Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (5) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

субота, 06. мај 2017.

Azerbejdzan (6. deo)



ŠEKI

   Posle nekoliko dana provedenih u glavnom gradu Azerbejdzana, rešili smo da otputujemo do mesta Šeki, koje se nalazi na severu ove zemlje, nekih 325 km od Bakua. Nameravali smo da do ovog grada dođemo autobusom ili maršrutkom, međutim kada smo stigli na autobusku stanicu spopali su nas vozači tzv. „deljenih“ taksija i ispostavilo se da za vožnju do Šekija traže neku sića lovu. Brzo smo se dogovorili i sa jednim od njih krenuli ka našem odredištu. Vožnja je trajala oko 4 sata, a bukvalno na svakoj raskrsnici do Šekija nalazilo se po par policajaca. Taksista nam je objasnio da je razlog za toliko policijsko prisustvo to što je istog dana predsednik Azerbejdzana Ilhan Alijev prolazio tim putem. U Šekiju smo ugovorili sa našim vozačem da sutra popodne dođe po nas, što je on sav radostan prihvatio.
Šeki

   Smestili smo se u karavansaraju iz 18. veka, koji, eto, i dan danas služi za smeštaj putnika. U pitanju je klasičan karavansaraj, na dva sprata, sa velikim centralnim dvorištem oko koga se nalaze sobe. Ukupne površine je 8.000 m2, a dimenzija je 55 x 85 metara. Sjajan smeštaj i to za male pare. Osećam da bih negde na Zapadu za prenoćište u nekom sličnom istorijskom zdanju morao da istresem brdo para.
Karavansaraj.

Unutrašnjost karavansaraja.

   Šeki se nalazi na padinama južnog dela Velikog Kavkaza. Grad ima oko šesdesetak hiljada stanovnika. Stari deo grada poseduje neki svoj šmek: kaldrmisane ulice, dzamije, hamami, karavansaraji i stare kuće, ali nije baš da padneš na teme. I ovde su se azerske vlasti bacile na restauraciju tih starih zdanja i opet sa ciljem da budu što lepše, pa makar to odstupalo od nekadašnjeg pravog izgleda.
Dzamija Omera Efendi.
Hamam.

   Nakon što smo se smestili i popili obaveznu domaću kafu, otišli smo u jedan restoran i po preporuci naručili neko jelo po kome je Šeki poznat. Zove se šeki piti. Kada nam je konobar doneo taj specijalitet shvatio sam da sam pre dosta godina to isto jelo probao u Iranu, ali pod drugim imenom. Tamo se zvalo dizi. Inače, taj dizi sam klopao na samom severu Irana, relativno blizu azerbejdzanske granice. Radi se o ovčetini kuvanoj sa raznim povrćem, leblebijama i šljivama. Servirano nam je u duguljastim zemljanim posudama. Na površini ovog kuvanog jela plivao je debeo sloj loja. Konobar je svakome od nas u tanjir iscedio tečni deo šeki pitija, i to pazeći da meso, povrće i loj ostane u toj keramičkoj posudi. U to što je iscedio dodao je neke začine i to smo pojeli kao supu iliti čorbu. Dok smo to kusali, on je viljuškom izmiksovao ostatke sadržaja u onim zemljanim činijama i to smo jeli posle supe. Sve u svemu bilo je ok.
Zidine Palate kanova Šekija.

Palata kanova Šekija.


   Tako okrepljeni mogli smo da se bacimo na razgledanje glavne atrakcije ovoga grada – Palate kanova Šekija. U pitanju je fenomenalno zdanje sa kraja 18. veka. To je, ne tako velika, dvospratna građevina sa živopisnom fasadom koju krase raznobojne keramičke pločice, staklići, ogledala, štuko dekoracija i drveni rezbareni prozori. Sve u svemu, lepo i zanimljivo, međutim kada čovek uđe unutra preostaje mu samo da se raspameti od vitraža, ornamenata i fresaka. Jednom rečju, fenomenalno! Posebno je živopis upečatljiv. Uglavnom su iscrtani floralni motivi, razne ptice, zatim neki prikazi lova i ogromna scena bitke. Neki od ovih crteža su inspirisani čuvenim srednjovekovnim persijskim pesnikom Nizamijem, koji je poreklom iz azerbejdzanskog grada Gandze. Unutra je fotografisanje zabranjeno, a obilazak je moguć samo sa pratiocem. Nisam očekivao nešto ovako i bio sam u isto vreme iznenađen i oduševljen. Inače, Palata kanova Šekija je okružena kamenim zidinama. Spomenuo bih i dva ogromna platana na ulazu koji su stari više vekova. Ovo je bila tzv. letnja palata, a kanovi Šekija imali su i zimsku. Ona je skromnija i dobrim delom rekonstruisana, ali vredelo je i nju pogledati.
Zimska kanska palata.


