Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (5) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

понедељак, 12. јануар 2015.

Bugarska & Grčka (6. deo)



SER


   Iz Melnika smo se zaputili ka Grčkoj, tačnije ka Seru, iliti  Seresu. Usput smo malo skrenuli ne bismo li videli Samuilovu tvrđavu, koja se nalazi veoma blizu makedonske granice. Kakav je to bio promašaj! Na ovom lokalitetu ama baš nema ništa da se vidi. Zapravo tu je napravljen nekakav bezvezni kompleks, verovatno još u komunističkim vremenima, čiji je cilj veličanje kulta cara Samuila. Na ulazu se nalazi veliki moderni spomenik ovog cara, a dalje se stiže do jedne ogromne betonske konstrukcije, sa koje kada se popneš, možeš da posmatraš iz ptičje perspektive, bukvalno, 5 metara drljavog zida i to je sve. U stvari, pored se nalazi i jedna staklena prostorija podignuta iznad običnog arheološkog iskopa, gde nema ništa, osim tragova zapečene zemlje. Nejasno mi je bilo i ostalo šta ova staklena skalamerija štiti. Inače, ceo ovaj kompleks je lepo uređen, svugde su fino popločane staze i stepenice, trava je uredno podšišana, na sve strane cveće, a tu su i klupice. Bolje da su pare uložili u prava iskopavanja, nego u ove gluposti.
Samuilova tvrđava.

   Nastavili smo dalje i ubrzo smo ušli u omiljenu mi državu Grčku. Dobrom grčkom dzadom brzo smo stigli u Seres. U gradu je bilo živo, a saobraćajna gužva poprilična. Pomučili smo se dok smo našli mesto za parkiranje. Čim smo se smestili krenuli smo u obilazak grada. Kako volim Grčku! Nigde se u inostranstvu ne osećam tako lepo kao u toj državi. Sve volim u toj zemlji, i njihov narod, i mentalitet, i kulturu, i istoriju, i zemlju, i hranu, i muziku. Sve, sve, sve!
Ser.

   Prvo smo se uputili do najznačajnije građevine ovog grada, tj. do velike bazilike iz 13. veka, koja je posvećena sv. Teodoru. Odatle smo krenuli uzbrdo ka serskoj tvrđavi. Usput smo obišli i crkvu sv. Nikole. Radi se o nekadašnjoj vizantijskoj crkvi, koja je obnovljena 1937. godine. I tako stigosmo do utvrđenja. Relativno malo toga je ostalo od njega. Ipak, sačuvana je kula, zbog koje smo se, manje više, i pentrali do gore. Naime, na jednoj njenoj strani nalazi se ogromni prikaz šlema i natpis od opeke. Taj natpis je samo delimično čitljiv, tako da postoji više njegovih tumačenja. Najverovatnije se vezuje za vladavinu cara Dušana, a i predstavljeni šlem je istog tipa kao i onaj sa Dušanovog grba.
Crkva sv. Teodora.
Crkva sv. Teodora.
Crkva sv. Nikole.

   Dušan je Ser zauzeo 1345. godine i u vom gradu se te iste godine proglasio za cara. Krunisanje je usledilo nekoliko meseci kasnije u Skoplju. Nakon njegove smrti Serom je vladala njegova udovica Jelena. Godine 1365. Dušanov sin, srpski car Uroš, uzdigao je Vukašina Mrnjavčevića za savladara i dao mu titulu kralja. Njegovom bratu Uglješi je uz titulu despota predao vlast u Seru. Nakon pogibije braće Mrnjavčević u Maričkoj bici 1371. godine Ser ponovo prelazi u ruke Vizantinaca, ali ne zadugo. Od 1383. godine ovim gradom vladaju Turci.
Tvrđava u Seru.
Dušanov grb.

