Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (7) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

недеља, 04. децембар 2016.

Sećanje na Alep (I deo)



SEĆANJE NA ALEP (I DEO)

   Nijedan rat u svetu nisam pratio sa toliko pažnje kao ovaj u Siriji. Zanima me Bliski istok, a u ovom sukobu, na ovaj ili onaj način, učestvuju gotovo sve bliskoistočne države i dve svetske sile. Naravno, kao i uvek, uz jednu od te dve sile idu i njihovi zapadnoevropski sateliti. Mišljenja sam da će ovaj rat i te kako promeniti Bliski istok, a verovatno i odnose u svetu. Iako sam svestan da je vlast Bašara al-Asada bila daleko od idealne, moje simpatije su potpuno na njegovoj strani. Samo ordinarna budaletina može da navija za njegove protivnike iza kojih stoje SAD i njihovi evropski poslušnici, Saudijska Arabija, Katar, Turska i belosvetski sunitski militanti. Još jedan razlog zašto sa toliko pažnje pratim dešavanja u Siriji je i taj što sam bio u toj zemlji i zavoleo je. Po svemu sudeći presudna bitka u ovom ratu vodi se u Alepu.
   Alep je bio moj prvi grad koji sam posetio u Siriji i on je krivac zašto sam se „navukao“ na Bliski istok. Bio sam ja i pre Sirije u pojedinim arapskim zemljama, ali to nije to. U Alepu je bio moj prvi pravi dodir sa Levantom. Tu sam prvi put probao humus i felafel, kao i kafu sa kardamonom. Dobro probao sam i nešto jače, ali ne bih o tome. Tu sam se prvi put našao u pravom suku. Tu sam prvi put kročio u jermensku crkvu. U ovdašnjem muzeju sam prvi put video hetitske  artefakte. Jednom rečju, tu sam se prvi put susreo sa Orijentom kakav sam stvorio u svojoj glavi čitajući razne knjige koje se bave ovim delom sveta. Ko zna kakvi su se sastojci nalazili u tom alepskom felafelu kada se posle njega stalno vraćam Bliskom istoku.
Alep.

   U Alep sam stigao posle naporne vožnje autobusom iz Turske. Smestio sam se u relativno „boljem“ hotelu, koji je čak imao i tuš kabinu. Doduše nisam nigde video manju. Širina je bila uža od mojih ramena, te sam morao da se istuširam nasred kupatila. Inače, ovde sam prvi put saznao da po mnogim bliskoistočnim hotelima postoji opcija spavanja na krovu za neku smešnu kintu i naravno tu pogodnost sam kasnije povremeno i koristio.
   Iako sam bio umoran, nisam mogao da izdržim i morao sam da izađem da se malo promuvam gradom. Poučen iskustvom iz Egipta i Tunisa, očekivao sam da će me čim kročim iz hotela spopadati raznorazni trgovci, prosjaci, taksisti i slični dosadnjakovići, međutim ništa, niko me nije fermao. Slobodno sam šetao ulicom, a da niko nije hteo ništa da mi proda, niti da mi traži. Da li je razlog to što ovde nije stigao masovni turizam ili su Sirijci drugačiji od pomenutih Arapa?
   Začudio sam se neverovatnim brojem oldtajmer automobila. Mislio sam da toga ima u toj količini samo na Kubi. Nije me iznenadio veliki broj postera i slika Bašara. Nije manjkalo ni onih na kojima je njegov otac Hafez. Grad je bio živ, mnogo sveta, buka na sve strane. Radnje su radile punom parom, šavurme se vrtele po restoranima, majstori u radionicama, koje su otvorene sa prednje strane, šljakali su na nekim mašinama proizvedenim ko zna kada. A onda, ko po komandi, trgovci su počeli da spuštaju metalna rolo vrata na svojim trgovinama i odjednom broj ljudi na ulicama se prepolovio.

   Nastavio sam da šetam starim delom grada. Fenomenalan je. Na sve strane kamene kuće od kojih su neke još iz srednjeg veka. Često imaju i izbačene drvene ukrašene terase. Na zidovima kandelabri, rešetke od kovanog gvožđa, na vratima zanimljive šarke i zvekiri. Ma sjajan grad! Mnogi su ga smatrali najbolje sačuvanim islamskim gradom na svetu. Da budem objektivan, moram da kažem i to da se po fasadama ovih drevnih kuća često pružaju ružne cevi i kablovi, da po kamenom pločniku izlizanom od viševekovnog hodanja ima đubreta koliko hoćeš, da se u uličicama i budzacima oseća mokraća, da prašina leti na sve strane itd. Meni sve to nije smetalo. Higijena i Bliski istok ne idu baš ruku pod ruku, a ko preko toga ne može da pređe bolje i da ne odlazi tamo. Nikada mi neće biti jasno kada čujem od turista kako hvale neki grad da je lep i da im se mnogo dopao, a kada ih pitam šta im se to svidelo, na prvom mestu kažu kako je čist. Pa, to su dva različita pojma! Može nešto da bude čisto, a ružno i takođe može nešto lepo da bude prljavo. Ja sam se nagledao sređenih, upicanjenih i do zla boga dosadnih i bezveznih gradova, kao i fenomenalnih, ali štrokavih mesta.
Alepske drvene terase.

