BEJRUT
Prvi dan u glavnom gradu Libana započeli smo posetom Nacionalnom
muzeju. Muzej nije preterano velik, ali postavka mu je odlična. Najzanimljiviji
su mi bili predmeti iz feničanskog perioda, kao što je, recimo, sarkofag
Ahirama, kralja Biblosa iz 850 pne. Na njemu se nalazi dugački natpis na
feničanskom alfabetu i to je za sada najstariji tekst na ovom pismu. Izuzetna
je i velika kolekcija antropomorfnih sarkofaga iz Sidona. Treba izdvojiti i
jednu rekonstruisanu oslikanu rimsku grobnicu pronađenu nedaleko od Tira. Na
kraju da spomenem i nekoliko dobro očuvanih mumija iz 12. veka.
 |
| Ahiramov sarkofag. |
Nacionalni muzej Libana osnovan je 1942.
godine, ali je zbog građanskog rata dugo bio zatvoren, tako da je tek od 1999.
godine ponovo otvoren za javnost. Tokom građanskog rata muzej se našao na
liniji razgraničenja zaraćenih strana, zbog čega je doživeo teška razaranja, a
mnogi artefakti su zauvek izgubljeni. Većina je, ipak, spašena zahvaljujući
velikim naporima arheologa i drugih zaposlenih u ovoj instituciji.
 |
| Antropomorfni sarkofazi iz Sidona. |
Pomenuti građanski rat u Libanu otpočeo je
1975. godine, međutim međuetnički i verski sukobi u ovoj državi mnogo su
starijeg datuma. Može , čak, i da se kaže da tamo gotovo nikada nije ni bilo
pravog, stabilnog mira. Situacija uoči izbijanja ovoga rata bila je uzavrela.
Izbeglim Palestincima pridružili su se novi prognanici proterani iz Jordana.
Oni, tj. preciznije PLO, formirali su paralelni sistem vlasti u južnom Libanu i
odatle napadali Izrael. Jevreji su, naravno, uzvraćajući na te napade, upadali
na libansku teritoriju. Šiiti iz ovog dela Libana su se zbog najezde
Palestinaca masovno preseljavali u južna predgrađa Bejruta. Zbog tih
novopridošlih Palestinaca, koji su uglavnom bili suniti, izmenjena je verska
ravnoteža, pa su suniti sada tražili promenu ustava, odnosno mesto predsednika
države. Stupanjem Muse al Sadra na scenu podigli su svoje glave i šiiti, koji
su želeli veća prava. Sve češće je dolazilo do sukoba između palestinskih
milicija i libanske vojske, kao i između rivalskih palestinskih frakcija.
A onda je 1975. godine sve kulminiralo i to
u Sidonu gde su se sukobili Palestinci i hrišćani. Na stranu hrišćana stala je
libanska vojska. Vrlo brzo buknuo je opšti rat u koji su se uključile
komunističke milicije, proirački i prosirijski basisti, druzke i šiitske
formacije, kao i maronitske falange. Šta se sve dešavalo tokom ovog krvavog sukoba
teško je ukratko reći. Bejrut je podeljen na zapadni deo pod muslimanima i
istočni pod kontrolom hrišćana. Ove dve teritorije razdvajala je zelena linija,
tako nazvana po rastinju koje je izraslo na ničijoj zemlji. U jednom momentu
umešala se sirijska vojska, koja je u početku bila na strani hrišćana, da bi se
posle nekog vremena oni konfrontirali i zaratili jedni protiv drugih.
Neprijateljstva su izbila i između šiitskog Amala i palestinskog Fataha oko
doline Beka. Izrael je u dva navrata okupirao delove Libana. Dolazilo je i do
sukoba sekularnih i radikalnih sunita. Na te podele nisu ostali imuni ni šiiti,
koji su se razdvojili na umerene prosirijske (Amal) i radikalne proiranske iz
kojih će nastati Hezbolah. Međusobno su se sukobljavali i Palestinci koji su
bili podeljeni na PLO i ostale, a došlo je i do obračuna unutar samog PLO-a.
