Sećanje na Alep (II deo)

SEĆANJE NA ALEP (II DEO)

   Ujutru kada sam se probudio razmaknuo sam zavesu i kroz musavi prozor ugledao neverovatan prizor – alepsku citadelu. Namestio sam se tu pored prozora dok sam cirkao jutarnju kafu da bi posmatrao ovu moćnu tvrđavu. Kafu sam, podrazumeva se, poneo iz Srbije, kao i plastično kuvalo, za koje mora da se nađe mesto u mom prtljagu gde god da idem.  I, naravno, čim sam obavio ovaj obavezani jutarnji ritual ispijanja kafice uz nekoliko cigareta, krenuo sam ka ovom utvrđenju. Iznenadio me je priličan broj turista koji su se već nalazili na platou ispred citadele. Tvrđava je smeštena na jednom velikom telu. Tel je veštačko brdo nastalo viševekovnim življenjem na jednom prostoru. Ovaj je još i nasipan prilikom gradnje tvrđave, tako da se alepsko utvrđenje sada nalazi 38 metara iznad nivoa grada. Smatra se da je prvu fortifikaciju na ovom mestu postavio Seleuk Nikator. Na istom mestu su i svi ostali koji su upravljali Alepom imali nekakvo utvrđenje. Od muslimanskih vladara posebnu pažnju alepskoj citadeli posvetio je Nur ad-Din. Radi se o čuvenom vladaru i vojskovođi turske Zengidi dinastije i jednim od najvećih boraca protiv krstaša. Inače, jedna od terorističkih grupacija u Alepu, koju je podržala i naoružala SAD, nazvala se po ovoj istorijskoj ličnosti Harakat Nur al-Din al-Zenki. Ove psihopate su postale posebno poznate kada su objavile snimak na kome odsecaju glavu jednom palestinskom dečaku.  Svoj današnji oblik alepska tvrđava najviše duguje Gaziju, sinu najvećeg islamskog vojskovođe i oslobodioca Jerusalima Saladina.

Alepska citadela.

Alepska citadela

   Osim što se nalazi na tom već pominjanom ogromnom telu koji dominira gradom, oko tvrđave se pruža i duboki šanac. Do glavnog ulaza stiže se velikim kamenim mostom na kome se nalazi jedna kula. Glavnu kapiju brane dve kule koje su urađene tako da su za ono vreme omogućavale izuzetnu odbranu od neprijatelja. Unutar citadele postoje dve dzamije, iz 12. i 13. veka, zatim palata, hamam, deo za smeštaj posade, ostave i razni drugi objekti. Nekadašnja vizantijska žitnica kasnije je korišćena kao zatvor. Što se tiče palate, izdvaja se tzv. Sala sa tronom. Da se radi o gradnji iz vremena Mameluka vidi se još sa vrata, jer je ulaz ukrašen tzv. ablak tehnikom, odnosno u ovom slučaju kombinacijom crnih, belih i žutih tesanika. Kada sam obišao sve što ima da se vidi u tvrđavi, jedno vreme sam proveo odmarajući se uz cigaretu i uživajući u sjajnom pogledu na Alep, a onda sam krenuo dalje.

Alepska citadela.

Sala sa tronom.

   Spustio sam se do najveće i najpoznatije islamske bogomolje ovoga grada, do Velike Omajadske dzamije. Ona je i jedna od najstarijih ovdašnjih dzamija. Nalazi se na mestu nekadašnje agore iz doba Seleukida, a kasnije i crkve sv. Jelene. Navodno je tu podignuta dzamija još u 8. veku, međutim njen sadašnji oblik stvoren je u razdoblju od 11. do 14. veka. U unutrašnjosti ove bogomolje pohranjeni su ostaci sv. Zaharija, oca Jovana Krstitelja.

Ulaz u Omajadsku dzamiju.

