Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (7) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

четвртак, 14. мај 2015.

Bugarska (7. deo)



SBORJANOVO

   Ujutro smo se iz Madare uputili ka selu Sveštari u čijoj blizini se nalazi jedan od najznačajnijih tračkih tumula. Posle gotovo 100 kilometara vožnje, od čega dobar deo po očajnom putu, stigli smo. Ova oblast poznata je kao Sborjanovo, a zovu je i Sveta zemlja Geta. Geti su tračko pleme koje je ovde ostavilo puno svojih tragova. Najznačajnija od svega je, već pominjana, humka u kojoj se nalazi veličanstvena grobnica sa karijatidama. Osim ovih ženskih skulptura na jednom od zidova sačuvan je i mural. Izgrađena je krajem 4. veka pne.
Trački tumuli kod Sveštarija.

   U ovu grobnicu može da se uđe samo sa vodičem. Prvo se prolazi kroz neka automatska vrata sa šifrom. Unutra je zabranjeno fotografisanje, a boravak je ograničen na 18 minuta. Zbog toga je bugarska “vodičica” pričala kao navijena. Zanimljiva joj je bila ta priča. Iako sam dovoljno stručan, a i pre puta sam malo proučio arheološku i istorijsku literaturu vezanu za mesta koja smo planirali da posetimo, ipak sam saznao i nešto novo. Na primer, zanimljiv mi je bio podatak da su antropološke analize potvrdile da su Geti bili vegeterijanci, kao i da je u Sborjanovu pronađena srednjovekovna statueta Bude. Ovo sa Budom je zanimljivo, ali i nije tako čudno, s obzirom da su ovim prostorima prozujali razni nomadi koji su došli iz Azije. U blizini ove humke ima još nekoliko tumula, a posetiocima je omogućen ulazak u još dve, daleko skromnije.
Getska grobnica.

   Nastavili smo dalje i na kratko se zaustavili kod ostataka getskog grada Helisa. Očekivano, nije tu imalo baš mnogo šta da se vidi, te smo produžili do Demir Baba teke. Radi se o šiitskom, tačnije alavitskom mauzoleju iz 16. veka. U njemu se nalazi grob Demir Babe, alevitskog sveca. Građevina je sedmougaone osnove, sa kupolom, a u nju se ulazi kroz jednu pravougaonu prostoriju sa piramidalnim krovom. Smatra se da je ovo mesto bilo sveto i Tračanima, a za neku stenčugu na kojoj leži mauzolej kažu da je getski žrtvenik. U dvorištu ovog kompleksa izvire nekakav sveti izvor, a na ulazu se nalazi stara balkanska kuća, ispod čijeg trema se izležavao jedan ogroman pas, potpuno nezainteresovan za našu posetu. Sve je bilo širom otvoreno, a nigde nije bilo žive duše, izuzev tog dzukca. Inače, ceo ambijent oko ove muslimanske svetinje je prijatan. Smeštena je na dnu jedne doline, obrasle šumom. Navodno su neka nedavna istraživanja dokazala da je baš na ovom mestu najčistiji vazduh u celoj Bugarskoj.
Demir Baba teke.

   U unutrašnjosti mauzoleja centralno mesto zauzima grob Demir Babe. Zidovi su ukrašeni tipičnim islamskim motivima, a na njima vise slike Alija, ćilim sa prikazom Meke i neke zastave sa arapskim natpisima. Deo gde se pale sveće je sav izgaravljen. Da, da, alaviti pale sveće, i ne samo to! Za mnoge od njih ramazanski post nije obavezan. Neki smatraju da nije obavezan ni odlazak u Meku. Oni koji ipak tamo idu, ne pridržavaju se sunitskih pravila tokom hadza. Za pojedine alavite hodočašće je odlazak u prirodu, tj. na neke planine. Ne praktikuju zekat, odnosno obaveznu milostinju. Monogami su, a žene se mole zajedno sa muškarcima i ne moraju da nose marame. Ne klanjaju pet puta na dan. Po njima svega toga nema u Kuranu i kažu da su sve to izmislili suniti. Suniti ih smatraju jereticima, a ovi njih fanaticima, koji se ponašaju kontradiktorno u odnosu na Kuran. Dalje, slave Noruz, tj. persijsku novu godinu, kao i Ašuru odnosno komemoraciju na mučenika Huseina, koji je poginuo kod Kerbale. Slave i Hidirelez, tj. sveca Hidra, koga neki dovode u vezu sa Svetim Ilijom. Negde se ovaj praznik zove Erdelez i praznuje se na Đurđevdan. U svojim religioznim obredima koriste vino. Osim toga, kače trake iscepane odeće po drveću oko svojih svetinja, bacaju pare na svetačke grobove, ljube dovratke na svetim mestima itd.
Demir Baba teke.

   Alaviti su mistična šiitska, sufijska grana islama i oni su pratioci i poštovaoci Muhameda, Alija, 12 imama, kao i alavitskog sveca iz 13, veka Hadzi Bektaš Velija. U bliskoj su vezi sa bektašijama. Veruju u jedinstvo Alaha, Muhameda i Alija. Teško je definisati njihovu veru, pošto u tome sami nisu jedinstveni, a baš i nemaju neki centralni autoritet. Uz to su mnoga njihova učenja usmeno prenošena, pa i otuda eto brojnih razlika.
Demir Baba teke.

   Poznati su i pod imenom Kizilbaši (Crvene glave). Najviše ih ima u Turskoj, dok ih je u Bugarskoj svega par hiljada. Oni su potomci turkmenskih plemena, koja su u srednjem veku naseljavala predele Centralne Azije. Zapravo, bili su neka vrsta šiitske, etno-religijske, vojne grupacije, koja je izuzetno bila važna safavidskoj (iranskoj) državi, kojoj su služili i koja ih je podržavala. Krajem 15. i početkom 16. veka naselili su se u Azerbejdzanu i Maloj Aziji. Kao šiiti nisu baš bili dragi Osmanlijama, te su ih ovi često raseljavali i tako jedan deo njih je završio u Bugarskoj.
   Posle posete Demir Baba teke produžili smo dalje raspalim putem na sever, ka Dunavu i gradu Ruse.
  

Нема коментара:

Постави коментар