Tokom druge izraelske okupacije, kao odgovor na ubistvo hrišćanskog vođe
falangista Bašira Dzemajela, došlo je do masakra palestinskih izbeglica u
kampovima Sabra i Šatila od strane Maronita.
 |
| Zgrada stradala u građanskom ratu. |
Već sam spominjao napade na američke marince
i Francuze u Bejrutu. Kada se izraelska vojska povukla Druzi su potamanili oko
2.000 Maronita na planini Liban. U jednom momentu Druzi su ratovali i protiv
šiita iz Amala. Taj isti Amal, se pak sukobio sa palestinskim milicijama, a,
kao što rekoh, i sa pretečom Hezbolaha. Došlo je i do međusobnog rata u
hrišćanskom taboru između dojučerašnjih saveznika falangi i Libanskih snaga.
Jednom rečju, tu je ratovao svako protiv svakog ili što bi naš narod rekao
„jebo lud zbunjenog“.
Zajedničko za sve te milicije bilo je ratno
profiterstvo. Prodavali su jedni drugima oružje usred međusobnih borbi, a
libanske njive bile su zasađene marihuanom, koju su te milicije izvozile. Na
kraju je 1991. godine nekako rat završen. Preko 70.000 ljudi je ubijeno, oko
100.000 ranjeno, a njih više od 800.000 izbeglo je iz zemlje.
 |
| Zgrada oštećena tokom građanskog rata. |
Na našoj pešačkoj turi od muzeja do Martir
skvera prošli smo pored velikog broja zgrada na kojima su i danas vidljivi
ožiljci ovog strašnog rata. Zapravo, većina tih građevina je napuštena i
sumnjam da će ikada doći do njihove obnove. Šteta! To su baš lepi objekti koji
imaju u sebi taj neki šmek starih vremena. Njih će najverovatnije zameniti
moderni bezdušni soliteri, kakvim je današnji Bejrut krcat. Nekada su ovaj grad
zvali Parizom Bliskog istoka i sudeći po ovim ranjenim, ali preživelim zgradama to nije bilo preterivanje. Ovo što je nakon rata
urađeno meni se ni malo nije dopalo.
 |
| "Jaje" i dzamija Muhamed al Amina. |
Kada smo prošli pored velike polusrušene
zgrade neobičnog, ovalnog oblika,
poznate kao „jaje“, tj. nikada dovršenog bioskopa iz 1965. godine,
izbili smo na glavni gradski trg. Po
njemu je još uvek bilo dosta razapetih šatora u kojima su se smestili
najuporniji demonstranti. Kao što sam već spomenuo ranije, u pitanju su
protesti, poznati kao „Libanska revolucija“, a koji su u tom momentu trajali
već 4, 5 meseci. Inicirani su oporezivanjem benzina, duvana i votsapa, ali su
vrlo brzo prerasli u bunt zbog loše ekonomije, korupcije, nezaposlenosti i
versko – sektaškog sistema biranja vlasti. Demonstracije su na početku bile
burne i žestoke i vlada je srušena. Protestovalo se i po drugim gradovima, bilo
je nereda, nasilja, blokada puteva, nažalost i mrtvih. Posle nekog vremena
došlo je i do sukobljavanja demonstranata sa pristalicama Hezbolaha i Amala.
Nekako je na jedvite jade izabrana nova vlada, za koju dobar deo demonstranata
smatra da je stvorena dogovorom hrišćanskih političara i Hezbolaha.
 |
| Šatori demonstranata i bilbord sa likom njihovog ubijenog saborca. |
Vremenom je „Libanska revolucija“ sve više i više slabila. Kada smo
mi stigli u Bejrut najuporniji su i dalje svakodnevno protestvovali, ali videlo
se da od toga nema ništa. Takva je moja procena, a iskusan sam po tom pitanju,
pa 10 godina sam proveo na ulicama rušeći Slobu. Elem, „Libanska revolucija“ je
propala, mada još uvek traje. O tome šta se sve dešavalo u centru Bejruta
svedoče istopljeni semafori, spaljeni bankomati, ruinirane banke, murali i
grafiti sa revolucionarnom tematikom, slike i bilbordi jednog od ubijenih
demonstranata. Naravno tu je i stegnuta pesnica. Ovakvo dešavanje ne može da prođe
bez tog srpskog izvoznog proizvoda, koga su doduše oni naši govnari osmislili
uz pomoć CIA-e. Velika maketa takve jedne pesnice postavljena je odmah pored
spomenika Mučenicima, posvećenog Arapima koje su na ovom mestu pobili Turci
1916. godine. Ovaj spomenik je teško stradao tokom građanskog rata, te je
obnovljen, ali su namerno ostavljene rupe od šrapnela, kojima je izbušen kao
švajcarski sir.
