Jedan dan na Peloponezu

JEDAN DAN NA PELOPONEZU

   Bio je to već, negde, deseti dan našeg obilaska Grčke. Išli smo kolima, dvojica  kolega i ja. Vozili smo se po nekom peloponeskom drumu, kada su se ispred nas odjednom pojavili panduri. Signalizirali su mi da se zaustavim. E, jebiga, snimljen sam, prekoračenje brzine! Policajac je delovao strogo, bio je sav važan i imao je smrtno ozbiljno lice. Tražio mi je dokumenta i ja sam mu dao pasoš, vozačku i saobraćajnu. Kada je ugledao srpski pasoš pojavio se osmeh na njegovoj faci, a zatim je usledilo pitanje “Zašto žuriš moj pravoslavni brate”? Počeo sam nešto da muljam i da se trapavo pravdam, na šta me je on prekinuo, pružio mi dokumenta i rekao “Ela, ela, nastavite dalje, ali malo sporije. Srećan vam put Srbi”.

   Nastavili smo dalje, pre svega radosni što smo prošli bez kazne, ali drago nam je bilo i što smo se još jednom uverili da postoji mnogo Grka koji gotive nas Srbe. Što se mene tiče, ova ljubav je obostrana. Vozili smo se tako jedno vreme, a onda spazismo jednu malu crkvu pored puta. Letimičnim pogledom odmah smo shvatili da bi mogla da bude u pitanju neka srednjovekovna bogomolja i, naravno, stali smo. Jebiga, sva trojica se bavimo srednjim vekom. Dok smo razgledali ovu crkvicu, iz obližnjeg vinograda izašao je namrgođeni čiča. Bili smo mu sumnjivi što se tu muvamo. Objasnili smo mu da nas interesuje ova crkva i da je samo razgledamo. Izgleda da mu nismo ulivali poverenje, te nas je i dalje gledao ispod oka. Posle nekog vremena shvatio je da smo iz Srbije i radikalno promenio svoj odnos prema nama. Ma, skroz se raspilavio. Rekao je da mnogo voli Srbiju, da je plakao dok su nas bombardovali i krenuo da jebe mater Sjedinjenim Američkim državama. Malo nas je i kritikovao što smo Slobodana Miloševića izručili Hagu. Bilo mu je čudno to što očito niko od nas baš i nema lepo mišljenje o Slobi. Spomenuo je i Ratka Mladića i Radovana Karadzića i obradovao se kada je shvatio da nas trojica gajimo izvesne simpatije prema ovim ličnostima. Svašta smo još pričali, te je potrajalo ovo naše druženje. Na kraju smo se najsrdačnije pozdravili i krenuli dalje.

   I tako stigosmo do Mistre, nekadašnjeg čuvenog srednjovekovnog grada. U pitanju je ogromni lokalitet koji leži na obroncima planine Tajget. Prvo utvrđenje podigao je ahajski knez Vilijam Žofroa Vilarduen 1249. godine, sa ciljem da učvrsti latinsku vlast na Peloponezu, nakon krstaškog osvajanja Carigrada 1204. godine. Godine 1259. u bici u Pelagoniji vojska nikejskog carstva je potukla Latine i zarobila Vilijama. Pušten je uz veliki otkup, s tim što je morao da preda Grcima nekoliko svojih važnijih tvrđava, uključujući i Mistru. Tako je od 1262. godine, pa sve do 1348. ovaj grad bio sedište vizantijskih vojnih guvernera. Upravo u to vreme došlo je do najvećeg napretka Mistre. 

   Kada je Jovan VI Kantakuzin postao vizantijski car 1347. godine, svome sinu Manojlu dodelio je titulu despota i dao mu na upravu posede na Peloponezu, tj. Moreji. Tako je od 1348. godine Mistra postala prestonica Morejske despotovine. Godine 1384. Paleolozi su prekinuli vladavinu Kantakuzina na Peloponezu i sve do 1460. godine, odnosno do turskog osvajanja, oni će vladati Morejom. Najznačajniji despot Mistre bio je Konstantin XI Paleolog, poznat i kao Konstantin Dragaš, poslednji vizantijski car. Inače, radi se o polu-Srbinu. Majka mu je bila Jelena Dragaš, ćerka srpskog velmože Konstantina Dragaša Dejanovića.

