Iran 2009. (2. deo)

TEHERAN

   Iranska prestonica ima petnaestak miliona stanovnika. Osim što je ogroman i prenaseljen, Teheran je i moderan, ali ružan i prljav. Ono što mnogo popravlja sliku su moćne snežne planine Elburza, koje većim delom okružuju grad. Kao i svaki stranac u ovom gradu i mi smo prvo morali da naučimo da prelazimo haotične teheranske ulice. Tu posebno treba obratiti pažnju na milione mopeda, koji kao muve zuje gradom, koji mogu da se neočekivano pojave iz bilo kog pravca i koji iz inata obilaze automobile i ostala veća vozila sa svih strana. Sledeći zadatak je bio zameniti novac i snabdeti se rijalima. Zvanična iranska valuta je rijal, ali su u praksi sve cene izložene u tomanima. Jedan toman iznosi deset rijala. Da stvar bude gora, taksisti i trgovci često novčanicu od recimo 10.000 rijala (1.000 tomana) nazivaju 1 homeini.

   S obzirom da je Teheran ipak moderan grad u njemu nema bogzna kako značajnih kulturno – istorijskih znamenitosti, ali pošto je u pitanju prestonica tu su smešteni i svi glavni muzeji Irana. Prvi i najzanimljiviji je svakako Nacionalni muzej Irana, koji je ustvari arheološki muzej. Postoji i Muzej islamskog perioda, Muzej stakla i keramike. Posebno je popularan Nacionalni muzej dragulja u kome se čuva gomila dragocenosti i čuveni dijamant Darija i Nur. Meni to nije bilo nešto posebno interesntno, ali zato mi se dopao muzej pod nazivom “Američki špijunski brlog”. U pitanju je zgrada nekadašnje američke ambasade. Ova ambasada je poznata po držanju pedesetdvoje američkih diplomata kao taoce 444 dana. Za taoce su uzeli samo muškarce, dok su žene, bolesne i crnce pustili. Ovu akciju su odradili iranski studenti, naravno, uz blagoslov Homeinija. Tadašnji američki predsednik Dzimi Karter je pokušao da vojnom akcijom oslobodi taoce, ali su helikopteri sa američkim specijalcima neslavno završili u prašini iranske pustinje.

   Međutim, svoj naziv “Američki špijunski brlog” je ova građevina dobila zbog nekih ranijih dešavanja. Naime, 1921. godine persijski kozak Reza Kan je državnim udarom došao na vlast, a 1925. godine se krunisao. On je otpočeo sa sekularizacijom iranskog društva, ali iako zvanično neutralan podržavao je naciste, pa su ga Britanci prisilili na egzil i proglasili njegovog sina Mohameda Rezu Pahlavija za šaha. Tada su ustvari jedini pravi vladari Irana postali Britanci. Tako je na primer “British Petroleum” nastao u Iranu, i tada se zvao “Anglo Iranian Oil Company”. Godine 1951. na vlast je došao Mohamed Mosadeg, koji je rešio da nacionalizuje ovu kompaniju. Njega su svrgli u udaru koji su organizovali Amerikanci i Britanci. Ova operacija se zvala Ajaks i njome je rukovodio Kermit Ruzvelt, unuk Teodora Ruzvelta. U tu svrhu je u podrumu američke ambasade u Teheranu formiran štab koji je trebalo da obezbedi podršku šahu. Potrošeni su milioni dolara na potkupljivanje visokih oficira, državnika, mula, novinara itd. Šah je vraćen na vlast, a Britanci su ponovo došli do nafte, s tim što je 40 % nafte pripalo Amerima. Šah je 1964. godine dao američkim vojnicima u Iranu imunitet u slučaju da izvrše bilo kakav zločin. Trošene su ogromne pare na raskošan dvorski život. Reza Pahlavi se veoma brutalno obračunavao sa svojim političkim protivnicima. Posebno je bila ozloglašena po likvidacijama i torturi njegova tajna policija Savak. Otpočele su masovne demonstracije, a šah je odgovorio tako što je pobio na stotine demonstranata u Teheranu, Tabrizu i Komu. Protiv njegove vlasti nisu bili samo “žešći muslimani”, već i studenti, komunisti itd. Posebnu ulogu odigrali su bazari, tj. trgovci Teheranskog bazara, pošto je svaka uspešna promena vlasti u Iranu otpočinjala tako što su trgovci zatvarali bazar. Šah Reza je morao da zapali iz zemlje, a Homeini se vratio. Onda su Ameri napujdali Sadama na Iran i otpočeo je rat. Homeini je iskoristio ovaj dugotrajni rat i ratno stanje da se razračuna sa političkim protivnicima i da stvori zemlju kakvu je zamislio.

   Muzej američke špijunaže je većim delom godine zatvoren, ali nije ni važno, pošto su glavna atrakcija u stvari antiamerički grafiti, tj. murali na zidanoj ogradi nekadašnje ambasade: Kip slobode sa mrtvačkom glavom, đavolska kandza obeležena američkom i izraelskom zastavom kako drži zemaljsku kuglu u šaci, Kip slobode sa pištoljem umesto baklje itd. Po raznim vodičima preporučuju da se ne fotografišu ovi crteži, jer je moguće zbog toga imati problema sa policijom, ali nisam mogao da odolim. Kad smo već kod antiameričkih murala, postoji jedan baš dobar u severnom delu grada gde je preko cele zgrade nacrtana američka zastava sa mrtvačkim lobanjama umesto zvezdica, dok iz crvenih pruga ispadaju bombe, a ispod je natpis DOWN WITH USA.