   Bilo je poprilično kasno kada sam odlučio da sednem u jedan restoran zbog već pominjanog humusa i felafela. Konobar me je pitao odakle sam i ja sam mu odgovorio. Izgleda da se ovde vesti brzo šire, pošto je posle svega par minuta do mene došao sredovečni tip i obratio mi se na srpskom. Radilo se o Sirijcu koji je kod nas studirao medicinu. Lepo smo se ispričali. Svašta ga je interesovalo u vezi Beograda, grada u kome je proveo tolike godine i koji, kako sam kaže, mnogo voli. Sasvim očekivano raspitivao se i o ratovima koji su se kod nas vodili devedesetih, verovatno ne sluteći da će sve to, samo u mnogo gorem obliku, zadesiti njegovu zemlju. Potrajao je ovaj naš razgovor. Na kraju smo se ispozdravljali, a on mi je dao vizit kartu da ga pozovem u slučaju da mi bilo šta zatreba.
Ulaz u han al-Vazir.

   Po povratku u hotel proveo sam još dosta vremena čitajući literaturu koju sam poneo sa sobom, a koja se odnosi na ovaj grad. Alep se sa Damaskom, Jerihonom i još par mesta bori za titulu najstarijeg kontinuiranog naselja. Izuzetno me nervira ta glupa i toliko rabljena floskula, ali prostor Alepa je stvarno naseljen još od bronzanog doba, što bi otprilike bilo nekih 5.000 godina. Za to vreme nema ko nije vladao gradom i to redom počevši od starih bliskoistočnih naroda kao što su Akađani, Hetiti, Egipćani i drugi, pa preko Persijanaca, Aleksandrovih Makedonaca i njegovih naslednika Seleukida do Rimljana, Vizantinaca, onda opet Persijanaca, ovog puta Sasanida. Od 637. godine postaje islamski grad i njime redom upravljaju Omajadi, Abasidi, Fatimidi, Seldzuci, Mameluci, Osmanlije. U stvari, ovaj moj spisak niti je po redu, niti je kompletan, bilo je tu još koliko hoćeš raznih muslimanskih dinastija. Nalazio se i u rukama Francuza tokom njihovog mandata od 1923. do 1946. godine. Francuzi nisu vladali dugo ovim prostorima, ali dovoljno da zajedno sa Englezima naprave toliko zla,  čije se posledice i danas osećaju na Bliskom istoku.

   Razlog za svoje viševekovno trajanje i značaj koji je oduvek imao Alep pre svega duguje tome što je  kroz njega prolazilo nekoliko važnih starih trgovačkih puteva, kao i to što se nalazio unutar oblasti tzv. „zelenog polumesec“. Ovaj termin označava plodnu teritoriju na Bliskom istoku oblika polumeseca, koja se pruža od reka Tigar i Eufrat, preko Zagros planina, do obala Mediterana. I u vreme moje posete Alep je važio za važan trgovački, ali i industrijski grad Sirije. Imao je preko 2 miliona stanovnika. Negde oko 80% njih su bili sunitski muslimani, uglavnom Arapi, ali bilo je i Turkmena i Kurda. Ostatak su činili hrišćani, od kojih su većina Jermeni i Asirci. Jermenska zajednica je više vekova prisutna u ovom gradu. Recimo, njihova najstarija crkva je iz 15. veka. Međutim, broj Jermena se rapidno povećao u doba kada su se našli na udaru Turaka. Tada je u grad pristigao i veliki broj Asiraca, koji su gotovo u isto vreme stradali od Osmanlija. Ceo svet je čuo za genocid nad Jermenima, međutim malo njih zna da se to desilo i asirskim hrišćanima. Alep je, kao što već rekoh, bio oduvek etnički raznolik grad, a zbog čestih političkih nestabilnosti narodi koji su u njemu živeli formirali su svoje četvrti, koje su mogle prilično samostalno da opstaju. Tako i danas ovde postoji jermenska četvrt al-Dzejdeh ili kurdska Šeik Maksud.

Нема коментара:

Постави коментар