Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (5) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

четвртак, 08. јануар 2015.

Bugarska & Grčka (2. deo)



SOFIJA


   Iz Belogradčika smo otišli direktno u Sofiju. Kada sam pominjao da se Bugarska loše kotira na srpskim putničkim sajtovima, ne spomenuh da je Sofija na jednom takvom forumu pobedila kao ubedljivo najnezanimljiviji grad. Grad u kome nema bogzna šta da se vidi i grad u kome nema bogzna šta da se radi. Glupost! U bugarskoj prestonici postoje četiri srednjovekovne crkve, od kojih je jedna na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine. Koliko takvih crkava ima Beograd? Nijednu ! Koliko ih ima Novi Sad ili možda Niš? Niti jednu! Koji grad u Srbiji to ima!? Ne tvrdim ja sad da je Sofija ne znam kako zanimljivo mesto. Nije to neki fenomenalni grad, daleko je od toga, ali brate mnogo je ispljuvaše. Kako bilo da bilo, ja sam proveo lepa tri dana u Sofiji. Da budem precizniji, meni je tamo bilo lepo, a ta tri dana su zapravo bila tmurna i kišna.
Sofija.

   Kao što rekoh, Sofija ima četiri drevne crkve. Najstarija, posvećena sv. Đorđu, je, u stvari, antička rotonda iz 4. veka i tek u 6. veku je pretvorena u bogomolju. Prvobitna namena ove građevine nije baš jasna. Postoje predpostavke da je bila deo termi, mauzolej itd. U unutrašnjosti rotonde sačuvano je i nešto živopisa i to iz perioda 10. – 12. vek. Tokom turske vladavine služila je kao dzamija.
Crkva sv. Đorđa.

   Crkva sv. Đorđa je najstarija ovdašnja crkva, a najznačajnija je bila sv. Sofija, koja je gradu i dala ime. Izgradio ju je Justinijan I u 6. veku na mestu tri pređašnje crkve. U pitanju je ogromna bazilika, čija unutrašnjost i nije nešto preterano zanimljiva. Mnogo interesantnije je ono što se nalazi ispod nje, grobnice, kripte, mortarijum. U vreme naše posete još uvek su bili u toku radovi kojima će se omogućiti da te podzemne odaje budu dostupne posetiocima. Za vreme Osmanlija sv. Sofija je pretvorena u dzamiju i to je bila sve dok se tokom zemljotresa 1858. godine nije srušio minaret i usmrtio dva imamova sina. To je protumačeno kao loš znak i od tada ova građevina više nije služila kao islamsko svetilište, već kao vojni depo. 
Sv. Sofija.

   Treća srednjevekovna crkva u centru Sofije je baš mala Sveta Petka Samardzijska. Obišli smo i nekoliko mlađih, ali zanimljivih, crkava bugarske prestonice, kao što su  Sveti Sedmočislenici, zatim ruska crkva sv. Nikole i Sveta Nedelja. Ova poslednja je u narodu poznata i kao crkva Svetog Kralja, jer se u njoj nalaze mošti našeg kralja Milutina. Prvobitnu crkvu na ovom mestu su digli u vazduh komunisti 1925. godine. Nije mi ovo bilo prvi put da sam posetio ovu bogomolju i uvek je u njoj bilo dosta ljudi koji su se molili ispred Milutinovog sarkofaga. Mnogi vernici veruju da njegove mošti štite od prirodnih nepogoda i zaraza. Više istorijskih izvora kaže da su za vreme turske vladavine kralja Milutina  poštovali i sofijski muslimani, koji su se klanjali ispred njegovog groba. Oni su ga nazivali Kral Baba.
Sv. Petka Samardzijska.
Sv. Nedelja.

   Red je da spomenem i najmonumentalniju, najraskošniju i najpoznatiju crkvu Sofije, katedralu Aleksandra Nevskog. Podignuta je početkom 20. veka, a posvećena je ovom svecu, jer je on bio zaštitnik ruskog cara Aleksandra II Nikolajeviča, koga Bugari zovu Osloboditelj, jer je zahvaljujući njegovoj borbi protiv Turaka u Rusko – turskom ratu (1877 – 1878) Bugarska oslobođena od viševekovnog osmanlijskog ropstva.
Sv. Aleksandra Nevskog.

