Transilvanija 2016. (13. deo)

VESELO GROBLJE

   Tokom boravka u Maramurešu otišli smo i do tzv. Veselog groblja u selu Sapanta. Ovo groblje poznato je po svojim živopisnim drvenim spomenicima, naslikanim u maniru naivne umetnosti. Svi spomenici su uglavnom istog oblika i dimenzija. Radi se o pravougaonim pločama, koje se gore završavaju krstom sa malim “krovom” nad njim. Kod svih dominira plava boja. Ona simbolizuje nebo kuda idu duše umrlih. Osim toga svi su ukrašeni raznim šarenim ornamentima. Na sredini se nalazi crtež, odnosno da budem precizniji, plitki reljef pokojnika, ispod kojeg je ispisan tekst u formi epitafa.

   Idejni tvorac ovog groblja je Stan Joan Patras, lokalni samouki umetnik, koji je 1935. godine izradio prvi od ovih nadgrobnih spomenika. Sada ih ima više od 800. Preminuli su najčešće prikazani tako da se vidi njihova profesija ili da se ukaže na stil njihovog života, ili na neki sudbonosni događaj koji ih je zadesio. Zbog toga najviše ima nacrtanih seljaka dok obavljaju poljoprivredne radove ili kućne poslove, zatim rudara, šumara, drvoseča, mehaničara, vojnih lica, popova itd. Žene su uglavnom prikazane kako kuvaju ili predu vunu. Ako je nekog zadesila nesreća ili tragična smrt, umetnik se trudio da to objasni crtežom.

Grob Joana Stan Patrasa.

   Kao što rekoh, na dnu su epitafi pisani u prvom licu, često ironični ili duhoviti. Autor ovih spomenika Joan Stan Patras, koji je pravio krstove sve do svoje smrti 1977. godine, nije dopuštao da se familija umrlog meša u njegov posao. On je odlučivao kakva će biti i predstava i tekst. Kako je sam Patras govorio: “Mora da bude prikazan pravi život pokojnika i ako je umrli voleo da pije ili da radi, ima to da piše. Sapanta je malo mesto u kome ne može ništa da se sakrije”.

   Evo primera jednog epitafa sa Veselog groblja:

Ovde ja ležim, Stefan mi je ime

Dokle god sam živeo voleo sam da pijem

Kada me je žena ostavila pio sam jer sam bio tužan

Onda sam pio još više da bih postao srećan

Pa, i nije tako loše što me je ostavila žena,

Pošto sam mogao da pijem sa svojim drugarima

Pio sam mnogo, ali i sada sam još uvek žedan,

Tako da ti koji dolaziš na mesto gde ležim

Ostavi ovde malo vina

Slične probleme je imao i neki Grigoris, na čijem se spomeniku nalazi sledeći tekst:

Ovo je mesto gde ja počivam

Moje ime je Pop Grigoris

Veoma sam voleo svoj traktor

Utehu sam nalazio u boci

Život mi je bio jadan i tužan

Jer me je ostavio otac dok sam bio još dete

Možda je moja sudbina bila da umrem mlad

Smrti uzela si me tako mladog! (u 33. godini)

Alkohol je bio problem i izvesnom Dumitru Holdisu, koji je preminuo 1958. godine u svojoj 45. godini. Na njegovom krstu piše:

Cujka(rakija) je čist otrov

Koji donosi suze i patnju

I meni je to donela.....

Ovaj tekst prati prikaz čoveka sa flašom u ruci, dok ga za nogu vuče na dole smrt, odnosno crno stvorenje nalik skeletu.

 

    Da ljudi po raznim delovima sveta imaju slične probleme, svedoći jedan nadgrobni spomenik na kome piše da pod tim teškim krstom leži njegova sirota tašta, koja ga je mnogo kritikovala i da se on nada da neće ustati iz groba.

   Kao što uvek nasilne i nesvakidašnje smrti privuku najviše pažnje, tako su i meni zapali za oko brojni spomenici ispod kojih leže oni koji su nastradali u saobraćajnim udesima i prikazani su u momentu kada ih udaraju kola. Dvojicu je čak pregazio voz. Nije mali broj ni onih koji su poginulu tako što se na njih obrušilo stablo prilikom seče drveća.

 Na jednom od tih iz serije saobraćajnih nesreća ispisan je sledeći epitaf:

Neka vatra izgori taksi koji je došao iz Sibinja

Od tolike velike zemlje kao što je Rumunija

Nisi mogao da se zaustaviš nigde drugde

Nego kod naše kuće i to udarivši me

I tako ožalostivši moje roditelje......

   Na jednom spomeniku prikazan je čovek kako pada nakon što ga je upucalo neko uniformisano lice. Da li je u pitanju neki prestupnik, tj. kriminalac ili se možda radi o nesretniku koga su usmrtili graničari dok je pokušavao da pobegne iz Čaušeskove države?

   Najintrigantniji je jedan nadgrobni krst gde su na dva polja prikazane dve scene. U gornjoj je čovek sa puškom u ruci i sa još jednom osobom koja ispred sebe vodi čopor od sedam pasa. Verovatno se radi o psima tragačima, tj. verovatno je u pitanju neka potraga. Na donjoj predstavi čovek sa nožem u ruci drži odsečenu glavu druge osobe čije truplo leži na zemlji. Možda su stigli tog, koga su jurili na gornjoj slici. Šta god da je u pitanju, radnja se odvijala 1941. godine, tj. za vreme II svetskog rata.

   Pošto sam decenijama redovan u teretani, moj favorit je jedan malo svežiji spomenik iz 1999. godine, na kome je prikazan razvijeni, plećati momak, sa izraženim bicepsima u sportskoj opremi, koga je nekom “pecaljkom” uhvatio, valjda, Isus Hrist ili bog sa nebesa. Možda je mučenik preterao sa hemijom?