Bugarska & Grčka 2010. (4. deo)

RILA

   Ujutru smo se odvezli do Hisarlika, tj. do Velbuždske tvrđave. Prvobitno utvrđenje je ovde izgrađeno krajem 4. – početkom 5. veka. Kasnije je više puta obnavljano, sve dok ga u 15. veku nisu Turci razorili. Priličnih je dimenzija, ali nema bogzna šta da se vidi, osim bedema koji su dobrim delom restaurirani.

   Dalje smo krenuli ka Rilskom manastiru. Usput smo se zaustavili kod zanimljivog mosta preko koga smo prešli reku Strumu. Most se zove Kadin, a podigao ga je vezir Isak Paša 1470. godine. Njegovo ime, Kadin most, može da se prevede kao Nevestin most. Postoji nekoliko legendi o ovoj ćupriji. Prva kaže da je sultan Murat prilikom jednog pohoda naišao na neku svadbenu povorku. Tada je osmanlijski vladar upitao mladu šta želi od njega za poklon, a ona je odgovorila da izgradi most na ovom mestu i tako nastade Nevestin most. Druga legenda kaže da je izgradnju mosta naredio neki turski sudija, tj. kadija i otuda mu ime Kadin most. Treća legenda, omiljena po Balkanu kada su u pitanju razne građevine, kaže da su tokom radova na mostu sve što bi neimari tokom dana napravili, noću rušile vode Strume. Da bi rešili problem dunđeri su došli do zaključka da moraju žrtvovati prvu ženu koja sutradan dođe da im donese ručak. Prva je došla Struma, nevesta majstora Manojla i zbog toga je uzidana u most.

Kadin most.

   U selu Rila primili smo u auto nekog Bugarina koji je stopirao do manastira. Vožnja je brzo prošla u razgovoru sa ovim tipom, a usput nam se desilo da nam put prepreči krdo divljih konja, koje živi u ovoj oblasti.

   Rilski manastir je ubedljivo najveća turistička atrakcija u zapadnoj Bugarskoj. Posvećen je čuvenom pustinjaku Jovanu Rilskom iz 10. veka. Najstarija sačuvana građevina ovog manastira je Hreljina kula iz 14. veka. To je sve što je preživelo požar koji je zadesio ovaj manastir 1833. godine. Na toj kuli nalazi se i natpis ovog srpskog velikaša koji, otprilike, ovako glasi “Pri državi najvišeg gospodara Stefana Dušana kralja, gospodar protosevast Hrelja, velikim trudom... sagradi ovu kulu i posveti je Svetom Jovanu Rilskom i Bogorodici... 1334 – 1335. godine” Hrelja Ohmućević, iliti Relja Krilatica iz narodnih pesama, prvi put se u istoriji pominje kao čovek kralja Stefana Dečanskog, od koga je dobio na upravu oblast oko Strumice. Jedan istorijski izvor kaže za njega da je “kod vlastele u Srba prvi među svima po hrabrosti i vojničkom iskustvu”. Hrelja je u jednom momentu okrenuo leđa caru Dušanu i počeo da šuruje sa Vizantincima, ali se ubrzo vratio pod Dušanovu zastavu. Izgleda da mu Dušan nije baš potpuno oprostio, te se na kraju Hrelja zamonašio u ovom manastiru, gde je i umro 1342. godine kao monah Hariton. I ovde sam pazario knjižicu o ovom manastiru, u kojoj se takođe pominje Hrelja kao oblasni gospodar i nigde ne piše da je u pitanju Srbin, Dušanov velmoža. Šta reći, osim da je to jadno i bedno?!

Rilski manastir, Hreljina kula.

Rilski manastir, Hreljin natpis.

   Osim pomenute kule, ostatak manastira je izgrađen uglavnom u periodu između 1834. i 1860. godine. Ceo kompleks stvarno dobro izgleda. Nalazi se na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine i važi za najveći i najznačajniji manastir u Bugarskoj. Bugari za njega kažu da je manastir nad manastirima. 

Rilski manastir.

   Nastavili smo dalje naš put ka sledećem odredištu, Melniku, ali smo ubrzo stali kod jedne kafane. Privukao me je njen naziv Žabokrek. Na tabli je pored ovog imena bio nacrtan nekakav žabac. Pomislio sam da na meniju imaju žablje batake, a pošto nisam imao prilike da to ranije probam, odmah sam zaustavio automobil. Ispostavilo se da nemaju žablje batake, a ovo ime kafani su nadenuli zbog neke barice odmah pored koja je puna žaba što krekeću. Nema veze, u pitanju je bio lep restoran u etno fazonu. Gazda nas je postavio pored kamina, a zatim upalio vatru. Usledila je prava gozba. Prvo dupla rakija, pa škembe čorba, ovčarska salata, tatarske ćufte, uz to nekolko piva, pa palačinke i na kraju kafa. Tako okrepljeni nastavismo dalje i stigosmo u Melnik.

Rilski manastir.