Bugarska 2015. (9. deo)

PEĆINSKE CRKVE U IVANOVU

   Ujutru smo se uputili  do Besarbovskog manastira koji se nalazi na svega 12 kilometara od Rusa. To je pećinski srednjovekovni manastir (12 – 14. vek), uklesan u steni u dolini reke Rusenski Lom. Lepo smo primljeni od strane bugarskih monaha, a jedan od njih je na sebe uzeo zadatak da nas sprovede po celom kompleksu. Ispostavilo se da mi je kolega, tj. da je završio arheologiju. Inače, po nekoj dalekoj liniji vodi poreklo iz Crne Gore i sa ponosom je izvadio iz dzepa ključeve i pokazao nam privezak na kome je prikazan manastir Svetog Vasilija Ostroškog.

Besarbovski manastir.

   Nakon razgledanja Besarbovskog manastira i druženja sa bugarskim monahom, krenuli smo dalje ka pećinskim crkvama kod sela Ivanovo. I one se nalaze u dolini Rusenski Lom. Celo ovo područje ima status nacionalnog parka. Stvarno je lepa priroda. Reka vijuga između stena, na sve strane litice, ali puno zelenila. Crkve kod Ivanova su izdubljene visoko u tim stenama, nekih 40 – 50 metara od tla. Ovaj monaški centar razvio se od 13. do 14. veka, a činili su ga isihasti. U ukupno 5 pećinskih crkava sačuvan je živopis, ali je za posetioce otvorena samo jedna. Inače, u ovom delu kanjona Rusenski Lom ima više od stotinu pećinskih crkava, kapela, ćelija.

Rusenski Lom.

Pećinska crkva kod Ivanova.

   Sledeća na redu bila je tvrđava Červen. Ovaj utvrđeni grad je bio izuzetno važan tokom II bugarskog carstva. Misli se da ga je u 6. veku osnovalo vizantinsko stanovništvo, koje je napustilo Ruse ispred slovenske najezde. Červen je smešten na steni oko koje meandrira reka Crni Lom i to tako da maltene zatvara pun krug oko njega.

Červen.

   Unutar bedema unutrašnjeg grada nalaze se ostaci nekoliko crkava i raznih drugih objekata. Jedna od odbrambenih kula je u potpunosti sačuvana. Sa tvrđave se pruža lep pogled na današnje selo Červen. Zanimljiv mi je bio i prolazak kroz ovo naselje, čije su, gotovo sve, kuće izgrađene od crvene cigle. Pa, i zove se Červen!

Červen.

   Nakon obilaska tvrđave, krenuli smo ka našem konačnom odredištu za danas, Velikom Trnovu, koje je udaljeno nekih stotinak kilometara. Međutim, napravili smo jednu pauzu. Spazili smo nekakav usputni restoran sa imenom Bajkal i rešili da tu nešto pregrizemo. Kada smo ušli unutra prvo što sam primetio bila je turska zastava na zidu. Sa velkog televizora galamio je Erdogan, a i crte lica osoblja ukazivale su da se radi o Turcima. Zanimljiva kombinacija, restoran u Bugarskoj, sa ruskim imenom, koga drže Turci. Naravno, to mi nije smetalo, pa ako sam neku zemlju dobro prošpartao to je Turska, a, bogami, planiram da je još i te kako obilazim. Osim toga, često sam znao da se dobro izgostim po turskim restoranima. Tako je bilo i ovaj put. Kada smo zatražili meni, brkati Osmanlija je rekao da nema tu šta da se mnogo bira i da preporučuje ne znam šta, a onda gestikulacijom pokazao da je to nešto mnogo dobro. Ok, donosi! Neka sitno, sitno seckana teletina, “a la” mućkalica koja je servirana usred neke velike metalne posude nalik tanjirači, sa pirinčem u sredini. Stvrano je bilo izvrsno. Tešekur ederim!