Bugarska 2015. (3. deo)

HISARIJA

   Iz Plovdiva smo se uputili na sever ka Hisariji. Posle nekog vremena spazili smo putokaz ka tračkoj mogili kod Starog Sela. Za svega par sekundi doneta je odluka. Kočenje, rikverc i nađosmo se na putu ka Starom Selu. Trački vladari i važne ličnosti sahranjivali su se ispod velikih humki, poznatih kao mogile ili tumuli. Prvo bi se napravila kamena grobnica, a onda bi preko nje bila nasuta velika količina zemlje. Konkretno ova humka kod Starog Sela je iz 5. – 4. veka pne. Unutar nje se nalazi grobnica od zidanog kamena sa šest dorskih stubova.

Trački tumul kod Starog Sela.

   U poslednje vreme pojedini bugarski arheolozi tvrde da su neki od ovih tumula prvobitno slulžili kao trački hramovi i da su naknadno iskorišćeni za sahranjivanje. Nisam se nešto udubljivao u tu problematiku, ali meni na prvi pogled to baš i ne deluje tako, ali nema veze. Inače, Staroselsku mogilu je 2002. godine iskopao kontroverzni arheolog Georgi Kitov. On je poslednjih godina istraživao gomilu tračkih tumula, a brojne kolege ga pljuju jer je to radio krvnički, uz obilno korišćenje bagera i drugih mašina. Kitov je to pravdao nuždom pošto su nakon uvođenja “demokratije” u ovoj zemlji, raznorazni divlji kopači tj. pljačkaši masovno navalili na tračke tumule.

Trački tumul kod Starog Sela.

   Iz Starog Sela smo nastavili dalje i vrlo brzo stigli do Hisarije. Ovaj grad je poznata bugarska banja, ali mi nismo došli zbog lekovite vode i brčkanja po bazenima, već zbog rimskih zidina, s kraja 3. i početka 4. veka, koje ga okružuju. Ovi bedemi su dugi 2327metara, a njihovu izgradnju je naredio car Dioklecijan, po kome je grad i dobio ime Dioklecijanopolis. Najbolje je sačuvana južna gradska kapija, koju zovu “Kamile”, pošto njeni ostaci navodno podsećaju na dve kamile. Tako piše na tabli pored nje, međutim, koliko god se trudio nisam uspeo da vidim obrise ovih pustinjskih životinja. Inače, kod ove kapije bedemi su sačuvani do visine od 13 metara. 

Južna kapija Dioklecijanopolisa.

   Ima i nešto rimskih ostataka unutar zidina, ali to i nije baš bogzna šta. Izdvojio bih kasnoantičku grobnicu koja se nalazi nekih 300 metara van bedema Dioklecijanopolisa. Radi se o porodičnoj grobnici ukopanoj nekih 7 metara pod zemljom. Do pogrebne odaje stiže se stepenastim dromosom (koridorom). Sama grobnica je mala, četvrtasta, zasvođena prostorija, sa dva zidana odra. Na podu je urađen mozaik, a zidovi su oslikani. U jednoj od šest dekorativnih niša naslikan je nekakav crveni cvet, koji je odmah protumačen kao ruža. Pošto su Bugari poznati po uzgajanju ovog cveća i to posebno u ovoj regiji, eto priče o viševekovnom kontinuitetu gajenja ruža!

Bedemi Dioklecijanopolisa.

   Posetili smo i mali arheološki muzej, a, bogami, svratili smo i na ćevape i kobaje, pre nego što smo nastavili dalje.