Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (7) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

субота, 09. март 2013.

Iran (3. deo)



RAJ

   Teheran je relativno mlad grad, a meni su svi takvi gradovi dosadni. Međutim, od kada postoji Teheran je u bliskoj vezi sa Rajem, koji je i te kako star grad. Raj je poznati medski grad. Postoje mišljenja da je bio središte zoroastrizma. On se nalazi i u svetoj knjizi zoroastrijanaca Avesti, koja je za njih isto što i Kuran za muslimane iliti Biblija za hrišćane. Kad smo već kod Biblije, Raj se pominje i u Starom zavetu. Neki ga smatraju i rodnim mestom Zaratustre. Taj nekada slavni grad sada je deo Teherana i to mal’te ne njegovo predgrađe.
   Odluka je pala, posle par dana dosadnog Teherana idemo u Raj, ali prvo ćemo svratiti do mauzoleja imama Homeinija. Otišli smo do metroa, koji je veoma moderan, a vožnja njime jeftina. Jedan broj vagona u svakoj kompoziciji je rezervisan samo za žene, mada one koje hoće mogu da se voze zajedno sa muškarcima, dok muškarci ne mogu da uđu u te ženske vagone.
  Mauzolej imama Homeinija je velika građevina sa četiri minareta, koji su visoki po 91 metar (Homeini je umro u svojoj 91. godini) i sa tri kupole. Centralna je zlatne boje i ukrašena sa 72 lale, koje simbolizuju 72 mučenika, koji su u bici kod Kerbale poginuli zajedno sa Huseinom, sinom Alije i unukom Muhamedovim. Ceo ovaj kompleks je ogroman, a u vreme naše posete na njemu su vršeni ozbiljni građevinski radovi.
   Rukolah Musavi Homeini je bio iranski vrhovni verski vođa. Kada je 1963. godine održao žestoku propoved protiv šaha Muhameda Reze Pahlavija prvi put je uhapšen. Usledile su masovne demonstracije u kojima je bilo i puno ubijenih, te su posle nekog vremena Homeinija oslobodili. Već sledeće godine Homeini se pobunio protiv zakona kojim su američki vojnici u Iranu dobili imunitet od krivičnog gonjenja u slučaju da izvrše bilo kakav zločin i opet je uhapšen. Ovaj put je nakon hapšenja i zatvora prognan. Prvo je bio u Turskoj, pa u Iraku i na kraju u Francuskoj. Homeini je i u egzilu nastavio borbu protiv šaha. Prvog februara 1979. godine, petnaest dana nakon što je šah Reza Pahlavi napustio Iran, Homeini se trijumfalno vratio u Teheran. Ubrzo je dobio titulu vrhovnog vođe iranske revolucije, a malo po malo i svu vlast u Iranu. Zatim je usledila prvo “Kriza sa taocima”, a posle kratkog vremena i krvavi osmogodišnji rat sa Irakom. Homeini je uveo šerijatski zakon u Iranu. Od tada pa sve do danas je svašta nešto u Iranu zabranjeno. Žene moraju da pokrivaju kosu, zabranjene su majice na bratele i kratke pantalone, zabranjen je alkohol, razni filmovi i muzika sa Zapada i još mnogo toga. Ajatolah Homeini će ostati upamćen i po fatvi kojom je pozvao na ubistvo pisca Salmana Ruždija. Godine 1989. umro je Homeini. Sahrani je prisustvovalo na milione ljudi koji zamalo nisu uništili kovčeg u kojem je prenošeno njegovo telo. Nakon što su mrtvačka kola zaustavljena zbog neverovatne gužve, kovčeg sa pokojnikom je izvađen iz kola i narod je počeo da ga prebacuje rukama iznad svojih glava ka groblju. Usledio je haos, pošto su mnogi želeli da se dokopaju delića pokrova kao relikvije. Čak ni naoružana garda nije uspela da spreči da telo ne ispadne iz kovčega.
   Posle Homeinijevog mauzoleja otišli smo da Raja i nakon malo lutanja uz veliku pomoć ljubaznih Iranaca pronašli smo najveću ovdašnju islamsku znamenitost, mauzolej šaha Abdul Azima. Prvi put sam kročio u šiitsku bogomolju. Veliko dvorište, ivani, dva minareta, jedna kula sa satom, nekoliko kupola. Centralna kupola je zlatne boje, a sve ostale su prekrivene raznobojnim keramičkim pločicama. Ovim gleđosanim opekama je u stvari prekriven gotovo ceo kompleks, i zidovi, i kupole, i minareti. Zidovi u unutrašnjosti dzamije su obloženi komadićima ogledala koji stvaraju neverovatan efekat.