   Na lokalitet smo ušli, a da nismo platili kartu, kako smo, inače obišli bukvalno svaki lokalitet ili muzej tokom ovog putovanja po Grčkoj, a bilo ih je i ha ha. Svugde je bilo dovoljno reći da smo kolege iz Srbije i pokazati nekakav bilo kakav dokument koji je to potvđivao. Na najvišem delu nalazišta smešteno je samo utvrđenje, tj. citadela, koju su podigli Latini, a ispod se pružaju gornji i donji grad. U Mistri je sačuvano 7 vizantijskih crkava, kao i brojne svetovne građevine, među kojima i velike raskošne kuće raznih značajnih i imućnih žitelja ovog grada. Najmonumentalnija je palata, čije istočno krilo potiče još iz vremena Latina. Na to ukazuju i njeni gotički prozori. Prijao nam je obilazak ovog lokaliteta. U proteklih desetak dana nagledali smo se raznih antičkih nalazišta i to je već postalo malo monotono, tako da nam je baš legao ovaj srednjovekovni grad. Nije da nismo tokom ovog putovanja videli znamenitosti iz vizantijskog perioda, bilo je i toga i to podosta, ali Mistra je nešto posebno. Inače, bogami je i potrajao obilazak ovog lokaliteta, pošto zauzima, baš, baš, veliki prostor.

   Po silasku u modernu Mistru, tj. varošicu u podnožju ostataka istoimenog drevnog grada, prvo smo potražili smeštaj. Tačnije, pošto i nismo po tom pitanju nešto izbirljivi, stali smo ispred prve kuće na kojoj je bila zakačena tabla sa natpisom “domatio”. Zakucali smo na kapiju i vrata nam je otvorila baba, sva u crnom, sa maramom na glavi. Pitali smo je ima li slobodnih soba, a ona je odgovorila da ima. Onda je ona nas upitala odakle smo, a mi smo rekli da smo iz Srbije. Usledila je erupcija oduševljenja. Dotle pogrbljena starica, toliko je živnula, ispravila se i krenula da nas grli i ljubi, govoreći da mnogo voli Srbiju i da smo joj mi prvi gosti iz te zemlje. Bukvalno nas je uvukla u kuću, ali nas nije odvela do sobe koja je namenjena za izdavanje, već do glavne prostorije u delu gde ona živi i tu nas postavila ispred zida na kome su se nalazile fotografije raznih ljudi. Uglavnom su to bile stare, već požutele slike nekih brkatih Grka u tradicionalnim nošnjama, ili doteranih i za fotografisanje uparađenih Grkinja. Naravno, radi se o članovima njene porodice. Neka od tih cura sa slika verovatno je naša gazdarica, samo pre pedesetak godina. Centralno mesto zauzimala je velika fotografija u boji nekog mladića u oficirskoj uniformi. Zbog te slike nas je tu i dovela i rekla nam da je to njen sin, koji je oficir u grčkoj vojsci i koji je bio na Kosovu u Unproforu. Nakon što nam je objasnila o kome se radi, reče da joj je sin pričao šta se sve dešavalo na Kosovu i Metohiji i da dobro zna kakva su nam sva zla naneli prokleti Amerikanci. Usledila je neka rečenica na grčkom, koju nisam uspeo da shvatim, ali sudeći po intonaciji, rekao bih da je psovka.

