JEVPATORIJA
Negde
u zoru voz
je prošao kroz Vrata Krima, tj. Perekop. U pitanju je uska prevlaka širine 5 do
7 kilometara, koja spaja Krim sa kopnom. Sa jedne strane prevlake je Crno more,
a sa druge Sivaš iliti Gnjilo more, odnosno plitke lagune Azovskog mora. Ova
prevlaka je dobila naziv po grandioznom rovu koga su, verovatno, iskopali Skiti
da bi zaštitili Krim od svojih “rođaka” sa severa, Sarmata. O ovom odbrambenom rovu pisali
su i Herodot, Strabon, Plinije, što samo po sebi govori koliki je poduhvat bila
njegova izgradnja. I drugi narodi, koji su posle Skita došli na Krim,
obnavljali su i koristili ovaj šanac. Krimski Tatari su ga zvali Or – kapi, što
znači vrata rova.
Predeli kroz
koje smo prolazili nisu se ni po čemu razlikovali od onih u ostatku južne
Ukrajine. Široka, ravna stepa sa po nekim brežuljkom. Puno trave i malo drveća.
Posle par
sati vožnje stigli smo u Simferopolj, glavni grad Autonomne republike Krim.
Iako je, u neku ruku, prestonica, nema baš mnogo interesantnih stvari da
ponudi, te sam 15 minuta po silasku iz voza već bio u maršutki koja je išla u
Jevpatoriju.
Prvo naselje na mestu Jevpatorije osnovali
su stari Grci i zvalo se Kerkinitis. Kasnije će, kao i ostatak Krima, pripasti
Mitridatovom pontskom kraljevstvu. Tokom srednjeg veka ovaj grad će biti u
rukama raznih nomadskih naroda, kao što su Hazari, Kumani i Krimski Tatari. Za
vreme ovih poslednjih zvao se Gezlev, a kada su Rusi 1783. godine zauzeli Krim,
preimenovan je u Jevpatoriju, po već pominjanom pontskom kralju Mitridatu VI
Eupatoru. Danas je Jevpatorija grad od nekih stotinak hiljada stanovnika.
 |
| Jevpatorija |
Nakon što sam se smestio u jednom malom hotelu,
prvo što sam obišao bila je Dzuma dzamija iz 16. veka. Ona je najveća i
najznačajnija dzamija na Krimu, a kako i ne bi bila, kada je u njenu izgradnju
bio umešan i čuveni otomanski arhitekta Mimara Sinan. Maltene odmah pored nje
nalazi se velika ruska pravoslavna crkva sv. Nikole. Sledeća na redu bila je
kula i kapija nekadašnjeg srednjevekovnog Gezleva. Unutar kule nalazi se mala
postavka tatarskih eksponata, kao i velika maketa, koja lepo dočarava
nekadašnji izgled ovog drevnog grada. Nedaleko od gradske kapije nalazi se i
derviška tekija.
 |
| Dzuma dzmija i crkva sv. Nikole |
 |
| Gradska kapija |
Dopala mi se Jevpatorija. Pravi primorski
grad sa zanimljivom arhitekturom. Mešaju se tu razni stilovi, od islamskih do
ruskih iz doba carske Rusije. Naravno, sve to malo unakaženo nekim detaljima iz
sovjetskog perioda. Kroz arhitekturu se vidi i nekadašnja etnička raznolikost
stanovništva ovog grada, pošto osim dzamije i ruskih crkava ima i nekoliko
sinagoga, kao i jedna jermenska crkva. Najzanimljivija mi je bila karaitska
kenasa. Doduše, ne kao građevina, nego zbog priče o Karaitima.
 |
| Jevpatorija |
Karaiti su Jevreji koji praktikuju
specifičnu vrstu judaizma, tzv. karaizam. Recimo ne priznaju talmud, već Stari
zavet. Njihove bogomolje zovu se kenase. Smatra se da je karaitski pokret
nastao u 8. ili 9. veku u Bagdadu, mada postoje neki dokazi da je Karaita bilo
u Egiptu i to u 7. veku. Neki ih dovode u vezu još sa Sadukejima. Procenjuje se
da ih danas u svetu ima oko 40.000.
Nauka nije uspela da odgonetne od kuda i
kada su došli Karaiti na Krim. Postoji teorija, meni mnogo prihvatljivija, da
su oni u stvari potomci nekog turskog, nomadskog naroda, koji su primili
judaizam, kao što su recimo Hazari. U Ruskom carstvu je, možda, i donošenje
nekih antisemitskih zakona uticalo na distanciranje Karaita od običnih Jevreja.
Naime, carskom guverneru se dopadalo to što Karaiti ne prihvataju talmud, ali i
pored toga oni su, ipak, Jevreji, pa su samim tim odgovorni za razapinjanje
Isusa Hrista. Karaiti su, pak, tvrdili da su oni naselili Krim pre Hristovog
stradanja i da zbog toga ne snose odgovornost. Na kraju im je obećano da ako
uspeju to i da dokažu, na njih se ti restriktivni zakoni neće odnositi.
Angažovan je karaitski naučnik Abraham Firkovič koji je uspeo da “dokaže” kako Karaiti nisu bili u
Jerusalimu u doba Isusa Hrista, tj. da su oni potomci Izraelaca severnog
kraljevstva, koji su ranije izbegli sa te teritorije.
Tokom II svetskog rata opet je aktuelizovano
pitanje porekla Karaita. Naime, kada su nacisti zauzeli Ukrajinu i otpočeli sa
masovnim ubijanjem Jevreja, postavilo se pitanje šta da rade sa krimskim
Karaitima. Nemci, kakvi su već pedantni, izvukli su iz varšavskog i viljnuskog
geta trojicu jevrejskih naučnika, koji su se bavili karaizmom, i postavili im
pitanje da li su Karaiti Jevreji? Sva trojica su nezavisno jedan od drugog, u
čitavom nizu debata, uspeli da pred nacistima odbrane mišljenje da Karaiti nisu
Jevreji već turski narod. Inače, to se u potpunosti kosilo sa onime što su
tvrdili pre okupacije. Zahvaljujući njima krimski Karaiti su preživeli
holokaust. Naučnici, nažalost, nisu. Ni jedan od njih trojice nije dočekao
oslobođenje.
 |
| Karaitska kenasa |
Danas na Krimu ima oko 650 Karaita i većina
njih živi u Jevpatoriji i Feodosiji. Glavnu kenasu u Jevpatoriji otvorio je car
Aleksandar I 1807. godine. Kasnije su mu ovi u znak zahvalnosti podigli statuu.
Kao što rekoh, gledano po njenoj arhitekturi ova bogomolja nije bogzna kako
zanimljiva. Meni je najinteresantniji deo bila njena nekadašnja narodna
kuhinja, gde se sada nalazi karaitski restoran. Inače, njihova klopa se ni po
čemu bitno ne razlikuje od tatarske. Do tog zaključka sam došao nakon
proučavanja menija, kao i degustacije nekoliko jela. Jeo sam čeburek, jelo koje
sam prvi put isprobao u Kazahstanu i od tad gde god naiđem na njega ne
propuštam priliku. U pitanju je prženo testo punjeno mlevenom ovčetinom i
lukom. Ovaj put sam uzeo neku “light” varijantu sa nadevom od
povrća, pošto sam naručio i plov i sarme, podrazumeva se i nekoliko piva. Sve
je bilo odlično.
 |
| Jevpatorija |
Нема коментара:
Постави коментар