Dominikana i Španija (4. deo)

 

PUNTA KANA

 

   Punta Kana je grad letovalište. Čini ga čitav niz hotela, apartmana i risorta, koji se pružaju duž ogromnih plaža. U pitanju je velika oblast u kojoj živi blizu 140.000 ljudi. Punta Kanu poseti više turista nego bilo koje drugo mesto na celim Karibima. Zbog toga, većina ovdašnjeg stanovništva, u stvari, opslužuje te horde turista. Inače, preko 80% njih su migranti iz Haitija. Pokušaću da što je kraće moguće objasnim komplikovani odnos između Dominikanaca i Haićana.

Punta Kana.

   Danas je Dominikanska republika za karipske uslove relativno razvijena zemlja u poređenju sa Haitijem, koji je raspad i u kome vlada beda i strašan kriminal. Kako je došlo do tolike razlike između ove dve države koje dele isto ostrvo? Sve je počelo nakon podele Hispanjole na francuski i španski deo. Naime, Francuzi su, za razliku od Španaca, ovde formirali ogromne plantaže šećerne trske i kafe. Zahvaljujući tome ova njihova kolonija je postala najunosnija kolonija na svetu, koja je krajem 18. veka podmirivala otprilike polovinu evropske potrošnje šećera i kafe. Radnu snagu na tim silnim plantažama činili su robovi koji su dovedeni iz Afrike. Recimo, 1790. godine Haiti je imao 520.000 stanovnika, od čega 34.000 belaca, 20.000 mešanih i 460.000 crnih robova, dok je u Dominikani živelo 104.000 ljudi, od kojih 38.000 belaca, 36.000 mešanih i svega 30.000 robova. Onda je 1791. godine izbila Haićanska revolucija, tj. velika pobuna robova. U borbama je nastradalo oko 200.000 robova, a celokupno belo stanovništvo je proterano ili poubijano. Godine 1804. Haiti je proglasio nezavisnost i tako postao prva i jedina zemlja koja se sama oslobodila ropstva. Par decenija kasnije u luci Porto Prens pojavili su se francuski brodovi i Haitiju dali ultimatum da će im priznati nezavisnost ako isplate 150 miliona franaka kao odštetu zbog revolucije i proterivanja Francuza ili će u suprotnom biti napadnuti. Haiti je bio primoran da prihvati ucenu i tu odštetu su plaćali više od celog jednog veka. Da bi mogli to da plaćaju besomučno su trošili svoje prirodne resurse i uzimali nepogodne kredite. U to vreme je Dominikanska republika bila pod vlašću Haitija, tako da je i njeno stanovništvo ispaštalo zbog tog nametnutog duga. Zbog toga je došlo do rata i Dominikanska republika se osamostalila. Kao što sam već spomenuo, ta odšteta Francuskoj plaćana je uzimanjem kredita od francuskih, američkih i drugih banaka, što je, u stvari, abnormalno povećalo taj dug. Početkom 20. veka Haiti više nije mogao da vraća dug niti francuskoj državi, niti belosvetskim bankama, pa su Amerikanci okupirali Haiti 1915. godine, da bi osigurali vraćanje kredita. Kada su već tu okupirali su 1916. godine i Dominikansku republiku. Konačno, 1947. godine Haiti je nakon 122 godine otplatio dug koji im je nametnula Francuska. Nakon povlačenja Amerikanaca iz ove dve zemlje, na vlast u obe države došli su diktatori. U Dominikanskoj republici Rafael Truhiljo, a u Haitiju Fransoa Duvalije (Papa Doc).

   To dužničko ropstvo je svakako uticalo da Haiti bude siromašniji od Dominikanske republike, ali ni ova nije bila bogzna kako razvijena. Stvari u Dominikani su počele da se menjaju negde početkom sedamdesetih prošlog veka, kada su pokrenute izvesne reforme. Pre svega u vladavini prava, demokratiji, otvaranju ka svetu i, naravno, ekonomiji. Ovo zvuči super, ali da se razumemo, većina Dominiknaca živi u ozbiljnom siromaštvu. Sa druge strane Haiti je 2010. godine zadesio razoran zemljotres u kome je stradalo preko 160.000 ljudi, a o ekonomskoj šteti bolje da ne govorimo. Tada su u pomoć postradalima došli humanitarci iz celog sveta, a među njima su bili i Nepalci, koji su sa sobom doneli koleru. Tokom narednih devet godina od ove bolesti je zaraženo 820.000 ljudi, a umrlo je njih 10.000. Sve ove nedaće, ekonomska beda i izuzetno rašireni kriminal doveli su do toga da je na hiljade Haićana prebeglo u Dominikansku republiku.

