Putovanje u Uzbekistan 2012. (16. deo)

KIJEV

    Moderni, brzi voz je stvarno bio brz, tako da smo već u ranu zoru stigli u Harkov. U ovom gradu smo prvi put tokom našeg putovanja bez ikakvih problema kupili karte za naše sledeće odredište – Kijev. Odlučili smo se, ovaj put svesno, za neki novi, takođe moderni, brzi voz, koji je ukrajinska železnica obezbedila pred evropsko prvenstvo u fudbalu. Posle par sati vožnje stigli smo u ukrajinsku prestonicu.

   Na ogromnoj železničkoj stanici lutali smo neko vreme, dok nismo pronašli šalter na kome su mogle da se kupe karte za voz do Beograda. Kada smo došli na red, usledilo je još jedno razočarenje. Naime, nameravali smo da ostanemo dva dana u Kijevu, međutim karata je bilo samo za sutrašnji dan ili za voz koji kreće za tri dana. Malo smo se dvoumili, a bogami malo i raspravljali oko toga šta da radimo. Bilo je tu i prebrojavanja količine novca koja nam je preostala. Na kraju smo preglasavanjem odlučili da putujemo sutrašnjim vozom. Jebiga, naravno da jedan dan nije dovoljan da se iole obiđe ukrajinski glavni grad, ali Kijev je u Evropi, nije na kraju sveta.

   Po izlasku sa stanice odmah smo otišli u prvu kafanu na koju smo naišli. Tu sam, uz neko mesište, isprobao i “čuveno” ukrajinsko salo. Bez veze, slanina, manje više sirova, i to ona bela, skroz bez mesa. Posle klope rešili smo i pitanje smeštaja. Odseli smo u hotelu “Sankt Peterburg”. Na dobrom je mestu, a cena je podnošljiva. Po enterijeru se vidi da je to nekada bio luksuzan hotel, koji je sada prilično oronuo.

   Plan nam je bio da prvo obiđemo Zlatna vrata i crkvu Svete Sofije. Oba pomenuta zdanja nastala su još u doba Kijevske Rusije. Ova država formirana je 882. godine u gradu Kijevu. Kijevsku Rusiju je osnovao Oleg, varjaški, tj. vikinški knez iz Novgoroda. Pretpostavlja se da je u pitanju brat Rjurika, osnivača ruske države. Rjurik se 862. godine, sa svojim vikinzima, naselio kod Novgoroda. Bavili su se trgovinom, a nije im bilo strano ni piratstvo. Svojim lađama plovili su rekama i postepeno se širili na jug. Tako su stigli i do današnje ukrajinske prestonice. Onda je Oleg proglasio Kijev glavnim gradom svoje države i objavio da će od tada ovaj grad biti “Majka svih gradova Rusije”.

Dnjepar

   Kijevska Rusija je dosegla svoj vrhunac u XI veku, za vreme vladavine Jaroslava Mudrog. On je bio jedan od sinova Vladimira Velikog, koji je preveo Ruse u hrišćanstvo. Kada je Vladimir umro, Jaroslav se za presto borio sa svojim bratom Svjatopolkom. Pobedio ga je i 1016. godine zavladao Kijevskom Rusijoma. Svjatopolk je pobegao u Poljsku. Godine 1018. Svjatopolk je, uz pomoć Boleslava Hrabrog i njegovih Poljaka, zauzeo Kijev, a Jaroslav je pobegao u Novgorod. Vrlo brzo, već 1019. godine Jaroslav je preuzeo Kijev i ostao na vlasti sve do 1054. godine. Nadimak Mudri on je stekao zahvaljujući stvaranju prvog ruskog zakonika “Ruska pravda”. Bio je i pokrovitelj kulture i nauke. Za vreme njegove vladavine Kijev je izrastao u veliki grad. Kažu da je u to vreme u njemu bilo više od 400 crkava.

   Mi smo prvo otišli do Zlatnih vrata. To je, u ustvari, nekada bio glavni ulaz u grad. Jaroslav Mudri je naredio da se izgrade po uzoru na Carigradska zlatna vrata. Međutim, ni kapije, niti bedemi nisu uspeli da zadrže Mongole, koji su 1240. razorili Kijev. Ono što smo došli da vidimo je u stvari rekonstrukcija iz 1982. godine.

