Iran 2009. (1. deo)

TRANSAZIJSKI VOZ

   Tri porcije pilećih kebaba konobar nam je doneo na tri različita tanjira. Iskrivljene viljuške i noževi sa plastičnim izguljenim drškama. Na stolu je mušema, koju su na više mesta progorele cigarete prethodnih gostiju. Restoran je pun ljudi i dima. Na televizoru se gleda nekakva turska fudbalska utakmica, ali bez tona, pošto sa nekog muzičkog uređaja trešti muzika. Razdrljeni, brkati konobar, lupka prstima o šank uz taktove te pesme. Na zidu visi slika Kemala Ataturka, nekoliko postera fudbalskog tima Fenerbahča i izbledele fotografije raznih lokomotiva. Tipičan stanični restoran. Ovaj mali musavi lokal smešten je usred velelepne železničke stanice Hajdarpaša na azijskoj strani Istanbula. Stanica Hajdarpaša se nalazi na samoj obali Bosfora, a svojim oblikom više podseća na zamak. I njena unutrašnjost više asocira na palatu nego na železničku stanicu. Izgradili su je Nemci, stari turski saveznici, početkom XX veka.

   Vreme je da se krene. Ukrcavamo se u voz i otpočinje naše više od 3.000 kilometara dugo putovanje do Teherana. Smenjuju se noć i dan, uz jednolično kloparanje voza. Malo po malo i prolazimo Eskišehir, Ankaru, Kajzeri itd. Malo spavamo, malo razgovaramo, a naravno, na ovoliki put se ne ide bez rakije. Moji saputnici i ja smo mal’te ne jedini koji se hranimo u vagon restoranu. Iranci su eventualno dolazili samo na piće. U vozu je zabranjeno pušenje, ali dobar bakšiš zbližava ljude, pogotovo s konobarima, te uz svaku našu porudzbinu na sto stiže i pepeljara. Prolazimo Sivas, pada noć. Spavamo, sviće novi dan, buđenje, voz i dalje uporno napreduje ka istoku. Vožnja nikome od nas nije naporna. Osim nas i još pet – šest stranaca, ostali putnici su Iranci. Iz kupea u kojima se nalaze Iranci često se čuje pesma. Veseo narod. Pošto sam ortak sa turskim konobarima, na meni je zadatak da telefone i razne punjače nosim na punjenje u vagon restoran, pošto utičnice po kupeima ne rade. Verovatno su namerno isključene, jer ko zna šta bi sve Iranci kuvali da imaju struju. Kroz prozor voza promiču pusti anadolijski pejzaži. Prolazimo Malatiju, Elazig, Mus. Ušli smo na teritoriju gde ima Kurda. Iz voza se vide ozbiljne vojne formacije, tenkovi, rovovi, položaji sa bodljikavom žicom i vrećama peska. U voz su kao pratioci ušli policajci u pancirima i sa dugim cevima. U vreme našeg putovanja u ovoj oblasti Turske bili su u jeku neki međukurdski sukobi posle lokalnih izbora. Bilo je i dosta mrtvih u tim obračunima.

Pogled na Anadoliju iz voza

   Polako smo se približavali gradu Tatvanu. Mesto je na obali jezera Van i sa svih strana je okruženo snežnim planinskim vrhovima. Iz daljine me je podsećalo na neko nordijsko ribarsko naselje. Konačno smo napustili turski voz i ukrcali se na trajekt. Dok je još bio dan muvali smo se po palubi i fotografisali fantastične planine koje su opkoljavale ovo jezero i grad Tatvan. Jedna od planina je bila cela obavijena gustim oblakom iz koga je izranjao samo njen vrh. Jezero Van, iliti Van Golu, je najveće tursko jezero, površine 3755 km², a pošto iz njega ne ističe voda, sumporni izvori u jezeru čine vodu veoma slanom. Uskoro se lađa otisnula ka drugom kraju jezera, ka gradu Vanu. Brod je star i izanđao. Unutra se nalazi velika putnička prostorija sa sedištima kao u bioskopu i sa jednim šankom za kojim se služi piće i neki sendviči. U jednom momentu jedan mladi Iranac je ustao i zapevao neku njihovu pesmu, na šta su svi putnici počeli da ga prate i da tapšu u ritmu pesme. Dečko je imao stvarno dobar glas. Nakon njega jedan Danac je izvadio svoju usnu harmoniku i zasvirao neku dansku veselu pesmicu. I njegov nastup je propraćen aplauzima. Tokom gotovo cele plovidbe turski konobar je kao na aukciji, sedeći za šankom, prodavao raznu robu. Vadio je artikal po artikal, visoko ga dizao iznad glave, a onda nešto bučno brbljao na turskom, ili možda na farsiju. Onda bi se oko njega okupili Iranci, tj. uglavnom Iranke i obavili bi kupovinu. Kada bi završio sa prodajom neke robe, vadio bi iz šanka novi artikal i postupak bi se ponavljao. Dok sam posmatrao ovu trgovinu najviše uspeha je imao sa prodajom limunove kolonjske vode i alve. Nakon pređenih gotovo 100 km brod je usred noći stigao na drugu obalu jezera u grad Van.

Tatvan

    Prelazak u iranski voz. Pre ulaska u voz sve Iranke su stavile marame na glave. Dosta je bilo sa raskalašnim ponašanjem! Takođe su i sve strankinje morale da pokriju kosu. Na turskom graničnom prelazu morali smo da izađemo da bi nam pečatirali pasoše. Pečate su udarali na dva šaltera. Jedan je bio za muškarce i ispred njega je bio red od dvadesetak metara, a drugi je bio za žene i tu je stajalo svega par dama. Po povratku u voz malo smo spavali, a malo su nas budili carinici i policajci. U Iran smo ušli kod mesta Razi, a prvi veći grad kroz koji je prošao naš voz bio je Tabriz. Dalje smo prošli pored slanog jezera Orumija. Predeli koje smo posmatrali bili su prilično pusti, bez zelenila i drveća, a kuće su bile uglavnom skromne, pravljene od ćerpiča. I tako klaj, klaj i stižemo do Teherana. Kroz predgrađa iranske prestonice prolazimo dugo i konačno posle 75 sati vožnje stižemo tačno u ponoć na železničku stanicu. Uzimamo taksi i krećemo ka hotelu. Ova noćna vožnja je bila nezaboravna. Taksista je vozio kao lud, a tako su vozili i svi ostali teheranski vozači. Najzad hotel, tuširanje i pravi krevet!