   Osim ove kule sa Dušanovim grbom nema bogzna šta da se vidi na tvrđavi. Zato smo zauzeli poziciju u jednoj kafeteriji gde smo dobro predahnuli i uz kapućino uživali u lepom pogledu na čitavi grad.
   Po silasku u grad otišli smo do velike dzamije koju smo snimili dok smo sedeli u kafeu. U pitanju je Mehmed begova dzamija. Zanimljiva je, ali je i u veoma lošem stanju. Morao sam da se provlačim kroz neko šiblje i da gazim preko gomile đubreta da bih joj prišao. U dvorištu ove napuštene bogomolje raslo je nekoliko stabala nara, pa sam i ubrao par komada.
Mehmed begova dzamija.
Mehmed begova dzamija.

   Prijao mi je boravak u Seru. Ozbiljan je to grad od nekih osamdesetak hiljada stanovnika. Ima u njemu da se vidi ponešto što je preživelo iz prošlih vremena, ali ipak je to nov, moderan grad. Iako često govorim da baš takva mesta ne volim, Ser mi se dopao. Grad je živ, puno ljudi po ulicama, a još više po kafeima i tavernama. Ima nešto privlačno u njemu, ili je stvar u meni, starom grkofilu kome je lepo u svakoj grčkoj palanci. 
Ser.

   Sutradan ujutru prvo smo otišli do arheološkog muzeja. On se nalazi u bezistanu iz 16. – 17. veka. Ništa posebno. Sledeći na redu bio je muzej Sarakačana. Slabo ja obilazim etnološke muzeje, svega sam u par bio do sada, međutim, još ranije sam se zainteresovao za ove balkanske nomade, tako da ovu priliku nisam hteo da propustim. Sarakačani iliti Karakačani su pastirski narod, koji je nekada živeo u Grčkoj, Makedoniji i Bugarskoj. U potrazi za pašnjacima dolazili su do južnih krajeva današnje Srbije i to sve do perioda između dva svetska rata. Kasnije više nisu mogli jer su granice  se počele da ozbiljnije kontrolišu. Posedovali su ogromna stada konja i ovaca. Gajili su čuvenu karakačansku crnu ovcu, a poznati su i po karakačanskom ovčarskom psu. Danas ih je u Bugarskoj ostalo do 15.000, dok ih u Grčkoj ima znatno više. Karakačani Grčke i Bugarske se tradicionalno okupljaju na lokaciji Karandila u blizini Slivena. Muzej je odličan, odnosno meni se baš dopao. Izložene su tu karakačanske nošnje, razni etnološki predmeti, model njihove slamnate kuće, šatori, gomila raznih starih fotografija itd.
Muzej Karakačana.
Muzej Karakačana.

   Nakon obilaska ovog muzeja seli smo u kola i krenuli ka Beogradu. Sve u svemu bilo je to lepo i zanimljivo putovanje. Da rezimiram. Prvo smo otišli do tvrđave Baba Vida na Dunavu, koju je svojevremeno osvojio kralj Milutin. Zatim smo produžili do Belogradčika čije je utvrđenje u I srpskom ustanku zauzeo hajduk Veljko. U Sofiji smo odali počast moštima kralja Milutina, a onda smo posetili Bojansku crkvu čiji je ktitor bio unuk Stefana Nemanje. Posetili smo i manastir Zemen. Njegov ktitor, despot Dejan, bio je velmoža Dušana Silnog. Odatle smo otišli do Ćustendila koji je dobio ime po njegovom sinu Konstantinu Dragašu. Nekada se ovaj grad zvao Velbužd, a poznat je po čuvenoj bici u kojoj je vojska Stefana Dečanskog pobedila Bugare. Posle Ćustendila posetili smo Rilski manastir, čije se najstarije sačuvane građevine vezuju za Dušanovog velmožu Hrelju Ohmućevića. Bili smo i u njegovom najjužnijem utvrđenju, Melniku. Ovo putovanje završili smo sa Serom, gradom gde se Dušan proglasio za cara, a kojim je posle njega vladala njegova žena Jelena, pa Uglješa Mrnjavčević.
  

Нема коментара:

Постави коментар