Bugarska 2015. (8. deo)

RUSE

   Nakon što smo pronašli hotel i smestili se, rešili smo da nešto prezalogajimo pre nego što krenemo da se malo promuvamo ovim gradom na Dunavu. Restoran u našem hotelu se otvarao tek za nekoliko sati, međutim gazda nije hteo da nas pusti da tek tako odemo, već je brže bolje organizovao da tu ručamo. Inače, osim što je vlasnik hotela i restorana, u njegovom je vlasništvu i obližnja velika benzinska pumpa. Iako ima sve to što sam nabrojao, polomio se da ne odemo u drugi restoran, tačnije da kod njega ostavimo pare. Zato, valjda, i ima sve to što ima. Malo je i popričao sa nama i nabrojio nam kakvim se sve biznisima bavi. Često putuje u Srbiju, pošto ima nekakvu proizvodnju i izvozi to nešto što pravi u našu zemlju. Evo, i ovaj bogati Bugarin je morao da nam poruči da Srbija treba da zajebe EU, pošto po njegovim rečima to ništa ne valja i da treba da se držimo Rusije. Stvarno sam bio iznenađen koliko Bugara mi je to reklo tokom ovog putovanja.

   Nakon što smo se malo okrepili bugarskim sarmama (uzgred druga liga u poređenju sa našim), krenuli smo u obilazak ovog mesta. Dopalo mi se Ruse. Ozbiljan je to grad od skoro 200.000 stanovnika. Sudeći po arhitekturi, čovek bi pomislio da se nalazi negde na teritoriji bivše Austrougarske. Na sve strane secesija i barok, mada se nađe i po neka stara balkanska građevina. Mnoge od tih javnih zgrada iz 19. i 20. veka su, baš onako, grandiozne i ne bi ih se postidela ne jedna svetska metropola. U centru se nalazi i par nekakvih velikih spomenika, fontana, dosta kafea, restorana, lepo sređena pešačka zona. Nema šta, pravi grad i to ne samo zbog svoje veličine, nego ima taj urbani šmek. Posebno mi se sviđa i to što je na Dunavu, jer jebeš grad kroz koji ne protiče reka.

Ruse.

   Prvo smo otišli do ostataka nekadašnjeg utvrđenja iz rimskog doba, koje se zvalo Sexaginta prista, odnosno “Luka za 60 brodova”. Izgrađena je oko 70. godine. Nema tu bogzna šta, tačnije malo toga je sačuvano. Međutim, ono što je preostalo lepo je prezentovano. Može da se vidi nešto bedema, muzejče, a napravljena je i kopija jedne rimske lađe, kao i jedne drvene kule. Na lokalitetu se nalazi i nemački bunker iz II svetskog rata i u njemu su sada izloženi rimski reljefi.

Nemački bunker na lokalitetu Sexaginta prista.

Zgrada kapetanije pristaništa Ruse.

   Rimsku tvrđavu je u 6. veku znatno proširio Justinijan. Za vreme obe bugarske srednjovekovne države ovaj grad je izgubio svoj značaj. Ponovni procvat doživeće  tokom turske vladavine, kada će se zvati Ruščuk. Dok se vodila borba za oslobođenje u 19. veku, Ruse je bio svojevrsni centar antiturske agitacije, pošto se štab Bugarskog centralnog revolucionarnog komiteta nalazio u, svega par sati udaljenom, Bukureštu. Nakon Rusko – turskog rata (1877 – 1878) tj. oslobođenja, Ruse je postao najveći i najprosperitetniji grad u Bugarskoj. Otuda one silne raskošne zgrade koje sam pominjao. Vremenom je značaj Rusa sve više opadao, a da postane ne baš prijatno mesto za život pomogla je i rumunska teška industrija sa druge strane reke. Kažu da su sankcije koje su nama uvedene 90-tih, doprinele da Ruse ponovo malo živne, pošto je tada ovaj grad postao važno saobraćajno i trgovačko čvorište za dalje na jug i istok.

Ruse.

   Kao što rekoh, dopalo mi se Ruse. Možda je jedan od razloga za to što u njemu nema, ne znam kakvih, znamenitosti koje bi mene nešto posebno zanimale, pa se obilazak ovog mesta sveo na neobavezno i neusiljeno bazanje po gradu. U nekoj kafani večarali smo jednu od najboljih jagnjetina koju sam ikada jeo, a bogami na raznim belosvetskim meridijanima sam isprobavao specijalitete od ove životinjke. Ovaj put je bila neka varijanta ispod sača.

   Po povratku u hotel bacili smo se na gledanje treće utakmice polufinala ABA lige. Savim očekivano Zvezda je pobedila Grobare, i takođe očekivano, usledilo je na konferenciji jadno & patetično kukanje na suđenje.