JEDAN DAN U VENECIJI
Posle
mnogo, mnogo godina reših da negde otputujem preko turističke agencije. Jednodnevni izlet do
Venecije. Ne, nisam revidirao svoj stav o ovakvim putovanjima. Jednostavno, za
manje pare ne može se do ovog grada i nazad. Nepunih 25 eura, pa to je smešno!
Venecijanski krilati lav i zvonik na trgu sv. Marka. |
Nismo se još ni ukrcali u autobus, a jedna
tetka je počela da drami, pošto njena deca i ona nisu dobili mesta u donjem
delu busa. Nije to bilo samo protestvovanje, već je pomenuta budaletina pošteno
izvređala vodičicu i šofere. Zvala je telefonom i vlasnika agencije i pretila
mu da će mu zatvoriti firmu, jer navodno radi u nekoj mnogo važnoj državnoj
instituciji. U to verujem. Pa, u našoj državi na visoke položaje mogu da dođu
samo ovakvi kreteni. Na svu sreću ona je bila jedina vidno nenormalna osoba
među svima nama i tokom daljeg putovanja nije bilo problema sa ostalim
putnicima.
Nekadašnjim “autoputem bratstva i jedinstva” dođosmo do “lijepe
njihove”. Posle
skoro četvrt veka kročih u Hrvatsku. Prethodni put beše to uoči početka rata
1991. godine, ili je možda rat već bio počeo?
Radilo se o
šverc turi do Trsta i verovatno sam se vozio jednim od poslednjih autobusa koji
je tada prošao tom trasom. Do Trsta nije bilo nikakvih problema, ali su se
stvari iskomplikovale pred povratak. Sećam se da su šoferi većali šta da rade i
kako da se vratimo. Na kraju su odlučili da ipak krenu preko Hrvatske. Pre
polaska su nas obavestili da posle Slovenije, pa sve do Srbije neće biti
stajanja i nagarili bus. Po ulasku u Hrvatsku vozili su neviđenom brzinom.
Autoput je bio sablasno prazan, ako izuzmemo razna vojna i policijska vozila sa
upaljenim rotacijama. Ne verujem da ću ikada više preći tu deonicu brže nego
tada.
Elem, sada smo išli lagano kroz susedsku nam
državu, praveći i pauzu za kafu i pišanje. Pardon, pauza za kavu. Za ovo drugo
ne znam valjda i dalje istom rečju nazivaju obavljanje nužde ili su možda
pronašli neku hrvatskiju reč, koja se razlikuje od srpske i koja treba da ukaže
na tisućljetnu hrvatsku samobitnost. Napravili smo pauzu i u Sloveniji i ranom
zorom stigli u luku Sabioni. Odatle smo se brodićem prevezli u Veneciju. Tako i
treba! To kaže i glavni junak Manove
novele “Smrt u Veneciji” – “U Veneciju
morate ući
brodom, a doći kopnom u grad isto je kao ući u palatu na zadnja vrata”.
Po iskrcavanju saslušao sam vodičicu gde treba da se
svi nađemo za povratak, izdvojio se iz grupe i krenuo u solo bazanje. Venecija
je čudo i to veličanstveno, a i jedinstveno čudo! Ovakvo mesto nigde na svetu
više ne postoji, a nastalo je iz nužde, kada su u 5. veku ovde pobegli
stanovnici sa kopna pred najezdama varvara. Siguran sam da nikome od tih izbeglica,
koje su su se smestile na 118 močvarnih ostrva ove lagune, nije palo na pamet u
kakav će se grad izroditi to njihovo pribežište.
I tako, ulicom Skjavoni, što se pruža duž
morske obale, dođoh do Duždeve palate. Nameštajući se da fotografišem ovo
zdanje shvatio sam da mi je prizor na displeju fotoaparata poznat. Jebote,
identično kao na Kanaletovoj slici “Dolazak francuskog
ambasadora u Veneciju”! Isto kao na slici iz 1726.
godine, ništa se nije promenilo. Samo su sada preko tih mostića duž pomenute
ulice Skjavoni postavili neke moderne aluminijumske, gadne, rampe, da bi mogli
da prolaze invalidi. Humano svakako jeste, ali rogobatno samo tako. Inače, ja
se baš i ne palim na slikarstvo, niti se nešto razumem u to, retko i posećujem
delove muzeja u kojima su izložene slike, ali ova Kanaletova slika mi je ostala
urezana u pamćenju. Nemam pojma zašto? Mnogo je raznih umetnika rođeno ili
živelo u ovom gradu. Još većem broju njih Venecija je bila inspiracija. Neki od
njih su Ticijan, Vivaldi, Dante, Petrarka, Lord Bajron, Čarls Dikens, Marsel
Prust itd., itd. Naravno, sve su to važne baje, mada, da budem iskren, ne marim
baš mnogo za većinu od njih. Meni, kada pomislim na Veneciju, prvi padne na
pamet Korto Malteze i “Bajka u Veneciji”.
