Kolima do Antiohije 2022. (10. deo)

 

ANEMURIUM & ALANJA

 

   Ujutru smo se uputili ka Alanji, ali smo isplanirali da najpre obiđemo antički Anemurium, koji se nalazi na zapadnom kraju Anamura. Anemurium se prvi put pominje u helenističko doba, u 4. veku pne. U pitanju je ogroman i fantastičan lokalitet. Lokalitetčina u svakom smislu! Sate smo proveli bazajući po njemu.

Anemurium.

Terme.

Akvadukt.

   Sačuvano je više gradskih termi, od kojih neke sa sve tavanicama. Zatim bazilika, pa odeon (mali teatar), palestra, akvadukt, nekoliko crkava, pozorište, masivne gradske zidine i na kraju na stotine grobnica, koje zauzimaju strmu padinu iznad grada. Definitivno, najbolji lokalitet koji smo obišli tokom ovog putovanja. Uz to odmah pored ostataka tzv. lučkih termi pruža se fina, šljunkovita plaža, sa besprekorno čistom vodom. Na njoj smo napravili dužu pauzu radi kupanja. Super je osećaj brčkati se usred lokaliteta na potpuno pustoj plaži. Inače, na ovom velikom i odličnom arheološkom nalazištu osim nas bilo je još svega par posetilaca.

Terme.

Crkva.

Nekropola.

Plaža u Anemuriumu.

   Prošao je dobar deo dana kada smo napustili Anemurium i produžili ka Alanji. Put sve vreme ide uz obalu. Ima i dosta serpentina, ali je zato pogled na Sredozemno more sjajan. Nadomak Alanje duž puta su počele da se pojavljuju plantaže banana. Ovo je bananarska regija, a gaji se ona mala sorta, koja je mnogo ukusnija od klasičnih banana. Turci ih zovu muz. Stali smo kod jednog sklepanog usputnog prodajnog punkta sa bananama. Prodavac nam je dao da probamo i neku voćku koju nisam nikada ranije ni video, a koja se na turskom zove ojed. “Prelepo’’ ime! U pitanju je južnoameričko voće, pepino. Izgleda kao paradajz, a po ukusu je najsličnije dinji. Inače, u okolini Alanje gaji se desetak vrsti tropskog voća, a razlog za to je ovdašnja klima, ili da budem precizniji velika vlažnost.

   Snabdeveni muzom i ojedom nastavili smo dalje i ubrzo stigli do Alanje. Zapravo, teško je reći gde počinje ovo mesto, pošto je desetak i više kilometara pre samog grada počeo da se pruža nepregledni niz hotela uz magistralu, koja sve vreme prati obalu. Mi smo odlučili da nam smeštaj bude blizu plaže, a da se do centra grada može pešice. Naravno, uslov je bio i da ne bude skup. Zvuči neverovatno ali smo iz prve baš takav potrefili. Zove se “Wiena star’’ i pitam se da li je njegov gazda zaradio pare za hotel šljakajući kao gastarbajter u austrijskoj prestonici.

Alanja.

   Uveče smo malo prošetali Alanjom, ali smo se tek sutradan upustili u pravo upoznavanje grada. Nekada se Alanja zvala Korakesion. Nakon smrti Aleksandra Velikog i podele njegovog carstva pripala je Ptolomeju I Soteru. Ptolomeji su zatim izgubili vlast nad ovom oblašću i Korakesion je postao popularna baza čuvenim kilikijskim gusarima. Njih su uništili Rimljani. Ključna pomorska bitka između Pompeja i kilikijskih pirata odigrala se kod ovog mesta. Nakon poraza gusari su se povukli unutar Alanje i tu još neko vreme pružali otpor, ali su se na kraju predali.

Alanja.

   Zatim Alanjom vladaju Vizantinci, koji je preimenuju u Kalonoros. Posle bitke kod Mancikerta 1071. godine pala je u ruke Seldzuka, ali ju je ponovo osvojio Jovan II Komnen 1120. godine. Jedno vreme Alanju drže i Kilikijski Jermeni, a 1221. godine osvaja je seldzučki sultan Aladin Kejkubad. Seldzuci joj daju ime Alaie, koje, u malo izmenjenom obliku, i danas nosi. Sa Kejkubadom je otpočelo zlatno doba Alanje. Izgradio je citadelu, bedeme, arsenal, Kizil kulu. Preko 20 godina obilazim Tursku i ne mogu da se načudim kolika je građevinska ostavština Kejkubada, a uz to i te kakva! Nagledao sam se širom Anadolije karavansaraja, medresa, dzamija, tvrđava, hanova i raznih drugih građevina koje su delo ovoga sultana. Prosto neverovatno, a opet čini mi se da nije mnogo poznat širokoj narodnoj masi, odnosno da se Turci baš i ne pale previše na njega. Možda grešim, ali takav je moj utisak. Nakon što su Mongoli srušili moć Seldzuka u Anadoliji, oko Alanje su se tukli razni turski begluci, Lizinjani sa Kipra, Mameluci, sve dok nije pripala Osmanlijama.