   Već sam ranije spomenuo da Azerbejdzanci u etničkom smislu nisu postojali sve do 20. veka. Na teritoriji ove države nalazio se čitav niz muslimanskih kanata. Ovi kavkaski kanati, smešteni na tromeđi tri velike imperije, Rusije, Turske i Persije, profitiralli su trgujući svime i svačime, od konja, ćilima, svile, soli, ribe, pa do robova. Spomenute muslimanske državice su često ratovale jedna protiv druge, ali i protiv Gruzijaca, Jermena i ostalih hrišćana. Onda na Kavkaz Gruzijci zovu Ruse da ih zaštite od islamskih neprijatelja. Šta više, Đorđe XII iz čuvene dinastije Bagration je lično predložio da njegova država uđe u sastav ruskog carstva. Ne znam kako na to gledaju današnji Gruzijci? Elem, tako Rusi dolaze na Kavkaz i tako je otpočeo dugi period njihovog ratovanja za ovu oblast. Surovosti je bilo koliko hoćeš. Jebiga, svi ti silni gorštaci, ili kako Rusi kažu gorci, sa Kavkaza su zajebati, hrabri, drčni i u tome među njima nema velike razlike bez obzira kojem narodu ili veri pripadali. U to su se društvo dobro uklopili i novopridošli kozaci. Nisu se ni spolja mnogo razlikovali, gotovo iste nošnje, kaftani, šubare, jatagani. Kao što rekoh, svi su bili podjednako okrutni i kod svih je otsečena desna šaka neprijatelja bila uobičajeni trofej.

   Često su neki od muslimanskih klanova ratovali zajedno sa Rusima protiv svojih rivala iste vere. Recimo, tokom poznatog velikog ustanka Šamila, azerbejdzanski šiiti su konstantno bili protiv njega. Kad smo već kod imama Šamila i njegove pobune, u gradu Šekiju, koji se u to vreme zvao Nuha, boravio je Hadzi Murat, jedan od vođa pobunjenika koji je prešao na rusku stranu. Hadzi Murat je i glavni junak istoimene Tolstojeve novele. Tolstoj je samo jedan u nizu čuvenih ruskih pisaca koji su vojevali na Kavkazu. Druga dvojica, od ovih najpoznatijih, su Mihail Ljermontov i Puškin. Inače, obojica su i poginula na Kavkazu i to i jedan i drugi u dvoboju. Puškin je autor čuvenog dela „Kavkaski zarobljenik“ u kome se bavi otmicom jednog ruskog vojnika, što je bio unosan biznis Kavkazaca još u 17. veku, a bogami i tokom dešavanja krajem 20. i početkom 21. veka. Verovatno su svi ti ruski pisci dosta doprineli da za Ruse Kavkaz dobije neku romantičnu predstavu egzotičnog mesta.


   Da se vratim na Šeki kanat. Ovaj kanat je osnovan 1743. godine, kao rezultat pobune Hadzi Čelebi kana protiv safavidske vlasti. Hadzi Čelebi je, inače, bio dalji rođak Sultana Hasana, kana Šekija iz kuće Crnih kaluđera, čiji je, pak, osnivač bio jedan hrišćanski monah. Pred kraj 18. veka kanovi Šekija su tražili pomoć ruskog carstva zbog sve većih tenzija sa Persijancima. Tada su Persijom vladali Kadzari, koji su preuzeli vlast 1789. godine. Rusi su im pomogli, a Šeki kanat je prvo postao njihova vazalna država, a od 1819. godine je zvanično transformisan u rusku provinciju.

   Nakon kanske palate obišli smo i ovdašnji muzej, koji takođe nije bio nezanimljiv. Zatim smo se još malo promuvali kaldrmisanim uličicama ovoga mesta i otišli da probamo lokalni specijalitet šeki halvu. Ova poslastica liči na baklavu, a u imenu ima reč halva, što mi je delovalo obećavajuće, pošto obožavam alvu, a nemam ništa ni protiv baklava. Međutim, razočarao sam se. Baš je bilo bezveze, a ja, kakav sam alav, odmah kupio pola kile. Dobro, šta da se radi, prvi lokalni specijalitet, šeki piti je bio ok, a drugi šeki halva, truba.

Нема коментара:

Постави коментар