Inače, autor
ovog stripa, Hugo Prat, je još jedan od gomile poznatih Venecijanaca.
Kanal Grande. |
S obzirom da je bilo baš rano, trg Svetog
Marka bio je maltene prazan, pa sam iskoristio tu priliku da na miru
izfotografišem trg, baziliku i palatu. I crkva i palata bile su zatvorene, te
sam rešio da se kasnije vratim da bi ih posetio i krenuo u šetnju po gradu. Na
jednoj mapi iz 80-tih godina prošlog veka obeležio sam najzanimljivija mesta.
Radi se o desetak najstarijih crkava, kao i nekim palatama i sličnim zdanjima.
Već dok sam se bavio tim malim istraživanjem shvatio sam da je to sviranje
kurcu. Sve je to lepo, manje više zanimljivo, ali po meni nije da padneš na
teme. Zato Venecija, cela celcata, jeste da padneš na teme. Svaka kuća, mostić,
kanal, svaki bunar, prozor, sve vredi da se pogleda, fotografiše, dodirne. Zbog
toga treba zajebati mape i planove i zalutati. Jebiga, ja sam na kraju ipak
obišao sve što sam zacrtao, iako to nije bilo striktno kretanje po planu, već
sam s vremena na vreme bacao pogled na mapu.
Muvao sam se raznim ulicama i uličicama,
pratio neke kanale, prelazio preko mostova, odmarao na retkim malim trgovima
koji imaju klupe, klopao, onako s nogu,
razna italijanska peciva i cirkao kapućino po skupim venecijanskim
kafeima. Jednom rečju, uživao. Kakav grad! Jedino što kvari utisak su ljudi kao
što sam ja, tj. turisti. Brate, mnogo ih je i to baš mnogo! Turizam proždire
ovaj grad. Dešava se da u ovo mesto od šezdesetak hiljada stanovnika dođe za
vikend 80.000 posetilaca. Teško da Veneciju i dalje može da krasi njen
viševekovni epitet La Serenissima (najspokojnija). Međutim, Venecijanci od
turizma ubiraju godišnji prihod od 2 milijarde dolara. Tako kaže zvanična
statistika, a u stvarnosti zarada je verovatno mnogo veća, pošto Žabari svakako
ne prezaju od poslovanja na crno. Zbog svega toga život u Veneciji je skuplji
čak tri puta nego u dvadesetak kilometara udaljenom Moljanu. Mnogi su se
iselili, recimo pre trideset i kusur godina Venecija je imala blizu 120.000
žitelja, a sada se njihov broj prepolovio. Svoje stanove i kuće prodali su za
velike novce i kupili veće, bolje i modernije negde na kopnu. Tako sada u tim
starim venecijanskim kućama, koje su ovi napustili, povremeno svrate njihovi
novi vlasnici, uglavnom kojekakvi belosvetski bogataši. Mnoge zgrade su pretvorene u hotele i
hostele. Kada je 1999. godine zakonom olakšano pretvaranje stambenih zgrada u
objekte za smeštaj turista, broj hotela se povećao za preko 600%.
Nisu samo turisti i skupoća razlog što su se
mnogi Venecijanci iselili. Tu je i to što sve potrepštine
moraju da se dopreme brodom, pa da se prenesu preko mostova i na kraju popnu uz
stepenice, zatim “acqua alta”, tj. “visoka
voda”, kada
su stanovnici ovog grada primorani da gacaju u čizmama, pa do jednostavnih
stvari, kao što je recimo neostvariva želja da se ispred kuće ima parkiran automobil.