   Netrpeljivost Dominikanaca prema Haićanima ima svoju dugu istoriju i glavni razlog za to su neprijateljstva iz prošlosti koje sam spomenuo. Drugi razlog je taj što su im Haićani preplavili zemlju. Međutim, ima tu, verovali ili ne, i rasizma. U stvaranju tog rasizma zapaženu ulogu imao je dominikanski diktaor Truhiljo. On je svojevremeno pokrenuo akciju “dominikanstva” (dominicanidad), koja je trebalo da uspostavi jasnu razliku između dominikanskog i haićanskog identiteta. Truhiljo je najviše doprineo stvaranju mržnje prema dominantnim afričkim korenima Haićana. Čak je promovisao ideju “izbeljivanja” (blanqueamiente) dominkanske populacije. Šta više, da bi bio belji, puderisao se. Uveo je termin “Indio” za crne Dominikance. Po njemu oni su šatro potomci domorodaca, da bi se distancirali od haićanskih crnaca. Tako se danas više od 45% Dominikanaca deklariše kao “Indio”, a samo 8% kao crnci, iako je više od 70% Dominikanaca afričkog porekla. Pošto su mahom crni, kao i Haićani, a hoće da se razlikuju od njih i neće da budu crnci, Dominikanci gledaju nekakve nijanse u tenu, ufrćkanosti kose i u tome vide nekakve kvazi razlike.

   Vratimo se Punta Kani. Zbog vremenske razlike ustali smo pre prvih petlova i jedva dočekali da se otvori neki od lokala da bismo nešto doručkovali pre plaže. Jeo sam tradicionalni ovdašnji fruštuk, koji se zove mangu. Dobiješ par jaja na oko, pržene kobasice, grilovani sir i neku smesu od banana. Sve je ok, osim glavnog sastojka, tj. tog pirea od banana, koji je bljutav i bezveze. Kada smo to obavili izašli smo na obalu i dobro se prošetali plažom dok nismo izabrali mesto gde ćemo da se zabodemo.

    Plaža je ogromna. Nema joj kraja. Super je, tu nema zbora! Pesak beo, sitan, kao brašno tipa 500, voda tirkizna, na obali palme. Šta može bolje? Inače, zadnjih godina plaže Dominikane su često na udaru morske trave sargasum, po kojoj je dobilo ime Sargaško more, pa mučeni haićanski radnici svako jutro čiste plaže i odvoze tu silnu travuljinu.

   Veći deo ovoga dana proveli smo u jednom bič baru, radeći što i većina drugih posetilaca. Izležavali smo se na suncu, brčkali u toploj vodi, cirkali mohito i razna druga pića. Naše uživanje bilo je pojačano informacijom da je upravo tog dana u Beogradu provejavao prvi sneg.

   Popodne smo se vratili u apartman i nakon kratkog odmora izašli u šetnju i na večeru. Dok smo tragali za adekvatnim restoranom bilo je i nekoliko poslovnih ponuda od strane tamnoputnih delatnica najstarije profesije. Jeli smo škampe i lignje, što u kreolskom, a što u sosu od kokosa i bilo je ok. Inače, Dominikana i pored toga što je većina stanovništva siromašna, uopšte nije jeftina za posetioce, a posebno Punta Kana. Ovde je sve, pa i cene, prilagođeno milionima Amerikanaca koji opsedaju dominikanske plaže. Maltene svaki restoran ima u ponudi burgere, takose, rebra, onion rings i slično. Što je najidiotskije, mnogi od njih uopšte nemaju svežu ribu, ali zato imaju filete lososa!

   Nakon večere vratili smo se u smeštaj i na terasi popili još po koju čašu hladnog ruma i to bi bilo to što se tiče našeg boravka u Punta Kani. Nije to mesto kakva mi prijaju, ali morao sam tu da provedem jedan dan, da bih odmorio zglobove posle tabanjanja po Madridu, a pred Santo Domingo. U svakom slučaju, nakon dugog leta iz Evrope svima nam je prijao ovaj dan na plaži. Sutra pravac Santo Domingo!