Dominikana i Španija (5. deo)

 

SANTO DOMINGO

 

   Od našeg apartmana smo se tuk-tukom prevezli do autobuske stanice, gde smo se ukrcali na bus za Santo Domingo. Posle nešto više od dva sata vožnje, uglavnom kroz plantaže šećerne trske, stigli smo u dominikansku prestonicu. Radi se o velikom gradu sa preko milion stanovnika, dok u njegovoj široj regiji živi više od 4 miliona ljudi.

Santo Domingo.

   Gotovo sve što vredi da se vidi u Santo Domingu nalazi se u tzv. Zoni Kolonijal, tj. najstarijem delu ovoga grada. Međutim, dok smo se vozili periferijom, gledao sam na telefonu guglovu mapu i došao do zaključka da možemo usput da izađemo, tako da ne bismo morali taksijem da se vozimo do Kolonijalne zone. Tako smo i uradili i našli se u prilično zapuštenom delu grada. Reč je o nečemu nalik favelama, sa kućama od svih mogućih priručnih materijala, tipa lim, karton, daske, blato i slično. Smeća je bilo koliko hoćeš, a bogami i poneka pijana ili drogirana osoba, koja je ležala na trotoaru. Da ova oblast nije bezbedna vidi se i po tome što je bukvalno svaki prozor ili balkon imao ugrađene rešetke. Bilo je i nekih manjih dobacivanja, tj. pretnji, ali sve je prošlo bez problema, te smo se ubrzo našli u sigurnom delu grada u Zoni Kolonijal. Kad kažem siguran mislim na to što je preplavljen policijom. 

   Dominikani turisti mnogo znače i zbog toga su tamo gde borave zaštićeni kao beli medvedi. Pričao mi je čovek koji živi u Puerto Plati, gradu na severu ostrva u koji često pristaju kruzeri, da čim se u luci pojavi neka od tih turističkih lađetina, vojnici iz obližnje kasarne se rasporede po gradu i tu budu sve dok kruzer ne isplovi. U Punta Kani, takođe ima mnogo policije. Recimo, svakih pola sata plažom prođe policijski kvad. Inače, i u Kolonijalnoj zoni su svi prozori i terase pod rešetkama i to ne samo prizemlja i niži spratovi, nego i oni na trećem, četvrtom spratu, a po krovovima su razapete bodljikave žice. Smeštaj koji smo rezervisali bio je prilično bazičan, ali izuzetno jeftin i nalazio se na najboljoj mogućoj lokaciji, tj. na glavnom gradskom trgu.

   Santo Domingo su osnovali Španci 1496. godine. To je najstariji evropski grad u Amerikama i prvo sedište španske kolonijalne vlasti u Novom svetu. Maltene svi dalji konkistadorski pohodi kretali su iz ovog grada. U Santo Domingu se nalaze neke od najstarijih evropskih građevina na ovim prostorima, kao što su: tvrđava Ozama sa početka 16. veka, Katedrala Santa Marija la Menor, Alkazar de Kolon, tj. palata Kolumbovog sina Dijega, ostaci manastira San Fransisko itd. Sve je to sjajno, ali glavni adut ovog grada je u arhitekturi cele Zone Kolonijal, tj. da kažem njena ambijentalna celina. Kuće su uglavnom male, dvospratne u nizu. Napravljene su od tesanog kamena ili opeke, često sa lukovima iznad vrata. Neke su okrečene u belo, ali tako da se pored pomenutih vrata i prozora vidi par redova cigli. Na ogradama terasa i balkona stoje ograde sa balusterima ili kovanim gvožđem. Glavni ulazi ponekad imaju portale. Sjajno to sve izgleda. Meni se mnogo dopao Santo Domingo, mada možda nisam objektivan, pošto me iz nekog razloga baš privlače kolonijalni gradovi.

   Obilazak znamenitosti Santo Dominga, prirodno, započeli smo Katedralom Santa Marija la Menor, pošto se ona, kao i naš smeštaj, nalazi na trgu Kolon (trg Kolumba). To je simpatični, ne mnogo veliki prostor sa crvenkastim pločnikom i sa desetak velikih stabala čije krošnje preko dana prave debelu hladovinu. Na sredini trga uzdiže se spomenik Kristoferu Kolumbu.

Trg Kolon.

   Što se tiče katedrale, radi se o velikoj građevini od žućkastog krečnjaka. Njena izgradnja započeta je 1504. godine, a završena je 1550. godine, što je čini najstarijom američkom katedralom. U drugoj polovini 16. veka dodat joj je kloster na južnoj strani. Kada je engleski pomorac i korsar (pirat) Fransis Drejk 1586. godine osvojio Santo Domingo, ovaj objekat mu je bio baza. Naime, odmah po zauzimanju i pljačkanju Santo Dominga, Drejk je počeo pregovore sa Špancima da im ga vrati, ali uz otkup. Pošto su Španci odugovlačili, Drejk je naredio da se svaki dan ruši po neka kamena zgrada ili crkva, ne bi li na taj način primorao Špance da prihvate otkup. Na kraju, posle mesec dana, pristali su da mu isplate 25.000 dukata, ali tek nakon što je pripretio da će početi sa rušenjem katedrale.

Katedrala Santa Marija la Menor.

   Jedno vreme u Santa Mariji la Menor čuvali su se posmrtni ostaci Kristofera Kolumba, sve dok nisu 1795. godine prebačeni, prvo u Havanu, a onda krajem 19. veka u Sevilju.