Kao što več rekoh, uspeo sam da tokom ovog
dana obiđem većinu od najpoznatijih i najraskošnijih crkava i palata Venecije,
a ima ih koliko hoćeš. Jebiga, Mlečani su stare lopurde, vekovima su trgovali,
varali, pljačkali i dovlačili bogatstvo iz belog sveta. Međutim, ovaj moj
obilazak je bio, onako, više mehanički, nisam se baš udubljivao, kao kada sam
posećivao razne srednjovekovne crkve po Istoku. Generalno su mi ove zapadne,
tj. katoličke bogomolje mnogo manje interesantne i kada su srednjovekovne, a o
mlađim da i ne govorim. U Veneciji ima tih starih srednjovekovnih, ali su uglavnom
tokom vekova pretrpele mnogo prepravki. U neke čak nisam ni ulazio, već sam
samo provirio sa vrata, ustanovio da je unutra sve moderno i novo i koji andrak
da ulazim.
Meni, kome je ovo prva poseta Veneciji, bilo
je zanimljivo da gledam neke sasvim obične i uobičajene scene, koje se
svakodnevno obavljaju u ovom gradu: ploveće đubretare,
dunđere koji su renovirali neku kuću i dizalicom podizali cigle iz čamca, bučne
prodavce na ribljoj pijaci Peščeria i slično. Interesantan mi je bio i svaki
kanal, svaki most, svaka kuća, čak i one kojima je pola maltera odpalo sa
fasade. U Veneciji su i te propale fasade nekako elegantno i lepo propale. Već
sam spomenuo da je ovaj grad na vodi jedinstven, ali on se od drugih mesta
razlikuje još po nečemu. Po zvuku, u stvari po buci. Preciznije po odsustvu
buke automobila.
Ponte Accademia. |
Kako je dan odmicao po ulicama je bilo sve
više i više turista. Mnogi od njih već su kod sebe imali najpoznatiji suvenir
ovog grada – venecijansku masku. Nosile su se tokom čuvenog karnevala i uz
pomoć njih stanovnici ovoga grada krili su svoj identitet i društveni status,
te su mogli da se upuste u slobodnije ponašanje. Turisti sa nešto dubljim
dzepovima vozili su se gondolama. Vreme je bilo da se udaljim od te gungule i
promuvam nekim koliko toliko mirnijim delovima Venecije.
Sa Lazinom Santa Marijom dela Salute ispunio
sam zacrtani plan, prešao glavnu venecijansku vodenu dzadu Kanal Grande i
vratio se na trg Svetog Marka ne bi li malo zvirnuo u unutrašnjost Bazilike sv.
Marka i Duždeve palate. A, na trgu sve i svašta, gomila ljudi svih mogućih
rasa, hranjenje golubova, štapovi za selfi, poziranje, jedna grupa japanskih
turista je čak slikala trg uz pomoć drona!
Prva crkva na ovom mestu podignuta je 828.
godine, da bi se u njoj smestile mošti sv. Marka, koje su venecijanski trgovci
ukrali iz Aleksandrije. Kažu da su prošvercovali mošti tako što su ih prekrili
kupusom i svinjetinom i na taj način sprečili Arape da ih pronađu tokom
kontrole. Ta prva crkva je u 10. veku izgorela, pa je bila obnovljena, a zatim
je još mnogo puta pregrađivana i dograđivana. Nema šta, lepa, velika, raskošna,
malo kitnjasta građevina, koja i spolja i iznutra pokazuje kakva je sila nekada
bila Mletačka republika.
Duždeva palata. |
Pažnju mi je prvo privukla porfirna statua
četiri tetrarha (rimska cara) na jugoistočnom uglu ove bazilike. U doba
tetrarhije, tj. savladarstva 4 cara koju je uveo Dioklecijan, crveni porfir je
postao carski kamen i gotovo je samo on korišćen za izradu imperatorskih
skulptura. Čuveni putnik i Venecijanac Marko Polo u svojoj autobiografiji
navodi da je ova skulptura četiri tetrarha donešena iz jedne stare crkve kod
Akre. Međutim, u Istambulu je pronađen ćošak ovog spomenika koji nedostaje,
tako da se zapravo on nalazio u Carigradu i prenet je nakon latinske okupacije
ovog grada 1204. godine. Mnogo poznatija su četiri konja koja se nalaze iznad
ulaska u baziliku. U stvari to su replike, a originali su smešteni unutra. I
oni su deo plena koji je ćoravi dužd Dandolo uz pomoć krstaša opljačkao u
Carigradu. Unutrašnjost ove bogomolje takođe je puna stvari donešenih iz
Carigrada: stubovi, kapiteli, frizovi i
čuvena ikona Arhanđela Mihajla. Kakve su lopovčine bili ti Mlečani! Prvo
ukradoše mošti sv. Marka, a onda izgradiše crkvu u koju bi se one čuvale i
nakrcaše je pokradenim stvarima iz Carigrada. Nije ni čudo što u našim narodnim
epskim pesmama malo, malo pa naiđeš ne neku izreku o pokvarenosti i lukavstvu
Latina, tj. Mlečana.
