Bugarska & Grčka 2010. (5. deo)

MELNIK

   Melnik je malo mesto, koje se nalazi nedaleko od Grčke granice. Poznato je po savršeno sačuvanoj balkanskoj arhitekturi i neobičnim peščanim formacijama koje ga okružuju. Te dve njegove karakteristike čine ga stvarno čarobnim mestašcetom u koje sam se na prvi pogled zaljubio.

   Ovo područje su naseljavali još trački Medi. Čuveni Spartak bio je pripadnik tog plemena. Pročitah negde da ime grada potiče od slovenske reči mel (bela krečna kreda) i dovodi se u vezu sa njegovim peščanim liticama. Za vreme vizantijske vlasti u ovo mesto su slati dvorjani koji bi se zamerili carevima. Ovi prognanici su u Melnik dolazili sa familijama i sa svojim pozamašnim bogatstvom, te su ovde podizali luksuzne kuće, crkve, kapele, osnivali manastire itd. Tako je zbog njih grad veoma napredovao. Jedno kratko vreme, na početku 13. veka, Melnik je bio prestonica nezavisnog bugarskog boljara Aleksija Slava. U 14. veku ovo mesto se nalazilo u oblasti kojom je vladao, već pominjani srpski velikaš Hrelja Ohmućević. Tačnije, Melnik je bio njegovo najjužnije utvrđenje. I ovde sam kupio turističku brošuru i još jednom se susreo sa bugarskim falsifikovanjem istorije. U njoj piše da je Melnikom do 1342. godine vladao oblasni gospodar Hrelja, a onda su ga zauzeli Srbi. To u prevodu znači da Relja Krilatica nije bio Srbin. Bugari, Bugari, stvarno niste normalni! Nakon propasti Srpskog carstva Melnik se, kao i veći deo Balkana, našao u turskim rukama.

Srednjovekovni Melnik.

   Čim smo se smestili, krenuo sam da istražujem ovo mestašce, koje me je oduševilo. Sve kuće su izgrađene u starom balakanskom fazonu, sa doksatima i krovovima na četiri vode, na kojima štrče neobični vitki dimnjaci. Baš sam uživao smucajući se ovim mestom, ali sam se usput i nervirao što kod nas ovakve arhitekture više gotovo da nema. Bugarski urbanisti nisu bili degeni kao naši i zbog toga danas kod njih postoji sijaset mesta sa očuvanim tradicionalnim građevinama. Oni tu arhitekturu od druge polovine 18. veka i skoro celog 19. veka svrstavaju u tzv. period bugarskog narodnog preporoda. Tako i ove prelepe stare kuće po Melniku pripadaju tom periodu bugarskog narodnog preporoda, iako su ih podigli Grci, koji su bili većina u ovom gradiću sve do pred kraj II balkanskog rata, kada su morali da se isele. Da stvar bude smešnija, jedan od ciljeva tog bugarskog društveno – ekonomskog – kulturnog preporoda bio je oslobađanje školstva, kulture itd. od grčkog uticaja i stvaranje vlastite duhovne i materijalne kulture. Sve to nije smetalo vajnim bugarskim stručnjacima da kuće melničkih Grka svrstaju u taj bugarski preporod. Kakva crna arhitektura bugarskog narodnog preporoda?! Radi se o kućama kakvih ima koliko hoćeš po celom Balkanu, a bogami i po ljutoj Anadoliji.

   Najveća građevina Melnika je kuća nekadašnjeg trgovca vina Kordopula, naravno Grka, iz 1754. godine. Sada je pretvorena u muzej, te se može videti njena unutrašnjost, sa sve nameštajem i kojekakvim eksponatima. U njenom podrumu se nalazi soba za degustaciju vina, koja je povezana sa 180 metara dugačkim tunelima isklesanim u peskovitoj steni. Kažu da je u njima moglo da se uskladišti 300 tona ovoga napitka. Melnik je i danas poznat po proizvodnji vina.

Kordopulova kuća.

   Osim Kordopulove kuće, obišli smo i srednjovekovne ostatke ovog mesta, zatim nekoliko crkava, mali arheološki muzej i na kraju došli do omanjeg rimskog mosta.

Rimski most.

   Melnik je baš mali, ima svega 400 stanovnika, tako da može brzo da se ceo obiđe. Inače, krajem 18. veka u njemu je bilo 1.300 kuća i oko 20.000 žitelja. Iako, kao što rekoh, u ovom mestu može da se za kratko vreme sve vidi, meni nije padalo na pamet da se mrdnem iz njega. Melnik me je potpuno osvojio svojim starim kućama i svojim peščanim liticama. Da se razumemo, sačuvan je samo nekadašnji izgled ovog mesta, a život se sigurno i te kako promenio. Danas njegovi stanovnici žive od turizma. Gotovo sve kuće su preuređene u pansione, restorane, prodavnice. Ljudi žive od izdavanja soba posetiocima, prodaje suvenira, vina i domaćih proizvoda. To je svakako olakšalo život njegovim žiteljima, a verovatno je to bio i jedini način da, barem vizuelno, opstane Melnik kakav je nekada bio. 

   Sa uživanjem sam se ceo dan šetkao kaldrmisanim ulicama, sedeo po kafanama cirkajući kafe i rakijice, kupovao od bugarskih baba neko slatko od zelenih smokava, a od bugarskih deda domaće vino. Na kraju, kada se smračilo, ovaj opušteni, lepo provedeni dan završili smo u kafani, gde smo, po preporuci gazde, naručili neku svinjetinu, sa gomilom luka i povrća, zapečenu u grnetu. Od svega što sam video na ovom putovanju Melnik je moj apsolutni favorit.