Azerbejdzan 2017. (1. deo)

SENT ANDREJA I AKUMINKUM

   Kavkaz spada u jednu od nekoliko regija sveta koje me izuzetno zanimaju i privlače. Zbog toga sam do sada dva puta bio u Gruziji i jedanput u Jermeniji. Azerbejdzan sam zaobilazio samo zbog zajebancija oko dobijanja vize. U međuvremenu je ova država malo olabavila uslove za dobijanje te nalepnice što se lepi u pasoš. Doduše i sada oko nje moraš da se drndaš. Neophodna je povratna avionska karta, rezervisan smeštaj za svaki dan boravka, osiguranje itd. Jebiga, šta se mora, mora se! Inače, ljudi u njihovoj ambasadi u Beogradu su bili izuzetno predusretljivi, tako da je dobijanje vize prošlo bez ikakvih problema.

   Najjednostavnije, u stvari najjeftinije, je do Azerbejdzana doći Wizerom iz Budimpešte. I tako se naša tročlana družina uputila vozom u mađarsku prestonicu. Odlučili smo da krenemo malo ranije, a da se vratimo malo kasnije i tako smo dobili jedan dan na polasku i jedan na povratku za Budimpeštu. Zapravo, po dolasku smo  odmah krenuli ka Sent Andreji, gradiću udaljenom nekih dvadesetak kilometara na sever. Do ove varošice smo se dovezli lokalnim vozom.

   Sent Andreja iliti Sent Endre, kako kažu Mađari, je značajna za našu istoriju i zbog toga sam i rešio da je posetim. Da budem iskren, nisam očekivao da će mi biti nešto posebno interesantna, ali nekako sam smatrao da je red da ipak tamo odem. Međutim, Sent Andreja mi se i te kako dopala.

   Sent Andreja je nastala na mestu nekadašnjeg rimskog utvrđenja, a svoj pravi procvat ova varoš je doživela nakon 1690. godine, kada su se u nju doselili brojni Srbi koji su u Ugarsku došli sa Arsenijem Čarnojevićem. Od tada, pa dugi niz sledećih godina Srbi čine skoro 90% žitelja Sent Andreje. Sa sobom su pristigli Srbi doneli i mošti kneza Lazara. Počeli su da grade svoje crkve. Prvo drvene, pa onda od kamena. Tako su podignute: Saborna ili Beogradska crkva, Požarevačka, Preobraženska ili Tabačka, Ćiprovačka ili Petropavlovska, Zbeška i Opovačka crkva.

   Srpski patrijarh Arsenije Čarnojević je često boravio u ovom mestu i odavde rukovodio svojom borbom protiv konstantnih pokušaja mađarizacije i pokatoličenja srpskog življa u tadašnjoj Ugarskoj. Ta njegova bitka nije bila samo pravna i duhovna, već je i te kako znao i silom da odgovori, pa je u tu svrhu imao i svoju gardu stasitih, hrabrih i naoružanih Srba. Danas je u Sent Andreji sedište Budimske eparhije SPC, ali u ovom nekada potpuno srpskom mestu sada živi manje od 100 naših ljudi.

   Zbog već spomenutih stalnih pokušaja unijaćenja srpski narod Sent Andreje bio je podvrgnut strogoj crkvenoj disciplini. Tako je zabeleženo da se pred Sabornom crkvom nalazio drveni jaram u koji su stavljani prestupnici vere i morala, tj. oni koji psuju ili rade u praznične i nedeljne dane. Srbi iz ove varošice bavili su se uglavnom trgovinom, zanatstvom i proizvodnjom čuvenog vina. Samo osam godina od dolaska u ovo mesto sent-andrejski trgovci su dobili carsku privilegiju i osnovali Srpsko privilegijalno sent-andrejsko trgovačko društvo. Amblem ove organizacije se i danas može videti na kapijama nekadašnjih trgovačkih kuća. Sastojao se od dvostrukog krsta, sidra i broja 4. Krst ukazuje na pravoslavnu veru, sidro na nadu i na dunavske trgovačke puteve, a cifra 4 na utvrđenu, poštenu, dobit od 4%. Pripadnici ovog društva podigli su barokni krst na sredini današnjeg trga, gde se nekada nalazila pijaca.

   Kako se stanovništvo Sent Andreje bogatilo menjao se i izgled gradića, koji je po dolasku Srba više ličio na orijentalnu mahalu. Počelo se sa podizanjem varoških kuća na sprat, sa dućanima i magacinima u prizemlju. Srpske crkve koje sam nabrojao potiču upravo iz ovog perioda kada je Sent Andreja dobila svoj barokni izgled koji je i dan danas sačuvan. Međutim, u toj baroknoj epohi Sent Andreja je dostigla svoj vrhunac i razvoj grada je počeo da stagnira. U 19. veku kreće i da opada broj Srba u Sent Andreji. Po nekima, do toga je došlo zbog toga što je Pešta preuzela prioritet u trgovini, po drugima zbog filoksere koja je uništila vinograde, a po trećima zbog nerada i raskalašnog života.

