Bugarska & Grčka 2010. (3. deo)

PERNIK – ZEMEN – ĆUSTENDIL

   Konačno je osvanuo sunčan dan, a mi smo iz Sofije otišli u Pernik. Prijao mi je boravak u ovom mestu ne zato što je to ne znam kakav grad, već što je napokon bilo lepo vreme. Pernik je industrijski, rudarski grad i verovatno su strani turisti veoma, veoma retki u  njemu. Mi smo došli zbog srednjovekovne tvrđave u kojoj je stolovao oblasni gospodar Krakra u vreme kada su se na ovim prostorima tukli car Samuilo i vizantijski car Vasilije II Bugaroubica. Rešili smo da obiđemo ovo utvrđenje, jer nam je bilo dobro poznato iz arheološke literature. Međutim, lokalitet je truba, barem što se tiče sačuvane arhitekture. Bedemi male visine i samo temelji kuća i crkava.

Pernik.

   Posle Pernika odvezli smo se do manastira Zemen iz 11. veka. Crkva u ovom manastiru je baš mala, nekih 9 x 9 metara. Ima tri apside na istočnoj strani i malu kupolu na neobičnom visokom cilindričnom tamburu. Visina cele crkve, od poda do vrha kupole je nešto malo viša od 11 metara. U njenoj unutrašnjosti sačuvano je svega par fresaka iz 11. veka, dok većina potiče iz 14. veka, odnosno iz doba kada je ktitor ovog manastira bio srpski velikaš despot Dejan. Radi se o Dušanovom velmoži, koji je, inače,  bio i oženjen njegovom polusestrom Teodorom. Despot Dejan je rodonačelnik porodice Dejanović, poznate i kao Dragaši. U Zemenskoj crkvi postoji i njegov ktitorski portret. Tokom razgledanja manastira kupio sam u njihovoj prodavnici knjižicu o ovom manastiru. U njoj nije bilo ni jedne jedine rečenice o tome da je ktitor ovog zdanja bio Srbin. Kažu Despot Dejan je oblasni gospodar i ništa više. A piše tu i da ktitorski portret njega i njegove žene predstavlja jedan od najranijih portreta bugarskih boljara i ima golemo istorijsko, umetničko i etnografsko značenje. Zemljo otvori se! Moram da napomenem da je ovu knjižicu izdao Nacionalni istorijski muzej i da su njeni autori ljudi od struke. E, to je bruka, aj da su pisali neki napaljeni amateri ili dokoni monasi, ne bi bilo tako strašno. Ovo može samo da se protumači kao plansko falsifikovanje istorije iza koga stoji ozbiljna bugarska institucija. Nije to ništa novo, viđao sam takve stvari i po raznim drugim istorijskim i arheološkim muzejima.

Zemen.

   Poslednje odredište za danas bio je Ćustendil. U srednjem veku zvao se Velbužd i poznat je po čuvenoj bici koja se ovde odigrala 1330. godine između Srba i Bugara. Tada su Bugari bili do nogu potučeni, a u borbi se istakao budući srpski car, mladi Dušan. Posebno mi je ostala u sećanju Dušanova povelja u kojoj pominje ovu bitku. Ona, otprilike, skraćeno, glasi ovako. “ I sam sam vladao s roditeljem mojim u zemlji otačastva našega živeći tiho i pobožno i mirno, i nijedan se susedni car i vladar ne drzne protiv nas ... I pozavide zlomrski đavo našem dobrom življenju, i zloćom podiže protiv nas 7 careva ... Svi ovi dođoše protiv nas, hoteći po bezumlju svojemu da nas prožderu kao nešto slatko, i da zemlju otačastva našeg razdele među sobom, i da je u robovanje njima predaju... I kada svi ovi dođoše u zemlju našu, mesto koje se zove Velbužd, do 80 tisuća, mnoga zla učiniše toj krajini. I kada čusmo da uđoše u zemlju našu sa velikom jarošću, sabrasmo vojnike zemlje otačastva našega, koje sam za bitku spremio ja do 15 tisuća... I tako napadosmo na njih i milošću božjom sve porazismo pobedom velikom, i na divljenje svima okolnim carevima i gospodi. I Mihailu caru bugarskom mačem glavu njegovu skidoh, kome je i do sada grob njegov u zemlji našoj”.