   Šiiti su posle sunita najbrojnija grana islama. Do podele na šiite i sunite došlo je kada je nakon ubistva trećeg kalifa Osmana, proglašen Muhamedov zet Ali ibn Abu Talib za sledećeg kalifa, od strane svojih pristalica. Njegove protivnike je predvodio Muavija iz klana Omajada. U prvoj “bici kamila” kod Basre Ali je odneo pobedu. Usledila je bitka kod Sifina, a potom su Ali i Muavija neuspešno pokušali da spor reše arbitražom. Godine 661. Alija su ubili haridziti, a većina muslimana je prihvatila Muaviju za kalifa. Međutim, pristalice Alija (šijat Ali) se nisu pomirili sa time, jer su smatrali da mesto kalifa treba da pripadne nekom od Alijeve porodice. Oni su se okupili oko Alijevog sina Huseina. Huseina zajedno sa njegovom porodicom  ubiće omajadske trupe 680. godine u Kerbali.
   Sledeća na redu za obilazak bila je parćanska tvrđava u Raju, koju je u to vreme zbog arheoloških radova i konzervacije bilo moguće videti samo spolja. Parti iliti Parćani su bili iranski polunomadski narod. Teritorija Partije je zauzimala oblasti jugoistočno od Kaspijskog jezera. Za vreme Kira pripojeni su ahemenidskoj Persiji, a posle su bili pod Seleukidima. Oni su jedni od prvih koji su krenuli u pobunu protiv Seleukida. Nakon što su ih zbacili formirali su Parćansko carstvo koje će trajati od 247. pne. sve do 226. godine nove ere. Parćani su zatim vodili čitav niz ratova sa tadašnjom najvećom svetskom silom, Rimom, i u tim ratovima su bili prilično uspešni. Godine 53. pne. Marko Licinije Kras je poveo ekspediciju protiv Parćana, koja se katastrofalno završila. Čuvena parćanska konjica je rasturila rimsku legiju, Kras je ubijen i zarobljena su rimska znamenja (srebrni orlovi). Gubitak rimskih znamenja smatran je za najveću sramotu koja može da se dogodi rimskoj vojsci i pad znamenja u ruke Parćana Rimljani su teže preboleli nego činjenicu da je posle ove bitke čitava Mesopotamija bila parćanska. Kasnije je vođen čitav niz ratova protiv Parćana, u kojima je učestvovao i sam Marko Antonije, ali srebrne orlove nisu uspeli da povrate. To je pošlo za rukom tek Oktavijanu Avgustu, koji je diplomatskim sredstvima i otkupom isposlovao da se znamenja vrate u Rim. I posle ovog događaja nastavljene su uporne borbe Rimljana i Parćana, ali na kraju nisu bili Rimljani ti koji su uništili parćansku državu, već je to 226. godine učinila jedna druga persijska dinastija, dinastija Sasanida.
   U Raju se nalazi i grob-kula Togrul bega. U XI veku iz stepa centralne Azije na Iran su nagrnule turske horde. U pitanju je bio klan Seldzuka, koje je predvodio Togrul beg. Turci Seldzuci su važili za najprimitivnije od svih do tada islamizovanih turskih plemena. Što je dublje prodirao u persijski, tj. arapski svet Togrul beg je sve više usvajao njihov način upravljanja zemljom i podanicima, tako da je od poglavara horde postepeno postao poglavar države. Godine 1058. bagdadski kalif bio je primoran da Togrul bega prizna za svog svetovnog namesnika i da mu dodeli titulu kralja istočnih i zapadnih zemalja. Umro je u Raju 1063. godine.
   Gonbad e Toghoral, odnosno grob- kula Togrul bega, je tipična seldzučka građevina. To je 20 metara visoka kružna kula, sada bez kupole, koja je stradala u nekom zemljotresu. Građena je od opeke i prečnika je 16 metara. Tu smo naišli na veoma srdačan doček čuvara ovog spomenika, koji se sa nama ispozdravljao, izgrlio, izfotografisao, a jednom od mojih saputnika i poklonio ružu. Izgleda da je u Iranu normalno da muškarac muškarcu pokloni cveće. Naš prijatelj čuvar je imao unakaženo lice, veštačku nogu, a i jedna ruka mu nije bila u redu. Nije znao engleski, ali nam je objasnio da je nastradao od bombe tokom rata sa Irakom. Nakon razgledanja kule i, da kažemo, dugog razgovora sa čuvarom pri odlasku smo se opet bog zna kako ispozdravljali.
Grob Togrul bega

Нема коментара:

Постави коментар