Oman 2023. (2. deo)

 

MASKAT

 

   Istorijski Maskat je mali. Njegova dužina iznosi oko kilometar, dok mu je širina samo 500 metara, ali danas su Maskatu priključene oblasti Matrah, Sib, Baušer, Rivi i druga naselja, te sada u njemu živi oko 650.000 ljudi. Grad se pruža između mora i planinskih masiva Al Hadzar. Naziv Maskat najčešće se prevodi kao “Mesto za sidrenje”, što ukazuje da mu je pozicija bila dobra za luku. Inače, kroz Maskat prolazi Rakova obratnica, tj. Severni povratnik.

Maskat

   Pošto nam se hotel nalazio u oblasti Matrah, odmah preko puta velike moderne riblje pijace, čim sam ustao uputio sam se u tu tržnicu. Šta ću, bivši sam lađar i godinama sam se ozbiljno bavio ribarenjem, mada bi mnogi to pre nazvali ribokrađom. Možda je zakonski to stvarno tako, ali mi brodarci smo živeli na reci i Dunav smo zvali našom “baštom” i smatrali smo da imamo pravo da lovimo ribu alaskim alatima. Verovatno zbog te moje ribolovačke prošlosti bio sam oduševljen ribljom pijacom. Živopisna atmosfera, a tek kakve ribetine! Osim nekoliko meni poznatih vrsta, kao što su tuna, barakuda, king fish, veliku većinu drugih riba  video sam prvi put u životu. Pretpostavljam da gro njih uopšte ne nastanjuje Mediteran. Bilo je kojekakvih vrsti kernji, pa ibrahim sultan, šarija, kobur, ribe papagaji, neke male potpuno prozirne, razne raže i ribe listovi, nešto identično akvarijumskom skalaru, samo veliko, krabe, rakovi itd. Ma, jednom rečju fenomenalno! Negde pročitah da su svi ribari Omanci i da među njima nema stranih radnika kojima je Oman preplavljen. Ne znam da li je to stvarno tako, ali dosta prodavaca ribe bilo je odeveno u dišdašama, tj. tradicionalnim muškim haljinama, a na glavama su imali šarenu kapu – kumu. Inače, čuh i da je navodno stranim radnicima u Omanu zabranjeno nošenje dišdaše. Možda je njima zaista zabranjeno, ali stranim turistima svakako nije, pošto sam video veći broj evropskih morona tako odevenih.

Riblja pijaca u Matrahu.

   Nakon pijace uputili smo se Matrah kornišem, tj. šetalištem uz obalu, ka starom Maskatu, do koga ima otprilike nekih 6 kilometara. To šetalište je baš lepo uređeno. Prošli smo celom dužinom Matraha i usput razgledali arhitekturu ovog mesta. Sve su kuće relativno male, sve imaju ravne krovove i gotovo sve su bele boje. Za mali broj njih se po drvenim balkonima, ukrašenim prozorima, kojekakvim orijentalnim ukrasima, vidi da su stare. Međutim, uglavnom su u pitanju mlađe građevine kojima su dodati neki detalji iz tradicionalnog graditeljstva. Dobro mi je sve to izgledalo. Iako sam do sada video dosta od Bliskog istoka, ovo je, ipak, dovoljno drugačije da mi bude novo i zanimljivo.

Matrah.

   Negde pri kraju Matraha, na jednoj steni sa koje se pruža lep pogled na luku, smeštena je Matrah tvrđava, koju su sredinom 16. veka izgradili Portugalci. Naime, 1507. godine u Maskat je doplovio portugalski admiral Alfonso de Albukerki, koji je sa svojom flotom napao i osvojio grad. Oni su od tada, više od jednog veka, držali Maskat, mada su im ga Turci u dva navrata preuzimali. Primorani su bili da za ovo mesto ratuju i sa Persijancima, koje su podržavale istočnoindijske kompanije Holandije i Engleske. Godine 1650. Portugalci su konačno proterani iz Maskata. Postoji ovde još nekoliko tvrđava, kao što su Fort Al Mirani i Fort Al Dzalali. One su izgrađene i pre Portugalaca, ali su ih ovi obnovili i proširili. Nažalost, ulaz u njih nije bio moguć.