   Kao što već rekoh, dopala mi se Sent Andreja, možda i više nego što zaslužuje, jer nisam imao velika očekivanja. Mađari je u turističkim brošurama reklamiraju kao mesto sa mediteranskim šmekom. To je budalaština, radi se o finoj maloj, tipičnoj srednjoevropskoj, varošici sa dobro sačuvanom starom arhitekturom i na lepoj lokaciji, tj. na obali Dunava. 

   Malo po ulasku u stari deo ovoga gradića naišli smo na prvu od srpskih crkava Sent Andreje. Preko puta nje, na jednoj staroj „kućerdi na lakat“ u ulici Vuka Karadzića, nalazi se ploča sa likom Vuka Stefanovića Karadzića. Ta ploča je samo jedan od niza vidljivih podsetnika na nekadašnju srpsku prošlost ovoga naselja. Tako se u glavnoj ulici nalazi kuća nekog Evgenija Dumče, a natpis na tom zdanju kaže da je on bio prvi gradonačelnik Sent Andreje, koji je imao odlučujuću ulogu u građanskom razvoju ovoga mesta i bio istaknuti predstavnik Srba u Ugarskoj. Nije zaboravljen ni naš čuveni pisac Jakov Ignjatović, na čijoj rodnoj kući sa postavljene ploče može da se pročita sledeće: „Jakov Ignjatović književnik srpski. U vreme mađarske revolucije 1848/49. kao verni sin srpskog naroda borio se sa Mađarima za zajedničke slobodarske ideale protiv evropske reakcije“. Njegova bista smeštena je i u porti crkve. Jedna od ulica kojom smo prošli nosi naziv „Srpska“, a na trgu „Cara Lazara“, nedaleko od obale Dunava smeštena je srpska kafana, na kojoj se uz mađarsku vijori i naša zastava. Kad smo već kod ugostiteljskih objekata, na čuvenoj radnji za prodaju marcipana piše ćirilicom „poslastičarnica“.

   Tokom ove naše posete Sent Andreji obišli smo spolja sve naše crkve, a u njih dve smo ušli, kao i u Muzej srpske pravoslavne crkve.

   Nakon što smo dobro prošpartali sent-andrejskom kaldrmom u jednom kafeu na centralnom trgu, na kome je smešten krst koji su podigli srpski trgovci, isrkali smo kaficu, malo predahnuli i onda polako krenuli natrag ka železničkoj stanici.

   Ubrzo smo se ukrcali u voz, a vrlo brzo i izašli iz njega da bismo videli ostatke Akvinkuma, nekadašnje rimske prestonice provincije Donje Panonije. Rimljani su na ovom mestu prvo podigli vojni logor još za vreme Tiberija, a vremenom se oko njega razvio grad. Arheološka istraživanja su otkrila dva amfiteatra, legionarsko utvrđenje, civilni deo grada, koji je imao forum sa svetilištem i bazilikom, zatim terme, mitreje, kuće, palate itd.

   Prvo smo posetili amfiteatar i to onaj manji u nekadašnjem civilnom delu naselja, a onda se uputili ka Akvinkum muzeju i arheološkom parku, usput osmotrivši i parče nekadašnjeg akvadukta. To što ima da se ovde vidi od arheologije i nije baš spektakularno. Nagledao sam se neuporedivo boljih rimskih lokaliteta po belom svetu, ali Mađari su to što imaju lepo prezentovali, te sam sa uživanjem proveo par sati razgledajući nalazište. Objekti su sačuvani uglavnom u visini malo iznad temelja. U jednoj prostoriji se nalazi zanimljiv mozaik sa predstavom rvača. Lapidarijum je krcat nadgrobnim spomenicima, a ovde sam se prvi put sreo i sa tegulariumom (kolekcija opeka). Jednu rimsku kuću su u potpunosti rekonstruisali. Sama muzejska postavka nije mnogo velika, ali je izuzetno interesantna, a njen glavni eksponat su tzv. vodene orgulje iz 3. veka.

   Po razgledanju Akvinkuma vratili smo se u centar grada i malo se promuvali mađarskom prestonicom. Na kraju smo se u nekom restoranu najeli gulaša i drugih ovdašnjih specijaliteta i otišli do aerodroma da sačekamo let za Baku.