Italija i Zelenortska ostrva (4. deo)

 

BERGAMO

 

   Na milanski aerodrom Malpensa sleteo sam nešto posle 2 h iza ponoći. U 3 h sam uhvatio autobus za grad i oko 4 h stigao na železničku stanicu u Milanu. Dok sam čekao da se otvori štajga, u nekom montažnom objektu, oko koga se skupila gomila sumnjivih likova, pojeo sam bajati kroasan i popio verovatno najgori kapućino u istoriji Italije. Kada se otvorila stanica kupio sam kartu za prvi voz koji ide u Bergamo, a to je bilo u 6 ujutro. U 7 h bio sam u Bergamu.

   Tek je svanjivalo, deca su išla u školu, ljudi na posao, a ja sam se uputio avenijom Pape Jovana 23. ka Gornjem gradu (Citta Alta). Reč je o starom delu Bergama, koji  je smešten na jednom dominantnom uzvišenju. Posle kraćeg pešačenja stigao sam do dve građevine, nalik antičkim hramovima, koje su flankirale ovaj široki bulevar. U pitanju je Porta Nuova iz 1837. godine.

Bergamo, Porta Nuova.

   Nastavljajući dalje došao sam na trg Vitorio Veneto (Piazza Vittorio Veneto), koji predstavlja srce Donjeg grada (Citta Bassa). Na njemu se nalazi “Torre dei Caduti”. To je, da kažem, sahat kula, odnosno 45 m visoki kvadratni toranj sa satom, koji je podignut 1924. godine. Na ovom trgu je smešten i Napoleonov obelisk. Kada već spominjem Napoleona, treba reći da je vekovima u Bergamu “Citta Alta” predstavljala centar i da je tek nakon perioda Napoleonove vladavine Donji grad počeo da dobija sve veću ekonomsku moć, naravno, zbog dostupnijeg građevinskog prostora, a zatim i politički značaj.

Trg Vitorio Veneto.

   Pod pravim uglom na Piaca Vitorio Veneto pruža se park, ili bolje rečeno pešačka ulica sa drvoredom Sentierone. Čitav ovaj prostor ima nekoliko spomenika posvećenih italijanskim vojskovođama, državnicima, partizanima. Super sve to izgleda. Kada sam planirao posetu Bergamu i proučavao šta sve ima da se vidi u njemu, kao arheolog srednjovekovac, obratio sam pažnju na gornji, stariji deo grada i uopšte se nisam ozbiljnije pozabavio donjim, a ispostavilo se da je baš zanimljiv.

   Do Gornjeg grada stigao sam uspinjačom i vrlo brzo se našao na glavnom trgu Piaca Vekia (Piazza Vecchia), na čijem središtu se nalazi fontana sa lavovima iz 1780. godine. Ovaj prostor okružuju stare zgrade, od kojih se mora spomenuti srednjovekovna palata “Palazzo della Ragione”, kao i toranj iz 12. veka. Unutar “Citta Alta” sačuvane su još dve stare i izrazito visoke kule, “Torre Adalberto” i “Torre del Gombito”. Glavna atrakcija, bez ikakve sumnje, je Bazilika Santa Marija Mađore. Ova crkva je iz 1137. godine, ali se gradila nekoliko vekova, a uz to je doživela silne prepravke i promene izgleda. Posebno je upečatljiva njena prednja, šarena, barokna fasada sa terasom i balustradom, skulpturama i velikom rozetom. Bukvalno odmah pored ove bazilike nalazi se i Bergamska katedrala. Inače, čitav Gornji grad opasuju venecijanske zidine iz 16. veka. Ovi bedemi, zajedno sa još 5 sličnih fortifikacija koje su Venecijanci izgradili između 16. i 17. veka, nalaze se na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine.

Trg Vekia.

   Moram da kažem da sam na ovaj jutarnji obilazak Bergama bio primoran, jer mi je ček-in bio u 13 h. Posle cele noći nespavanja, dreždenja na aerodromu, šestočasovnog leta, drndanja po busevima i vozovima, uopšte nisam bio oran za istraživanje kulturnoistorijskih znamenitosti. Inače, rezervisao sam jedan mali ali fin hotel sa odličnim, ali baš odličnim restoranom. Kada sam se konačno dokopao sobe ostatak dana nisam napuštao hotel. Prvo tuširanje, pa dremka, pa kafa i grapa i na kraju izvrsna večera. Konobar mi je hvalio i nudio nekakve morske specijalitete, ali sam ga momentalno prekinuo. Rekoh mu da dolazim sa Zelenortskih ostrva i da sam se tamo sve vreme zdravo hranio, tj. da sam jeo samo kojekakva morska bića i da u obzir dolaze isključivo ugljeni hidrati, odnosno paste, pice i slično. Tokom ova dva dana u Bergamu  dosledno sam se držao takvog izbora klope. U stvari, probao sam po prvi put pržene i punjene cvetove tikvica i bili su ok. Bergamci se hvale da je u njihovom gradu napravljen prvi straćatelo sladoled, tako da sam morao i to da overim.

Bazilika Santa Marija Mađore.

