilo je još jedno dugo stajanje i još jedna detaljna kontrola, a zatim i ulazak u Ukrajinu. Po vozu su se muvali neki dileri deviza, čiji je kurs bio prilično nepovoljan. Poučen nedavnim iskustvom iz Kungrada i Volgograda, rešio sam da ipak zamenim neku siću, da imam bar za kafu i vodu.

   Oko ponoći stigli smo u Debeljcevo. Odmah smo otišli na šalter da kupimo karte za Kijev. Nema! Šta da se radi, opet smo prešli na rezervne varijante. Pokušali smo da se dokopamo nekog od vozova koji su išli za Dnjepropetrovsk, Zaporožje itd. Ma, nema, sve je rasprodato! Odužilo se dok smo pravili raznorazne kombinacije. Prvo smo svo troje gledali u kartu Ukrajine, pa kad smislimo plan daljeg putovanja i presedanja, selili smo se ispred table sa redom vožnje, a odatle na šalter. Na šalteru bi nam ljubazna službenica rekla, za taj i taj voz su sve karte rasprodate, ili ima samo jedno ili dva slobodna mesta, a nas je troje. I tako, posle mnogobrojnih neuspešnih kombinacija odlučili smo se za Harkov. Nije baš da se pomeramo na zapad, što nam je bio cilj, ovo je više bilo skretanje na sever. Računali smo da je Harkov ozbiljan grad i da ćemo tu valjda lakše naći neki prevoz do Kijeva. Otišli smo, po ko zna koji put, na šalter i pitali službenicu ima li karata za Harkov. Ona je počela da kucka po tastaturi kompjutera i odjednom se pojavio široki osmeh na njenom licu. Ima slobodnih mesta, a što je najbolje voz je kretao za par sati. Međutim, nije ni dalje baš sve išlo glatko. Mi smo mogli da platimo samo karticom, pošto nismo imali dovoljno hrivnji, ali žena za šalterom nije znala da se služi aparatom za kartice. Onda je usred noći zvala nekog kolegu, koji joj je preko telefona davao instrukcije, ali operacija nije uspela. Zatim je otišla nekuda i vratila se sa uputstvom, međutim ni to nije vredelo. Posle ko zna koliko bezuspešnih pokušaja, postiđena šalterska gospođa je rešila da nam pomogne da nekako razmenimo evre i platimo karte kešom. Ona je izvadila sve što je imala u novčaniku, a mi smo joj za to dali evre. Zatim sam ja istresao hrivnje, koje sam zamenio u vozu. Sva sreća, duplu kafu iz staničnog automata sam već isrkao, a i vodom sam se snabdeo. Pošto opet nije bilo dovoljno para za karte, službenica je zatvorila šalter, izašla i krenula da spopada malobrojne ljude po stanici da promenimo još nešto evra za to koliko nam je falilo. Na kraju smo uspeli da napabirčimo dovoljno ukrajinske valute i da pazarimo karte za Harkov.

   Kada smo sve to obavili, ostalo nam je samo da dreždimo još malo do dolaska našeg voza. Više nego samom vozu, radovao sam se krevetu u vozu. Usledilo je razočarenje, kada je naša kompozicija pristigla na kolosek. Pa, to je neki moderni, brzi voz, sa onim sedištima kao u avionu. Nigde kreveti! Bljak! Ma, nama nije bilo važno da brzo stignemo, već da spavamo tokom vožnje. Sva sreća u vozu je bilo puno slobodnih mesta, te smo uspeli da zauzmemo po par sedišta i da ipak nešto odremamo.