   Obišli smo i Puerta del Conde, tj. nekadašnju glavnu kapiju Santo Dominga. Ona danas zapravo predstvlja ulaz u park u kome se nalazi mauzolej sa grobnicama tzv. “Očeva Dominikanske republike”: Huana Pabla Duarta, Fransiska del Rosaria Sančeza i Romana Matiasa Mela. Oni su bili osnivači “La Trinitarie”, tajne organizacije koja se borila i izborila za nezavisnost ove države u 19. veku.

   Posetili smo i ostatke manastira San Fransisko, najstarijeg američkog manastira, kao i Alkazar de Kolon, odnosno palatu napravljenu između 1511. i 1514. godine, u kojoj je jedno vreme boravio Kolumbov sin Dijego. Nažalost renovirala se.

Manastir San Fransisko.

Alkazar de Kolon.

   Najzanimljivija mi je bila Fortaleza Ozama, tj. tvrđava na ušću reke Ozame, najstarija evropska kamena fortifikacija u Novom svetu. Izgrađena je u periodu od 1502. do 1508. godine. Glavna uloga utvrđenja bila je da štiti grad od napada Engleza, Holanđana i Francuza. Kao što smo videli nije u tome uvek bila uspešna, barem ne kada su ovi prvi bili u pitanju. Mala, ali simpatična i moderna postavka smeštena je u kuli “Torre del Homenaje”. Ova kula dugo je važila za najvišlju građevinu u Amerikama. U poznijim istorijskim periodima služila je kao zatvor za političke protivnike.

Fortaleza Ozama.

Torre del Homenaje.

   Fortalezu Ozamu izgradio je Nikolas de Ovando (1460 – 1511), prvi kraljevski guverner Indije.  On je poznat po tome što je uspešno razvlastio Kolumba na Hispanjoli, nakon što se ovaj osilio. Takođe i po tome što je tokom svoje civilizacijske misije prevođenja Taino indijanaca u hrišćanstvo satro dobar deo njihove populacije. Umesto njega, jedan drugi guverner dobio je spomenik unutar tvrđave Ozama. Reč je o Gonzalu Fernandezu de Ovijedu (1478 – 1557). Tokom svog službovanja za račun španske krune napisao je nekoliko važnih istorijskih, etnografskih i prirodnjačkih dela o ovim krajevima. Što se tiče domorodaca smatrao ih je lenjim, glupim, pokvarenim, zlim i verovao da zbog toga zaslužuju ropstvo.

   Obišli smo i “Edificio de las Casas Reales” (Kuću kraljevske audijencije) iz 1511. godine, kao i čitav niz manjih crkava i raznih zanimljivih zdanja. Odličan je Santo Domingo, tačnije njegov kolonijalni deo, tj. centar grada. Baš sam uživao bazajući po njemu. Dobra je i atmosfera. Prilično je živo, a lokalci su uglavnom veseli i ljubazni. Iz svih lokala cepa raznorazna latino muzika, uključujući i njihovu merengu i bačatu. Neverovatan broj ljudi pevuši ili đuska na sred ulice i to iskreno bez foliranja. Jedno jutro sam se probudio baš rano i seo na terasu da popijem kafu. Od ljudi koji su u cik zore išli na posao svaki drugi je pevao. Prisustvovao sam i sceni gde su ljudi usred samoposluge na zvuk neke pesme počeli da plešu. Rekoh da su ljudi uglavnom ljubazni i fini, ali, naravno ima i onih koji će probati da ti prodaju nešto znatno skuplje ili da te urade na neki drugi način.

   Što se tiče klope, onako! Bilo je i dobrih, ali i nekih bezveznih jela. Najviše su mi se dopali čičeroni, koje ne treba mešati sa španskom varijantom, koju sam jeo u Madridu. Ovde su čičeroni nešto između čvaraka i prasećeg pečenja. Jede se vruće, a umesto hleba se služi juka ili pržene banane. Probao sam i nekakav mofongo. To su komadići tog mesa umešani u neki pire od juke ili banana i to me se baš nije dojmilo. Isprobao sam i nešto od klope iz drugih latinoameričkih država, kao što su čačapas ili arepas.

Čičeroni.

   Što se tiče pića, već sam spomenuo dva najpoznatija dominikanska ruma Brugal i Barselo. Odlični su i samo sam se njih držao. Ovde se mnogo pale na neku Mama Huanu, te sam morao i to da degustiram. To je baš bezveze, neki slatki liker sa travama. Dominikana je poznata i po vrhunskim cigarama, kao i po kakau i čokoladi.

   Jedna od atrakcija Santo Dominga je Tres Ojos, odnosno Tri oka. To su tri pećinska jezera sa kristalno bistrom vodom. Pre puta sam gledao neke fotografije i video snimke sa ovog mesta i delovalo mi je bezveze, te nisam planirao da ga posećujem. Međutim, pošto smo u Santo Domingu rentirali auto, a imali smo i višak vremena otišli smi i do Tres Ojosa i nismo se pokajali. Fenomenalna su! Jednostavno fotke i video zapisi ne mogu da dočaraju kako to stvarno izgleda.

Tres Ojos.

   Tokom povratka sa ovih podzemnih jezeraca svratili smo i do Faro Kolona (Kolumbovog svetionika), ogromnog spomeničkog kompleksa podignutog u čast 500 godina od Kolumbovog prvog putovanja. Izgradnju su finansirale razne latinoameričke države.

Faro Kolon.