Matrah.

Matrah tvrđava.

   U prijatnoj, ali ne tako kratkoj šetnji dođosmo do samog Maskata i do raskošne Al Alam palate, tj. kraljevske rezidencije. Na ovom mestu prvu palatu je pre više od 200 godina podigao sultan Ahmed bin Said. Postojeće zdanje, zlatno plave fasade, obnovljeno je 1972. godine. Sultan Ahmed bin Said (1744 – 1783) je osnivač dinastije Al Said (Busaid), koja i danas vlada Omanom. Naime, nakon proterivanja Portugalaca, usledili su ratovi sa Persijancima, pa razni unutrašnji sukobi, naravno uz britansko mešetarenje i dinastija Al Said je preuzela vlast, mada je zapravo pravi gazda bila Velika Britanija. Zatim je došlo do još nekoliko međuarapskih ratova i pobuna, kao i gubitak Zanzibara, centra trgovine robljem, koji je za vreme sultana Sejida bin Saida 1837. godine postao prestonica Omanskog sultanata.

Al Alam palata.

   Da skratim, od Omana je pravu i uspešnu državu načinio sultan Kabus bin Said. On je 1970. godine svrgnuo sa vlasti svoga oca Tajmura bin Saida i preuzeo vlast. Nije lepo, svakako, ali se pokazalo kao dobra odluka za Omance. Kabusov otac je vladao državom kao srednjovekovni feudalac i nije prihvatao nikakve promene, pogotovo one koje su dolazile sa Zapada. Na primer, u celom Omanu su postojale tri škole i dve bolnice, televizija, radio, fudbal i naočare za sunce su bile zabranjene, za kupovinu automobila je trebala posebna dozvola, nije bilo puteva, struju gotovo da niko nije imao, a kuburilo se i sa vodom, žene nisu mogle da izađu iz kuće bez muške pratnje itd. Kabus je nastavio da vlada apsolutistički, ali je za svega tridesetak godina od zaostalog Omana stvorio modernu i uspešnu državu. Po meni je danas Oman oaza normalnosti na Arabijskom polusotrvu. Graniči se sa fundamentalističkom Saudijskom Arabijom, Jemenom gde se godinama rokaju, dekadentno bogatim Emiratima, a ništa bolji nisu ni Katar , ni Bahrein, tako da svaka čast Omancima što su ostali normalni u ovakvom okruženju.

Al Mirani tvrđava

   Ispred palate Al Alam prostire se veliki trg na čijem je drugom kraju smešten Nacionalni muzej Omana. Muzej je dobar, moderan, nije prenatrpan eksponatima. Više nego ok. Ceo ovaj centralni deo Maskata je lep, sređen, pun raznih državnih zgrada rađenih u tradicionalnom stilu. Tu su i dva već pomenuta velika utvrđenja. Sve je to fino, ali gotovo da nije bilo ljudi na ulicama. Doduše bila je subota, dan odmah posle dzume, možda je i to uticalo.

Al Mirani tvrđava

Al Dzalali tvrđava.

   Uveče sam se počastio fenomenalnom večerom u jednom ribljem restoranu u Matrahu. Jebote, kakav je bio izbor! Velika staklena vitrina krcata raznim svežim ribama i kojekakvim morskim stvorenjima. Barem 90% vrsta video sam prvi put u životu. Odlučio sam se za neku ljubičastu ribu sa tirkiznim usnama i šarama. Trebalo bi da je u pitanju tzv. papagaj riba. Imala je skoro kilogram, taman za mene. Uz to i salata, obavezan humus i nažalost koka kola. Jebiga, ništa vino ili barem pivo. U Omanu je teško doći do cirke. Koliko sam skapirao, treba da imaš neku dozvolu za kupovinu pića. Za sve vreme našeg boravka nisam  nigde video da se prodaje alkohol. Navodno ga ima po luksuznim hotelima, ali ja u takve ne zalazim. Na svu sreću, u zemlju može da se unesu po dve litre žestokog pića i svako od nas je, naravno, to pravo iskoristio.