Nepal 2014. (11. deo)

POKARA

   Bilo je konačno vreme da napustimo Katmandu. Negde oko pola šest ujutru došao je po nas taksista, sa kime smo se prethodno dogovorili da nas vozi u Pokaru. Do ovog grada, udaljenog samo 200 kilometara od nepalske prestonice, putuje se u proseku nekih 7 sati, što samo po sebi dovoljno kazuje u kakvom je stanju taj put. Ako lošem putu dodamo i ovdašnje jezive vozače, stići živ u Pokaru nije mali podvig. Malo preterujem, ali nepalski šoferi su stvarno neverovatni, to se pretiče gde hoćeš i kad god hoćeš, a ulaženje u makazice je redovna pojava. I naš taksista nije ništa manje ludački vozio. Mislim da je za tih 200 kilometara, bar 1000 puta pritisnuo sirenu. Zahvaljujući tome što smo baš dosta poranili, uspeli smo da izbegnemo gužvu i da za nešto kraće vreme stignemo u Pokaru. 

Pheva jezero i dungas čamci.

   Kada smo završili sa pronalaženjem smeštaja, imali smo vremena taman da svi odemo na kaficu i da se posle toga oprostimo od naše saputnice, koja je istog dana kretala na treking do baznog kampa Anapurne. Preostali deo ekipe, tj. nas troje, otišli smo u laganu, neobaveznu šetnju duž obale jezera Pheva. Taj deo Pokare, uz jezero, sa brojnim malim hotelima, restoranima, kafeima i radnjama, podseća malo na neko morsko turističko mesto. Ovde je vladao mir i tišina, što je i te kako prijalo posle bučnog i haotičnog Katmandua.

Pheva jezero.

   Tokom večeri Pokaru je zahvatila ozbiljna provala oblaka, praćena gradom veličine oraha. To nevreme učinilo je da se izjutra Himalaji vide kao na dlanu. Stvarno moćno izgledaju ove planine.

Himalaji.

   Odlučili smo da prvo odemo do muzeja posvećenog gurka vojnicima, čiji se jedan od regrutnih centara nalazi na periferiji Pokare. Gurke su slavu stekle pre svega služeći u britanskoj armiji. Osim u njoj ima ih i u indijskoj vojsci, singapurskoj policiji, a takođe čine i ličnu gardu sultana od Bruneja. Gurke su u britansku vojsku stupile tek pošto su prvo protiv njih vodili krvave ratove u 19. veku. Tada su se, ustvari, Englezi i uverili u hrabrost ovih nepalskih boraca. Gurke predstavljaju elitne jedinice u britanskoj armiji i borili su se u svim ratovima koje je imperija vodila. Uz to su gurke daleko manje plaćene od britanskih vojnika, a često obavljaju najteže i najprljavije zadatke. Ni odnos britanske armije prema gurka ratnim invalidima i vojnim penzionerima nije baš na zavidnom nivou. Nedavno je moralo da dođe do nekog smanjivanja broja vojnika u vojsci Britanije i naravno prvi na udaru bili su gurke. I pored neravnopravnog odnosa prema njima, zbog siromaštva koje vlada u Nepalu, svake godine se u ovom regrutnom centru u Pokari prijavi novih 7000 regruta. Pred njima je onda čitav niz fizičkih, mentalnih i medicinskih testova. U jedan od njih spada trčanje 5 kilometara uzbrdo, noseći 25 kg  kamenja u tradicionalnoj nepalskoj doko košari. Na kraju eliminacija, u proseku, od 600 kandidata bude primljen samo jedan. Simbol gurki je masivan krivi nož, poznat kao kukri. Odmah na ulazu u muzej postavljen je natpis, tj. njihova parola, koja glasi “Bolje umreti nego biti kukavica”. Kroz postavku je prikazana istorija ovih ratnika, od njihovog osnivanja u 19. veku, pa preko svetskih ratova, do brojnih ratova koje su vodili Britanci, a u kojima su ovi učestvovali. U vitrinama su izložene njihove uniforme iz raznih perioda, zatim njihova oprema, medalje itd. Okačeno je i dosta fotografija, među kojima nisu retke ni slike gurka na našim prostorima tokom devedesetih.