 |
| Pesnica i šatori demonstranata na Martir skveru. |
 |
| Grafiti demonstranata. |
Odmah uz trg nalazi se velika, moderna
dzamija Muhameda al Amina. Tik pored nje je maronitska katedrala sv. Đorđa, sa
samog kraja 19. veka. Ok su te dve svetinje, ali suviše su one mlade da bi me
nešto posebno zanimale, ipak sam ja arheolog. Šalim, se malo, mada ima u tome
istine.
Mnogo mi je zanimljivija bila mala dzamija
Emir Asafa, koja se takođe nalazi nedaleko od glavnog trga. Kvadratne je osnove,
ima šest kupola, a mihrab je ukrašen tzv. ablak dekoracijom. Radi se o tehnici
zidanja raznobojnim kamenim blokovima, često krivudavih simetričnih oblika.
Tako se dobije interesantan efekat, koji mene asocira na sklopljene pazle.
Ablak dekoraciju su u arhitekturi prvi uveli Mameluci.
 |
| Dzamija Emir Asafa i bodljikava žica. |
Baš blizu ove islamske bogomolje nalazi se
Al Omari velika dzamija. Nekada je na njenom mestu stajala crkva sv. Jovana
Krstitelja, koja je 635. godine pretvorena u dzamiju. Godine 1115. krstaši su
je opet preuredili u crkvu, da bi 1291. kada su Mameluci osvojili Bejrut ponovo
postala islamsko svetilište.
Na,žalost nisam uspeo da uđem u ovu dzamiju,
baš kao ni u pravoslavnu sabornu crkvu sv. Đorđa. Razlog je bio što se ove
građevine nalaze relativno blizu Grand Seraila, odnosno zgrade vlade, a zbog
demonstracija je čitava ta oblast, koja uopšte nije mala, okružena betonskim
barikadama, bodljikavom žicom i naravno gomilom do zuba naoružanih policajaca i
vojnika. Iz istog razloga nisam mogao izbliza da osmotrim ni sahat kulu.
 |
| Pravoslavna crkva sv Đorđa i rimski forum. |
Na svu sreću, uspeo sam nekako da se dokopam
ostataka rimskih termi, koje su prilično zanimljive. Takođe je na par mesta
bilo moguće pogledati ono što je ostalo
od rimskog foruma.
Otišli smo i do dzamije Abu Bakra al Sidika,
kao i maronitske crkve sv. Ilije, a onda smo se dali u razgledanje obnovljenog
Dauntauna (Downtown). Neznam koliko su se ovde striktno držali nekadašnjeg
izgleda? Lepo je sve to urađeno, ali nešto mi fali, nekako je bez duše. U
prizemljima su radnje najskupljih mogućih svetskih brendova, ali su ulice
potpuno puste. Nema ljudi, nema buke, nema normalne prodavnice, nema kafea. Šta
tek reći za nekadašnji suk, koji je samo ime zadržao, a u stvari je odvratni
moderni tržni centar!
 |
| Prazna ulica obnovljenog Dauntauna |
Generalno sam razočaran sadašnjim izgledom
Bejruta. Na osnovu nešto sačuvanih ili obnovljenih starih zgrada i sudeći po
fotografijama, vidi se da je to nekada bio fantastičan grad. Sada su nikle
staklene soliterčine i kojekakve moderne kerefeke. Po meni razoreni Bejrut je
morao da se drugačije obnavlja i da bar delimično povrati svoj raniji izgled.
Možda sam ja neobjektivan pošto uopšte nisam ljubitelj savremene arhitekture,
ali ovo kako danas Bejrut izgleda meni je skroz bezveze.
 |
| Stara oštećena zgrada i pored nje nova moderna. |
Нема коментара:
Постави коментар