Oman 2023. (4. deo)

 

BAHLA & AL AIN

 

   Iz Nizve smo napravili izlet do četrdesetak kilometara udaljene Bahle. Glavni razlog za dolazak u ovo mesto je tvrđava, koja je uvrštena na Uneskovu listu svetske kulturne baštine. Izgradili su je Nabhanidi, koji su vladali delom Omana od 1154. do 1624. godine. Pripadnici plemena Banu Nebhan bili su poznati po tome što su kontrolisali trgovinu tamjanom, glavnim izvoznim artiklom toga doba.

Tvrđava u Bahli.

   Tvrđava u Bahli je velika, a izgrađena je od ćerpiča. Tokom obilaska ovog kompleksa nabasali smo na štand oko koga su bile raspoređene “žene u crnom”. Naravno ne mislim na one naše nevladine kobile, već na tradicionalno odevene Omanke. Angažovane su od strane Ministarstva religije i odmah su nam uvalile neke odlične brošure o islamu. Pisane su na engleskom i bave se: Muhamedovim životom, kuranom, razvojem muslimaske civilizacije, položajem žena u islamu itd. Uz ove, baš dobre, knjižice dobili smo i bezveznu omansku kafu. Ljubazne žene su nameravale da sa nama ko zna koliko razglabaju o religiji, te sam se ja na kvarno izvukao i nastavio da razgledam utvrđenje, dok su ortaci ostali da palamude sa njima.

   Sve u svemu tvrđava je dobra. Ispod nje se pruža podgrađe sa zemljanim kućama, od kojih je velika većina napuštena. Šteta, fenomenalne su! Šetali smo neko vreme uskim ulicama i ulazili u te puste kuće. Sjajno sve to izgleda, jedino što je ceo kraj zapušten i pun smeća. Greota, kako bi ovo izgledalo kada bi se obnovilo!

Bahla.

   Promuvali smo se i modernim delom Bahle, posetili gotovo potpuno prazni, za turiste upicanjeni, suk, osvežili se sa po jednim đusom i nastavili dalje do našeg sledećeg cilja. A, to je još jedan lokalitet pod zaštitom Uneska – Al Ain. U pitanju je nekropola iz 3. milenijuma pne., sa tzv. saćastim kamenim grobnicama. Te strukture su male, kružne osnove, prečnika par metara, sagrađene od grubo oklesanog lokalnog krečnjaka. One se nalaze nekih sedamdesetak kilometara od Bahle, kod sela Al Ain. Da bi do njih stigli morali smo da prepešačimo jedan deo korita Vad Ain, a onda i da se uspentramo na stenu na kojoj se nalaze. Vredelo je! Video sam nešto što do sada nisam. Dobro je i okruženje u kome se ovi spomenici nalaze.

Grobnice kod Al Aina.

   Usledio je povratak u Nizvu. Usput smo se zaustavili u nekom jemenskom restoranu, gde smo jeli gulaš od kamile sa pirinčem, kao i kamilje ražnjiće. Kamiletinu sam, inače, već više puta ranije jeo, tako da mi to nije ništa novo. Zaustavili smo se i kod jednog hipermarketa da bi malo pazarili. Obožavam da se po inostranstvu promuvam po samoposlugama, da vidim kakva je ponuda, kakve su cene, a i da probam nešto novo. Ovaj put, uz razne druge stvari, kupih i kamilje mleko. Godinama sam obilazio Bliski istok, a nikada nisam probao mleko ove pustinjske životinje. Doduše, u Uzbekistanu sam pio šubat, ali to je fermentisano kamilje mleko. Eto, u Omanu ga prvi put isprobah! Mleko, kao mleko.

   Na povratku smo zastali i kod Faladz Darisa na periferiji Nizve, gde se nalazi jedan od afladz sistema za vodu. Radi se o drevnim kanalima za navodnjavanje. Ovaj u Faladz Darisu je takođe uvršten na Uneskovu listu. Najstariji afladz sistemi po Omanu se uglavnom datuju u 5. – 6. vek, dok su neki takvi u Persiji stari čak 5.000 godina. Inače, pronađeni su dokumenti da je Britansko ministarstvo spoljnih poslova, tokom Dzebel Akdar rata, dalo naredbu da se avionima bombarduju ovi istorijski sistemi za navodnjavanje po Omanu, da bi im uništili useve.

Faladz Daris.

   Što se tiče Faladz Darisa, tu baš nema šta da se vidi. Kanali kroz koje teče voda i po kojima se brčkaju klinci sa sve odećom. Omanci očito ne dele moje mišljenje, pošto je baš puno ljudi sedelo, piknikovalo, kuliralo u parku kroz koji prolazi ovaj kanal. Jebiga, kada se Arapi pale na vodu i zelenilo! To bi bilo to što se tiče ovog izleta. Tek po povratku shvatih da smo u jednom danu videli tri spomenika sa Uneskove liste svetske kulturne baštine.