   Obilazak Alanje započeli smo šetnjom do Kizil kule i usput, u luci, prošli pored čitave flote brodova za turiste, napravljenih da liče na stare jedrenjake, sa ukrašenim krmama. Bože blagi, kakav kič! Na tim krmama su plastične sirene, vikinzi i najčešće kojekakva čudovišta iz filmova Pirati sa Kariba. Gomila turista se svaki dan ukrca na te lađe, koje ih odvezu malo dalje od luke. Onda se odvrne muzika, turiste poliju penom i to se zove zabava. Sjajno za imbecile! Ja to ne kapiram, ali nema veze.

   I tako dođosmo do Kizil kule (Crvene kule), koja je, zapravo, deo masivne fortifikacije Alanje. Bedemi ovoga grada dugi su 6km i sadrže brojne kule, bastione, cisterne. Pored tih svojih snažnih zidina Alanja se nalazi i na prirodno dobro zaštićenom terenu, tako da ne čudi zašto je ovaj grad tokom srednjeg veka važio za jedan od najbolje branjenih na Mediteranu.

Kizil kula.

   Što se tiče same Crvene kule, izgrađena je 1226. godine za vreme Kejkubada, a arhitekta je bio izvesni Ebu iz Alepa. Glavna namena bila joj je zaštita luke. Oktagonalne je osnove, visine 33 metra i prečnika 29 metara. Donji deo je napravljen od kamena, a gornji od crvene cigle, zbog koje je i dobila takav naziv.

Kizil kula.

   Nedaleko od Kizil kule nalazi se brodogradilište koje je 1227. godine izgrađeno po naređenju Kejkubada. Sastoji se od 5 duguljastih prostorija pod svodom (sa mnoštvom prolaza između njih), koje se pružaju sve do mora (navozi za brodove). Dimenzije ovog zdanja su 57 x 40 metara.

Seldzučko brodogradilište.

   Još malo sam se promuvao bedemima Alanje, a onda sam odustao. Jebiga, sjebani zglobovi, šta da se radi! Nisam mogao više da izdržim, iako sam se opremio štapom i nakrkao diklofenima. Sve su mi teža i teža ova putešestvija zbog tih mojih zglobova, ali ne dam se, nego ćopam i trpim, nema mi druge! Malo sam i modifikovao ta moja putovanja. Gledam da po mogućstvu što manje pešačim. Kada sam u nekom gradu, trudim se da se nakon prepodnevnog obilaženja vratim u hotel radi kratkog odmora, pa onda popodne opet u šetnju. U zadnje vreme nakon par dana intenzivnog pešačenja ubacim jedan “lazy day”, da mi se malo oporave zglobovi pre nove akcije. Jednom rečju, dovijam se. Verovatno ću kako vreme bude prolazilo morati da uvedem još neke izmene, ali važno je da ću dokle god budem mogao putovati po svetu.

   Nisu samo moje noge bile razlog da prekinem šetnju po Alanji, već je za to bila kriva i vrućina, tačnije nesnosna vlaga. Alanja važi za grad sa velikom vlažnošću. Zato im i uspevaju banane i drugo tropsko voće. Tako znojav i ulepljen nekako sam se dovukao do hotela, navukao kupaće gaće, zgrabio peškir i pravac plaža. Voda je bila fenomenalna. Par sati plivanja i sunčanja uz nekoliko hladnih piva i bio sam kao nov za popodnevnu šetnju Alanjom.

   I na kraju, kao zaključak Alanja mi se nije dopala. Ok, ima šta da se vidi u njoj i sa te strane zaslužuje da se na kratko poseti, ali ne i da se u njoj duže boravi. To je tipično mesto masovnog turizma sa gomilom hotela i hiljadama turista. U gradu se više čuje ruski i nemački nego turski. Nemam ja ništa protiv takvih letovališta. Dešavalo mi se posle lutanja po kojekakvim vukojebinama da provedem par dana u takvim mestima i da mi prija, a i da se super provedem. Da skratim, nisam ljubitelj ovakvih gradova, ali glavni razlog zašto mi boravak u Alanji nije legao je ta vlaga. Stvarno, klima u Alanji je grozna!