Muzej Gurki.

   Odmah pored muzeja nalazi se mali park u kome može da se vidi kanjon Seti reke, koja prolazi kroz grad. Odatle smo se uputili pešice kroz staru Pokaru, gde ima dosta tradicionalnih nevarskih kuća. Kad smo već kod Nevara, oni su, zapravo, samo jedan od naroda Nepala. Žive pretežno u dolini Katmandua i ima ih nešto više od milion, što čini 6 % populacije ove himalajske države. Važe za vredne zemljoradnike, dobre trgovce i vešte zanatlije. Gotovo sve spektakularne drevne građevine koje smo videli na ovom putovanju, delo su upravo Nevaraca. Drugi narodi koji žive u Nepalu su Thakali, Tamanzi, Šerpe, Magari, Gurunzi, Tari, kao i brojne tibetanske izbeglice. Na sve to treba dodati i komplikovani kastinski sistem, koji se donekle preklapa sa etničkom pripadnošću, kao što je slučaj sa Bahunima i Četrima.

Stara Pokara.

   Sve u svemu, zanimljiva je bila ova šetnja kroz stari deo Pokare, a i posle kroz bazar. Ovde, kao i po drugim mestima u Nepalu, male zanatske radnje su uglavnom potpuno otvorene sa prednje strane. Nemaju nikakvog zida ili izloga, već se na kraju radnog dana samo spuste rolo-vrata. Zbog toga sam tokom ovog pešačenja mogao da posmatram juvelire dok prave nakit, šnajdere za singer mašinama, korpare kako pletu košare, kuvare koji u garavim šerpama prže momo. Svratili smo na osveženje u jednu radnju, gde je majstor kroz neku mašinu cedio šećernu trsku. Higijenski uslovi u tom lokalu su mi govorili da produžim dalje, ali sladokusac u meni mi je poručivao “stani, ovo nikada nisi probao”. I stao sam, a vrlo brzo potom i ušao unutra. Majstor je prvo gurnuo trsku kroz tu spravu zamazanu od slatkog sirupa i tovatne masti, a ona ju je iscedila u jednu musavu posudu. Posle je tu smeđu tečnost samo procedio kroz cediljku, koja se očito retko pere i to je to. Sok ko sok, ništa posebno.

Ceđenje šećerne trske.

   U jednom momentu izbili smo na malo tibetansko izbegličko naselje Paljoring. Nisam nameravao da ulazim unutra, ali su nas Tibetanci koji su se tu muvali uvukli u dvorište. Gadim se obilazaka ovakvih mesta i gledanja tuđih muka, to, po meni, radi ona najgora vrsta putnika. Ne verujem da ni mučeni Tibetanci, koji tu obitavaju, uživaju u tome, ali mnogi od njih zarađuju prodavajući razne rukotvorine turistima. Jedan čiča je insistirao da uđemo u njegovu skromnu kuću, u kojoj centralno mesto zauzima slika Dalaj Lame, a onda je istresao ispred nas gomilu kojekakvih dzidza-bidza. Cela ova poseta mi je bila baš bezveze, ali kad sam već tu, pazario sam od matorog neku narukvicu, namerno ne cenkajući se baš mnogo.

Paljoring.

   Dalje smo taksijem otišli do drugog dela Pokare, gde se nalazi Gupteshvar Mahadev pećina, sa malim hindu svetilištem u njoj i tzv. Devisovi vodopadi. Sve u svemu ništa naročito.

   Popodne smo proveli tako što smo iznajmili čamac dungas i provozali se po Pheva jezeru. Naravno, uzeli smo čamac bez veslača, pošto sam ja stari lađar. Napravili smo krug oko malog ostrva sa hindu hramom na njemu, a onda se još neko vreme vozikali po jezeru. To veče oprostio sam se od mojih preostalih saputnika, pošto sam sutradan išao za nacionalni park Čitvan, a oni na neki treking.