Američka ambasada

   Inače, osim ovih antiameričkih grafita, na iranskim zgradama česti su crteži tj. portreti ljudi u uniformama. To su verovatno slike poginulih boraca iz rata sa Irakom. Iranci neguju uspomene na svoje poginule ratnike i u nekoliko gradova sam video ulice šehida duž kojih su postavljeni manji, da kažem, bilbordi na kojima su portreti poginulih vojnika iz tih mesta.

   Nedaleko od bivše američke ambasade nalazi se Šohada – muzej, tj. Muzej mučenika, koji je posvećen palim borcima u Iransko – iračkom ratu. Veći deo postavke čine vitrine u kojima se nalaze slike poginulih, zajedno sa nekim njihovim ličnim predmetima, ordenjem, delovima ratne opreme i sličnim stvarima. Često je u tim vitrinama izložena i krvava uniforma nastradalog. Neke vitrine su posvećene poginulim Jermenima, koji su se borili u iranskoj vojsci i u njima su tekstovi napisani na jermenskom pismu, a među ličnim stvarima stradalih često se nalazi i po neki krst. Posebno je morbidna fotografija na kojoj se slikala neka grupa od dvadesetak ratnika. Figure ljudi koji su se tu slikali, a posle su poginuli tokom trajanja ovog rata na fotki su zatamnjene, dok su nekim akterima sa slike zatamnjene ruke, noge, šake, oči odnosno delovi tela koje su izgubili na frontu. Jedan deo muzeja posvećen je ženama samoubicama u Palestini.

   Od kulturno – istorijskih spomenika Teherana treba pomenuti i palatu Golestan, tj. rezidencioni kompleks koji je izgrađen početkom XIX veka kao rezidencija kadzarskih vladara. Ova dinastija je vladala od 1795. do 1925. godine. Tokom njihove vladavine Iran će zahvaljujući Rusiji ostati bez Kavkaza i centralne Azije, a zbog Britanaca će izgubiti Avganistan. Kadzare će smeniti dinastija Pahlavi.

   Jedna od atrakcija je i Azadi toranj. To je gradska kapija o obliku obrnutog slova Y, podignuta 1971. godine i predstavlja simbol ovog grada. Tu u njoj postoje kojekakve izložbe, ali jedino što vredi je sjajan pogled sa vrha ove 45 metara visoke građevine.

Azadi toranj

   Nakon uživanja u pogledu sa Azadi tornja rešili smo da se taksijem vratimo u centar grada. Seli smo u stari auto marke “Pajkan”, nekadašnji ponos iranske auto industrije. Usput nas je taksista pitao odakle smo. Kada smo mu odgovorili da smo iz Srbije, tj. Srbistana, on je izgovorio “Serbia”, a zatim prešao rukom preko grkljana, pa rekao “Bosnia”, tj. u prevodu Srbi su ubijali Bosance. Moj ortak mu je odgovorio nešto tipa “Pa bio je rat”, na šta je majstor, uz pomoć par reči koje zna na engleskom odvratio “Serbia good, Bosnia bad”. Ovaj moj je opet počeo nešto kao “Nisu ni Bosanci loši”, ali taksista ga je prekinuo i rekao “Serbia good Bosnia bad, America bombing Serbia, Serbia good Bosnia bad”. Kao što se dalo očekivati, odmah smo se složili sa našim vozačem i njegovim viđenjem rata u bivšoj Jugoslaviji.

   Popiti kafu, bilo kakvu kafu, u Teheranu nije tako jednostavno. Dobro smo bazali gradom dok nismo našli mesto gde može da se naruči kafa, a da može da se puši. Tokom celog našeg boravka u Iranu nismo uspeli da shvatimo kakva je situacija što se tiče cigareta. Gotovo u svim ugostiteljskim objektima u kojima smo bili pušenje ili nije uobičajeno ili je zabranjeno, pošto niko nije pušio i nigde nije bilo pepeljara po stolovima. Mi smo, međutim, uvek pitali da li smemo da zapalimo i uvek bi nam dozvolili. Možda grešim, ali došao sam do zaključka da je pušenje zabranjeno i to iz religijskih razloga. Mislim da su nama dozvoljavali zato što smo stranci, odnosno još preciznije zato što su Iranci jedni od najgostoljubivijih ljudi na svetu.

   Što se tiče restorana, tu je već bolja situacija. Međutim, gotovo po pravilu u njima se služe od jela samo tri vrste kebaba: jagnjeći kebab, pileći kebab i kebab od mlevenog mesa. U početku mi je takav izbor jela bio sasvim dovoljan, ali posle nekog perioda kada bi natrčao negde na nešto, bilo šta, što nije kebab, obradovao bi se ko dete. Sami restorani su vrlo skromni i podsećaju na naše stare radničke menze, mada, naravno, postoje i oni prilično luksuzni. Od pića osim koka kole i pepsi kole, koje ne fermaju nikakve sankcije, preostaje  islamic pivo. Posle isprobanih par vrsta bezalkoholnih piva prestao sam da eksperimentišem i teška srca prihvatio surovu stvarnost da ću se ostatak vremena u Iranu nažalost držati koka kole. Šta raditi u Teheranu posle večere, nego otići na spavanje.

Teheran