Ćustendil.

   Nakon bitke kod Velbužda ovaj grad je pripadao oblasti kojom je upravljao, već pominjani, Dušanov velmoža despot Dejan. Posle njega Velbuždom je vladao njegov sin Konstantin Dragaš. On je nastavio da upravlja svojom teritorijom i nakon turskih osvajanja, ali kao njihov vazal. Na kraju je 1395. godine poginuo u bici na Rovinama. Današnje ime grada Ćustendil je turskog porekla i može da se prevede kao Konstantinova banja (u gradu ima više od 40 mineralnih izvora) i vezuje se za ovog srpskog velmožu.

Ćustendil.

   Dok smo tražili smeštaj po gradu zaustavila nas je policijska patrola. Nabusit pandur nam je objasnio da smo kolima ušli u ulicu koja je taj dan bila zatvorena za vozila i pretvorena u pešačku zonu. Upitah ga kako da ja to znam kada nema nikakvog znaka, a i nigde nije bilo žive duše na ulici. Bugarin mi je na to odvratio da je subota, ne znam koja u mesecu, i zato je zatvorena za saobraćaj i da je to tako svugde u Evropi. Odgovorih mu da ja nemam pojma kako je u Evropi, ja sam iz Srbije, nisam kao oni državljanin Evropske unije. Na to bugarski žandar, sav važan, gledajući me sa visine reče “Dobro, ajde nastavite”. Ha, ha Bugarski pandur iz Ćustendila drži mi predavanje o Evropi! 

Pirg.

Ahmed begova dzamija.

Fatih Mehmed dzamija.

   Dopao mi se Ćustendil. Malo, simpatično mesto, koje ima neki svoj šmek. Arhitektura je takođe zanimljiva. Ima tu svašta, od starih balkanskih kuća, pa do građevina sa početka 20. veka. Pojedine od njih je projektovao neki švapski arhitekta i valjda se tu radi o secesiji. Ima i raznih istorijskih zdanja, kao što su ostaci rimskih termi iz vremena kada se ovaj grad zvao Pautalija. Odmah pored nje je Ahmed begova dzamija iz 16. veka. Sačuvana je i jedna srednjovekovna kula ili pirg, sa kraja 14. i početka 15. veka. Ima i srednjovekovnu crkvu sv. Đorđa, kao i mnogo mlađu crkvu Uspenja Bogorodice, koja ima drveni zvonik. U ovom gradu se nalazi i najstarije crkveno zvono sa srpskim ćiriličnim natpisom iz 1492. godine. Postoji i nekoliko starih banja i hamama. Ima u Ćustendilu još jedna dzamija, doduše u vrlo lošem stanju. Reč je o dzamiji Fatih Mehmed iz 16. veka. Nedaleko od nje na jednom zidu stoji veliki grafit “Smrt za Turcite”. Kad smo već kod ovih izliva bugarskog nacionalizma, da spomenem da smo po gradu na više mesta videli plakate na kojima je pomen  Vladi Černozemskom. U pitanju je atentator na našeg kralja Aleksandra u Marseju, poznat i kao Vlado Šofer. Ovaj VMRO – ustaša bio je višestruki ubica, koji je pre atentata na jugoslovenskog kralja ubio 1924. godine jednog bugarskog komunistu, a 1930. godine svog kolegu iz VMRO-a, kao i njegovog telohranitelja. Inače, na plakatima se nalazi njegova slika u ustaškoj uniformi i tekst koji otprilike glasi “Pomen u znak sećanja na velikog Bugarina Vladu Černozemskog koji se osvetio za stradanje Bugara bugaroubici Aleksandru II Karađorđeviću”. Pomen je potpisalo Makedonsko bratstvo sv. Ćirilo i Metodije. Ne znam ništa o tom Makedonskom bratstvu osim da su nepismeni, što se vidi sa plakata, pošto je u Marseju ubijen Aleksandar I Karađorđević, a ne Aleksandar II Karađorđević. Kakvi debili!

Pomen Vladi Šoferu.