   Sutradan nakon što sam se dobro naspavao i doručkovao odjavio sam se iz hotela i krenuo u celodnevni obilazak Bergama, pošto sam let za Beograd imao tek kasno uveče. Odlučio sam da ponovo odem u Gornji grad, da utvrdim gradivo. Usput sam prošao pored velikog spomenika Đuzepa Garibaldija. Ovaj slavni revolucionar i borac za ujedinjenje Italije je 1859. godine, za vreme II italijanskog rata za nezavisnost, osvojio Bergamo. Svi su čuli za Garibaldija, junaka bez koga ujedinjenje Italije ne bi bilo moguće, ali pretpostavljam da mnogi ne znaju da je on učestvovao u nekoliko ratova po Južnoj Americi, u Brazilu i Urugvaju. Če Gevara 19. veka.

Spomenik Đuzepu Garibaldiju.

   Nakon što sam se uspinjačom popeo u Gornji grad otišao sam do arheološkog muzeja, koji je mali, te sam ga brzo obišao. Kada sam to odradio nastavio sam sa šetnjom po starom delu Bergama. Zapravo, “Citta Alta” nije uopšte velika, tako da sam juče video manje-više sve što je trebalo.

   Usledilo je spuštanje u Donji grad da i njega malo istražim. On to i te kako zaslužuje. Nisam ništa posebno planski išao da vidim, već sam bazao bezveze gde me put nanese. A, put me naneo na šetalište Sentierone, gde se održavao sajam hrane. Radilo se o stotinama tezgi na kojima su se spremala jela raznih zemalja i regija. Na jednom štandu prodavala se srpska klopa, uglavnom roštilj i koliko sam video zemljacima je dobro išlo. Sjajno je sve to izgledalo: gomila ljudi, dim roštilja, mirisi kojekakvih belosvetskih specijaliteta, opšta gungula. Sa štandova je treštala muzika sa raznih meridijana i mešala se sa cvrčanjem roštilja i galamom kuvara i mušterija.

   Na brazilskoj tezgi glavno mesto zauzimao je čurasko na ražnju, dok se kaipirinja točila nemilice. Na španskoj se spremala paelja u nekoliko tepsija enormnih veličina. Naravno, bilo je tu i čurosa i sangrije. Švabe i Austrijanci su sve bacili na kobasice, dok se na belgijskom štandu valjalo samo pivo. Mađari su prodavali kurtoš kalač, Holanđani vafle, dok su Portugalci razvaljivali sa kolačićima pastel del nat. Najveća gužva bila je ispred grčke tezge, što me nije začudilo, pošto je grčka klopa stvarno dobra, ali me je iznenadila posećenost poljskog štanda. Doduše Poljaci su imali baš agresivan pristup i kao na traci su izbacivali ogromne količine raznog mesišta i kobasica. Jedna pored druge bile su tezge na kojima su se prodavali američki i australijski burgeri. Ameri su bili u prednosti, jer su pored burgera imali i rebra i hot-dogove. Bilo je tu i nekih azijskih i afričkih štandova, kao i brojni na kojima su se prodavali italijanski specijaliteti. Jedan od tih improvizovanih lokala prodavao je samo razna jela od hobotnica. Podrazumeva se, nisam mogao da preskočim ovakav događaj. Opredelio sam se za meksičku klopu. Naručio sam tres takos, odnosno tri takosa sa različitim nadevima, naravno i meksičko pivo. Bilo je ok, ali ništa posebno. Posle sam se na drugoj tezgi, onako s nogu, zasladio kanelonima.

Sajam hrane.

   Kad već pričam o hrani, neposredno pred odlazak na aerodrom, nakupovao sam ozbiljnu količinu raznih italijanskih sireva, tj. kačkavalja. Pošto obožavam njihove sireve, a putovao sam samo sa ručnim prtljagom, morao sam prvo da oslobodim mesta u rancu. Dobro, boks cigareta koje sam poneo sam ispušio, 400 grama turske kafe, bez koje ne idem nigde, sam popio, plastično kuvalo u kome sam spremao kafu sam bacio, a bacio sam i sve stare majice, gaće, čarape, pa čak i istrošenu četkicu za zube. Eto, na taj način sam oslobodio prostor za par suvenira sa Zelenortskih ostrva i brdo žabarskih sireva.

   Na trgu oko fontane Tritona održavao se sajam cveća, ali ta manifestacija mi nije bila ni približno zanimljiva u poređenju sa pomenutim sajmo hrane.

Fontana Tritona.

   Što se tiče Bergama, to je grad sa više od 120.000 stanovnika. Ni previše velik, ni previše mali, po meni idealan. Očekivao sam da je stari deo grada dobar, što i jeste, uske kamene ulice, stare kuće, palate, tornjevi, raskošne crkve. Takav je manje-više svaki italijasnki istorijski grad. Međutim, ovde mi se dopao i novi deo grada. Široki bulevari, sjajne neoklasične građevine, kao i par moćnih, tipičnih zdanja iz doba fašizma. Sve je čisto, sređeno, živo, ma skroz ok. Kada je pala noć busom sam se odvezao do aerodroma Karavađo, gde sam se ukrcao u vizerov (Wizz air) avion za Beograd i to bi bilo to.