 

   Dok sam šetao, naravno bosonog, po prostranom popločanom dvorištu dzamije i razgledao česme za ritualno pranje na sredini ovoga prostora, prišao mi je jedan mališan koji je jurcao po dvorištu. Nešto mi je uporno pričao na arapskom, a ja ga, podrazumeva se, ništa nisam razumeo. Odgovorio sam mu osmehom i nastavio da se muvam po kompleksu. Posle nekog vremena našao sam se kod jedne od niša sa prozorom odrađenoj u već pominjanoj ablak tehnici. I dan danas ne znam da li je ovaj graditeljski stil nastavio da živi i posle propasti Mameluka. Baš o tome sam razmišljao kada sam začuo razdragani glas mog malog arapskog drugara. Nalazio se bukvalno par metara od mene, a pored njega, u hladu dzamijskog zida sedeo je neki starac sa onom belom vezenom kapom i kuranom u krilu. Očito se radilo o njegovom dedi. Starac se smešio i pokazivao mi da sednem pored njega nameštajući nekakvo jastuče. Uljudno sam pokušao da odbijem taj poziv, ali klinac me je već zgrabio za ruku i vodio ka pripremljenom jastučetu. Šta da radim, sedoh. Baš kao i mališa i deda mi je sve vreme nešto pričao. Iako je bilo očigledno da je komunikacija među nama nemoguća starac me je uporno nešto zapitkivao, a ja sam na to odgovarao osmehom. Probali smo i pantomimu, ali nije bilo vajde. Osećao sam se baš glupo. Bilo mi je truba da odmah ustanem, pa sam tako nastavio da sedim pored njih. I tako sedimo i smeškamo se jedni drugima. On nešto priča, ja ga ništa ne razumem, ali mu odgovaram iako znam da ni on mene ne razume. Odahnuo sam kada smo konačno završili ovaj naš „razgovor“ i pozdravili se.

Omajadska dzamija.

   Mir i spokoj dzamije zamenio sam gužvom i galamom al-Madina suka, najvećeg pokrivenog bazara na svetu. Kažu da njegova dužina iznosi 13 kilometara. Veći deo ovoga trgovačkog kompleksa je izgrađen još u 14. veku. Nasumično sam se kretao lavirintom uskih uličica. Uglavnom je svaka od njih namenjena za prodaju određene robe. Tako postoje ulice u kojima se prodaju začini, pa one sa mesarama, onda one u kojima se trguje nakitom, tekstilom itd. U svakoj od njih je bila gužva, a osim pešaka tu prolaze i bicikli, motori, magarci. Negde se osećaju prijatni mirisi začina, a negde mirisi koji su daleko od prijatnih. Mršavi i odrpani radnici vukli su kolica nekoliko puta teža od njih samih. Brkati prodavac se cenkao sa mušterijom. Zabrađena žena je razgledala jarko crveni čipkasti veš. Ispred jedne mesare visila je glava kamile sa isplaženim jezikom. Pored druge prodavnice nekoliko muškaraca je ispijalo čaj. Dve evropske turistkinje kupovale su domaće sapune, po kojima je ovaj grad poznat. Neka tradicionalna apoteka bila je puna kojekakvih sušenih gmizavaca, školjki, morskih zvezda i rogova raznih životinjki. Klinac je nosio na glavi poslužavnik sa gomilom uredno naređanih vrućih lepinja. Bukvalno na svaki metar odvijale su se ovakve scene, naravno, meštanima je to  uobičajen prizor, ali meni je bilo zanimljivo. Proveo sam tu neko vreme, kupio nekolko sitnica, odbio gomilu ponuda za čaj i izašao iz ove ludnice. Konačno mir i opuštenija atmosfera. Ulice Alepa su daleko od mirnih i opuštenih, ali jesu u poređenju sa sukom.