   Tek posle toga uvela nas je u sobu koju nam je namenila. Na zidu su visili gobleni, a na drvenom podu bili su rasprostrti ćilimi. Tu je bio i starinski kredenac, stočić sa miljejčićima i kreveti sa enormno debelim dušecima. Ambijent kao da sam u svojoj kući na selu. Nismo stigli ni da se pošteno raspakujemo, a na vratima se opet pojavila naša gazdarica sa kafom, bokalom hladne, ceđene pomorandze i kolačima. Bako, svaka čast!

   Nakon što smo se sredili i odmorili izašli smo da se malo promuvamo Mistrom i da odemo negde na večeru. Na glavnom trgu smešten je spomenik “našem” Konstantinu Dragašu. Dok smo razgledali ovu skulpturu, prišla nam je jedna mlada Grkinja koja je gurala kolica sa bebom. Pozdravila nas je i bez okolišanja pitala da li smo Srbi. Začuđeno smo se pogledali između sebe. Ej, bre, kako si pogodila? Reče da nas je posmatrala iz daljine i da je po hodu zaključila da smo iz Srbije. Kako, bre, po hodu? Po njoj, Srbi se specifično kreću. Kaže, nekako gordo, ali ne uštogljeno i ne nadmeno. Opušteno, a u isto vreme kurčevito. Nikada to nisam čuo od ikoga, ali, eto, ona je pogodila. Inače, rodom je iz Mistre, međutim živi u Londonu, gde ima puno prijatelja iz naše zemlje. Ispričali smo se pošteno sa njom, a onda se ispozdravismo i otidosmo u tavernu koju nam je preporučila.

   Posle klope vratili smo se u naš pansion. Šta da rade tri normalna muškarca u kasnim večernjim satima u sobi u grčkom selu, nego da cirkaju. Otvorili smo flašu uza, pijuckali, pričali i, naravno, duvanili. Posle izvesnog vremena neko je zakucao na naša vrata. Ovaj put nije bila grčka baba sa kafom i kolačima, već neki Nemac, takođe gost u ovoj kući. Švaba je došao da se žali što pušimo u sobi, a njemu smeta dim. Predložio sam mu da otvori prozor u svojoj sobi i zalupio vrata. Kakav debil! Između naših soba su dvoje vrata i hodnik dugačak bar 5 metara.

   Ujutru sam, po običaju, ustao prvi i da ne bih budio saputnike izašao u dvorište. Tamo je gazdarica sa nekim komšijom već kafenisala ispod trema sa vinovom lozom. Čim me je spazila pozvala me je da im se pridružim. Odmah je stigla i turska, pardon, grčka kafa i sok od pomorandze. Dok smo tako divanili, pojavio se Švaba od sinoć, sa ženom i dvoje dece. Očito ljuti Germanin vukao je kofere i nije hteo ni da nas pogleda dok je prolazio pored nas. Zato nas je gledala Švabica i to tako kao da hoće da nas ubije tim pogledom. Grčka baka ih je posmatrala sa osmehom, ali nekako nadmoćnim i pomalo podrugljivim. Nemci su izašli iz dvorišta bez i jedne reči i treskom zalupili kapiju. Gazdarica je nehajno odmahnula rukom i rekla “glupi Nemci”. Tada saznah da je sinoć bila ovde drama. Nakon što sam odjebao Švabu, on se spustio dole i žalio se babi što duvanimo. Međutim, bakuta ga je najstrašnije naružila. Rekla mu je da smo mi njeni specijalni gosti iz Srbije i da možemo da radimo šta god hoćemo. Zatim mu je odbruslia da je njena kuća starija od sto godina i da se u njoj pušilo od kada je napravljena i da će tako ostati dokle god ona bude živa. Rekla mu je i da u njenoj kući komanduje ona, a ne Evropska unija, a  njemu ako se ne sviđa nek se tornja. Inače, sve ovo se dešavalo 2010. godine, ko zna kako bi se Švaba proveo danas.

   Kada su ustali moji drugari spakovali smo se i krenuli dalje. Baka nas je, svakog ponaosob, izgrlila i izljubila na rastanku.