Zlatna vrata

   Odatle smo otišli do Svete Sofije, najstarije crkve u Kijevu. Građena je u periodu od 1017. do 1031. godine. Njen prvobitni vizantijski izgled je naknadnim dograđivanjem i prerađivanjem, danas spolja malo vidljiv. Tek kada čovek uđe u unutrašnjost ove grandiozne crkve i stane ispred njenih fresaka i mozaika može da oseti Vizantiju. U crkvi se nalazii grob Jaroslava Mudrog.

Sveta Sofija

   Dalje smo se uputili ka manastiru Svetog Mihajla. Usput smo prošli pored spomenika kozačkog atamana Bogdana Hmeljnickog. Manastir sv. Mihajla predstavlja kopiju iz 1108. godine, a izgrađen je 2001. godine. Originalni manastir srušili su komunisti 1937. godine. Nisam siguran, ali mislim da je ova bogomolja pod jurisdikcijom Kijevske patrijaršije. Inače, većina ukrajinskih pravoslavaca pripada Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi, koja je pod okriljem Moskovske patrijaršije. Postoje još dve pravoslavne crkve u ovoj zemlji, i to jedna koja je nastala u XIX veku u tradicionalno antiruskoj zapadnoj Ukrajini, kao i jedna koja je formirana 1992. godine. I danas u zapadnoj Ukrajini mnogi ne vole Ruse, dok je istočni i južni deo zemlje proruski nastrojen. Osim nove ukrajinske crkve, zapadno orijentisani Ukrajinci forsiraju i ukrajinski jezik, međutim u Kijevu je mnogo više u upotrebi ruski jezik.

Sveti Mihajlo

   Tako recimo jednu istu ulicu proruski nastrojeni Ukrajinci nazivaju Andrijevski spusk, a ovi drugi Andrijevski uzviz. Ova ulica je dobila ime po apostolu Andreju, jer se on po legendi popeo njenom trasom na brdo i tu postavio krst i na taj način označio mesto gde će da nikne veliki hrišćanski grad Kijev. Zato je u ovom delu grada 1754. godine podignuta crkva sv. Andreja. Nju je projektovao italijanski arhitekta Bartolomeo Rastreli, koji je bio poznat i po svom radu na Zimskom dborcu u Sankt Peterburgu. Andrijevski spusk, zvaću tako ovu dzadu, jer mi se više sviđa taj naziv, je strma kaldrmisana ulica, sa sačuvanom starom arhitekturom, te je zbog toga turistička atrakcija. Gde su turisti, tu su i suveniri. I na štandovima sa ovim suvenirima može da se primeti šizofrena politička situacija u kojoj se nalazi Ukrajina. Na istoj tezgi prodaju se suveniri sa ruskim i ukrajinskim simbolima. Majice na kojim je sa jedne strane kozak, a na drugoj tekst ukrajinske himne, kao i majice sa raznim ruskim oznakama. Inače, i prozapadno nastrojeni Ukrajinci, kao i oni proruski, podjednako se lože na kozake, samo što različito tumače njihovu istorijsku ulogu. Kad smo već kod majica, na svakoj tezgi se prodaju i one sa likom Staljina. Brojne su i raznorazne  sovjetske memorabilije. Naravno, nezaobilazne su i babuške, odnosno matruške. Osim uobičajenih, tradicionalnih, česte su i one sa likom Vladimira Putina. U ovoj ulici nalazi se kuća u kojoj je živeo Bulgakov. Na dnu Andrijevske ulice predahnuli smo u lokalu koji je nosio ime Beograd i koji je bio pun naših zemljaka.

Andrijevski spusk

Sveti Andrej

   Posle osveženja krenuli smo do Florivskog manastira. U pitanju je ženski manstir iz XV veka. Već se pomalo smrkavalo kada smo se odlučili da odemo do obale Dnjepra. Šetajući kejom stigli smo do žičare u koju smo se ukrcali i izbili negde kod manastira sv. Mihajla. Usledio je noćni obilazak trga Nezavisnosti, odnosno majdana Nezaležnosti. Prilikom povratka u hotel, prošli smo i pored silnih tezgi, štandova i šatora oko kojih su se okupili aktivisti koji se zalažu za oslobađanje lepe Julije Timošenko. Na kraju smo iskoristili priliku da se u jednom supermarketu snabdemo percovkom. Kažu da je Staljin mnogo voleo ovu vodku sa ljutim papričicama i medom.

Florivski manastir