   Predahnuo sam malo, popio odvratnu kafu sa kardamonom i smazao par muhamara, ako se to tako zove. Radi se o testu, recimo kao pica, prekrivenom mlevenim mesom. Dalje sam otišao do hana al-Vazir iz 17. veka, jednog od najvećih karavansaraja ovoga grada, a ima ih koliko hoćeš. Obišao sam i nekoliko gradskih kapija, preostalih iz vremena kada je Alep bio okružen bedemima.

   Najstarija dzamija u Alepu je al-Šuabijah, za koju kažu da je podignuta 637. godine, na mestu rimske trijumfalne kapije, koja se nalazila na početku dekumanusa (jedne od dve glavne ulice). Ima ovaj grad još podosta srednjovekovnih dzamija, baš kao i medresa. Kada smo već kod islamskih bogomolja, treba reći da Alep važi za verski najkonzervativnije mesto u Siriji. Ne nedostaju mu ni crkve. Od poznatijih su jermenska, posvećena četrdesetorici mučenika, pa sirijska katolička Mar Asija al-Hakim, zatim pravoslavna Uspenja bogorodice. Tu je i nekadašnja franjevačka škola al-Šibani. Postoje i prilično dobro sačuvani ostaci sinagoge, navodno iz 9. veka.

   Od srednjovekovnih hamama najviše mi se dopao hamam Dzalbugha, jer se radi o meni omiljenoj mamelučkoj arhitekturi. Kod osmanlijske palate Dzunblat iz 17. veka su, pak, jasno uočljivi persijski uticaji, tj. ivan (portal) i dekoracija izvedena keramičkim pločicama. Francuska ostavština je toranj sa satom, Bab al Faraj i posledice tajnog Sajks – Piktovog sporazuma.

   Alep je imao toliko zanimljivih istorijskih zdanja da nije imalo smisla pojedinačno ih tražiti i obilaziti, tako da sam se posle nekog vremena prepustio gradu. Išao sam nasumice kuda su me noge nosile. Kada bi me nešto privuklo, skretao bih u neku uličicu i nastavljao njom sve dok mi ne bi  nešto novo skrenulo pažnju i navelo da promenim smer. Jednostavno bazao sam ulicama starog grada često završavajući na mestima gde sam već bio. Jednom rečju uživao sam šetajući drevnim Alepom.

   Sad mi je žao što nisam ostao duže u ovom gradu. Jebiga, mislio sam da je do njega lako, jednostavno i jeftino stići i bio sam ubeđen da ću ga uskoro opet posetiti. Nažalost, to se nije dogodilo. Negde sredinom prošlog veka gradskim vlastima je palo na pamet da po projektu nekog francuskog arhitekte sruše stari deo grada i naprave nove moderne zgrade i saobraćajnice. Ti urbanisti idioti su napravili izvesnu štetu, međutim pobunile su se arhitekte, istoričari, arheolozi, kulturni delatnici i narod koji je tamo živeo. Tako je ova ludačka zamisao sprečena i 1986. godine stari Alep je uvršten na Uneskovu listu svetske kulturne baštine. Izgleda da su se dzabe trudli.  Dobar deo starog grada je razrušen u ovom ratu. Han al-Vazir je uništen. Velika Omajadska dzamija je ostala bez minareta, jedinstvenog u muslimanskoj arhitekturi. Veći deo suka više ne postoji. Citadela je, takođe, doživela žestoka oštećenja. Iz nje je sirijska vojska više godina uspešno odolevala teroristima. Islamisti su je napadali čime god su mogli, čak su probali da ispod njenih temelja iskopaju tunele i postave eksploziv. Gađali su je najmodernijim oružjem koje su dobili od Amerikanaca i vehabija iz Zaliva, ali bez uspeha. Ova moćna srednjovekovna tvrđava pokazala se neosvojiva i u današnjem dobu.

   Eto tako sam ja doživeo Alep. Žao mi je ovog grada, kao i cele Sirije. Nadam se da će Sirijska arapska armija uz pomoć saveznika savladati sve te raznorazne islamiste i teroriste i konačno uspostaviti mir u ovoj zemlji.