   U centru Sofije ima i bogomolja drugih veroispovesti, kao što je sinagoga, navodno najveća sefardska u Evropi i Banja Baši dzamija. Ova dzamija se pripisuje čuvenom otomanskom arhitekti Mimari Sinanu. Verovatno su ovde posao, ipak, odradili njegovi učenici, jer je on u vreme gradnje imao 89 godina.
Banja Baši dzamija.
Sinagoga.

   Nije to jedina sačuvana islamska bogomolja ovog grada, pošto je i Arheološki muzej u Sofiji smešten unutar nekadašnje dzamije. Nije loš taj muzej, ali ništa posebno. Bili smo i u Vojnom muzeju, koji takođe vredi obići. Tu su me slatko nasmejala bugarska tumačenja nekih ratova u kojima smo bili rivali. Dobro, takvih proseravanja ima svugde. Treći muzej koji smo posetili je Nacionalni istorijski muzej. Odličan je! Između ostalih stvari u njemu se čuva i veliki broj zlatnih i srebrnih predmeta iz tračkih ostava i tumula po Bugarskoj. Kada sam 2006. godine obilazio crnomorsku obalu ove zemlje imao sam priliku da u Varni pogledam čuvenu izložbu Tračko blago”. Radi se o velikoj izložbi koja se selila po celoj državi, a i po belom svetu. Na njoj su predstavljeni najvredniji i najraskošniji trački nalazi Bugarske. Bio sam oduševljen. Moram da napomenem da sam obišao na stotine muzeja i video raznorazne arheološke izložbe, i ova definitivno spada u sam svetski vrh.

   Pre obilaska Nacionalnog istorijskog muzeja otišli smo prvo do obližnje crkve sv. Nikole i Pantelejmona. Ona se nalazi u predgrađu Sofije, tačnije na obroncima Vitoše. Poznata je i kao Bojanska crkva, po selu kome je pripadala, a koje je svojim širenjem progutala Sofija. Ova mala, skromna crkva  uvrštena je na Uneskovu listu svetske kulturne baštine zbog svog izvanrednog živopisa iz 1259. godine. Freske su stvarno sjajne i sa pravom se postavljalo pitanje otkuda takvo vrhunsko zidno slikarstvo u jednoj seoskoj crkvi. Naime, kada je 1257. godine na bugarski presto stupio Konstantin Tih za upravitelja Sredeca (Sofije) postavio je svoga rođaka sevastokratora Kalojana. Kalojanu nije odgovarala klima u Sofiji, vruća leta i česte magle tokom zime, pa se naselio u obližnjoj Bojani, te je morala i da se sredi lokalna crkva. Inače, ovaj, sada prigradski deo Sofije je tokom komunizma bio pun kuća i vila partijskih i državnih funkcionera, a danas se tu kočopere dvorci bugarskih biznismena i političara.
   Kao što rekoh, Kalojan je bio rođak bugarskog cara, polusrbina, Konstantina Tiha. Sam Konstantin Tih je često isticao svoje srpsko poreklo i ubrajao je Stefana Nemanju i Savu u svoje pretke. Gotovo sigurno je da su Nemanjići i pomogli da se dokopa bugarskog prestola. Njegov rođak Kalojan je takođe naglašavao svoje srpske korene. Tako je na ktitorskom natpisu u Bojanskoj crkvi napisao da je on unuk srpskog kralja Stefana Nemanje.
Bojanska crkva.
   Malo smo poranili prilikom obilaska Bojanske crkve, tačnije došli smo nekih 20 minuta pre otvaranja. Muvali smo se ispred crkve, a onda je došao autobus pun japanskih turista. Nisam mogao da verujem kada su odmah po izlasku iz busa svi stali ispred zatvorenih crkvenih vrata i formirali red. Kakvi moroni, da ne bi neko od nas dvoje slučajno ušao pre njih. Pošto je crkva mala, mogla je da ulazi samo grupica po grupica ljudi, pa je potrajalo dok se nisu izređali svi ovi žutaći. 
  

Нема коментара:

Постави коментар