Četiri tetrarha. |
Na kraju mi je preostalo da obiđem Duždevu
palatu. Ovaj veliki kompleks je uglavnom građen između 1309. i 1424. godine.
Bila je prilično oštećena u požaru 1574. godine, ali su se prilikom obnove
pridržavali njenog starog izgleda. Očekivano, njena unutrašnjost mi nije bila
nešto posebno interesantna. Slike, globusi, ponešto nameštaja, a ja se na te
stvari baš i ne palim. Mnogo mi je zanimljivija bila tamnica koja se nalazi
ispod same palate. Ko zna koliko je naših hajduka i uskoka u njoj čamilo jer se
protivilo Veneciji? Prođoh i “Mostom uzdaha”. Ovaj mostić povezuje Duždevu
palatu, preko jednog kanala sa Novim zatvorom. Prema legendi, naziv je dobio po
tome što su osuđenici, koji su bili odvođeni u zatvor, kroz njegov uski prozor
imali poslednju priliku da bace pogled na slobodu.
Mletačka tamnica. |
Most uzdaha. |
Po izlasku iz mletačke tamnice imao sam
vremena još samo da negde večeram. Pojedoh najskuplje špagete i popih najskuplje
pivo koje sam ikada igde konzumirao. Šta da se radi, pa ipak su to potomci jednih
od najvećih srednjovekovnih lopova i pokvarenjaka. Šalim se naravno, da je bilo
skupo, bilo je, ali je prijalo, baš kao i ovaj jednodnevni obilazak Venecije.
Pogled sa Mosta uzdaha. |
u pravu si potpuno za ovu gužvu u Veneciji ... i meni se to iskreno nije dopalo, zato je Trst prava lutkica i toliko otmen u odnosu na ovo .. kada si kupovao ulaznice za Duždevu palatu ...
ОдговориИзбришиGužva za gužvu, ali šta da se radi Venecija mora da se poseti. Što se tiče Trsta u njemu sam baš davno bio. Ma u Italiji ima toliko da se vidi da nemože čovek da postigne. Nisam kupovao ulaznice ušao sam u palatu sa legitimacijom. Pozdravljam te Biljo i sve najbolje u Novoj godini.
ИзбришиI Trst ti je 25 evra - tako da i to uradi, dok ga još rade. I 6 km od Trsta imaš dvorac Miramare - i to obavezno. Krenuli smo polako ka Italiji, pa ćemo valjda neke delove i stići ;)). Ja sada to odmah radim, jer sam Ohrid propustila pre neke 4 godine i duša me boli zbog toga - zato sada jurim sve što nude da vidim, jer putovanja nikada nisu bila jeftinija.
ИзбришиJoš da si seo u onaj kafić na trgu gde sviraju ozbiljnu muziku!
ОдговориИзбришиBez šale ,jesu skupi al bar grad vredi za obilazak.
To bi mi, bre, bilo prvi put da sedim u ugostiteljskom objektu u kome se svira ozbiljna muzika. Jeste, slažem se, Venecija i te kako vredi da se poseti. Medo pozdravljam te i želim ti sve najbolje u Novoj godini.
ИзбришиDžaba ga bilo ... kafe Florian je prelep i na prelepom mestu, ali je kafa oko 12 evra ;)) još malo, pa novi put za Italiju.
ИзбришиEvo ti ga za sledeći put:
http://www.caffeflorian.com/en/
I sam sam protivnik putovanja sa agencijom, ali kao što ti kažeš, ako je to jedini način da se nešto vidi, može se pregurati. U Veneciji sam bio prije 10 godina, sa ekskurzijom i uspio sam je vidjeti tek toliko da mi zagolica maštu. Zato sam se konačno odlučio da na proljeće ponovim putovanje tamo i istražim je detaljnije, jer je to mjesto koje zaista ima da pruži beskrajno mnogo svakom ljubitelju putovanja.
ОдговориИзбришиSlazem se Svetski putnice, a Venecija svakako da zavredjuje da se vise puta poseti. Pozdrav
Избриши