Do Krima i nazad 2013. (2. deo)

LAVOV

   Voz iz Budimpešte je tačno na vreme stigao u Lavov. Prvo sam na stanici kupio kartu, za Kijev, a onda se trolejbusom odvezao do centra grada. Posle kratkog oporavka od puta upustio sam se u istraživanje Lavova. Lep je to grad, pravi srednjoevropski, doduše malo manje upicanjen, verovatno zbog svoje sovjetske prošlosti. Možda mi se baš zbog toga i dopao, pošto i nisam neki ljubitelj takvih mesta. Na sve strane renesansa, barok, rokoko, sve što ne volim, ali ipak mi se Lavov svideo.

Lavov

   Grad je dobio ime po Lavu, sinu Danila Romanoviča Galicijskog, koji ga je osnovao u 13. veku. Tokom srednjeg veka držali su ga još i Poljaci i Mađari. Napadali su ga i opsedali kozaci, Šveđani, Turci, Tatari. U 18. veku je postao središte austrijske provincije Galicije. Po završetku I svetskog rata oko ovog grada su se borili Ukrajinci i Poljaci, da bi na kraju pripao Poljskoj.

   Dva dana provedena u Lavovu bila su više nego dovoljna da dobro prošpartam njegovom kaldrmom. Obišao sam i sve njegove crkve, a bogami ima ih podosta. Oko 100 komada i to svih mogućih hrišćanskih konfesija: pravoslavne, katoličke, grko – katoličke, jermenske. Može to i finije da se podeli na pravoslavne pod jurisdikcijom moskovske patrijaršije, pa na one pod kijevskom, a pretpostavljam da ima i onih od Ukrajinske autokefalne pravoslavne crkve. Katoličke, pak, pripadaju raznim redovima, kao što su jezuitski, dominikanski itd. Najstarija je crkva sv. Nikole, za koju kažu da neki njeni delovi potiču još iz 13. veka. Meni lično bila je najzanimljivija jermenska crkva, kao i Bojim kapela iz 1617. godine, na čijoj fasadi se nalaze zanimljivi i pomalo morbidni reljefi.

Bojim kapela

   Na sredini glavnog gradskog trga, Plošča Rinok, nalazi se gradska kuća Ratuša, sa 65 metara visokim tornjem. Prema legendi, trg je popločan nakon što je u Lavov doputovao Petar Veliki, kome se tom prilikom kočija zaglavila u blatu na sred Rinoka. Posle toga car je naredio da se trg poploča. Zanimljiv mi je bio i jedan mali deo gradskih bedema koji je sačuvan.

   U strogom centru nalazi se jedna ulica koja se zove Srpska. U toj ulici smešten je Mazoh kafe. U pitanju je kretenski lokal sa erotskim menijem, seksi obučenim konobaricama sa bičevima i sličnim glupostima. Inspirisan je Leopoldom fon Zaher Mazohom, koji je rođen u ovom gradu. Ispred lokala se nalazi njegova bronzana statua, najčešće opkoljena turistkinjama, koje guraju šake u njegov dzep, ne bi li štogod tamo napipale.

   Dobar je Lavov, ima neki svoj šmek. U centru grada sve su ulice kaldrmisane i tu gotovo da nema modernih građevina. Zgrade su stare, interesantne i lepe, pa čak i one čije fasade vape za obnovom. Puno ljudi, puno turista, doduše uglavnom Ukrajinaca. Zbog njih su tu i kojekakvi ulični svirači i razni zabavljači. Prijalo mi je i kuliranje po baštama brojnih kafea, a bogami nisu mi bili nezanimljivi ni obilasci restorana. Probalo se svašta, od boršča, pa preko više varijanti ukrajinskih kobasica, varenjika, do kijevskog kotleta.

   Osim Jermena, koje sam već spomenuo, a koji su u ovom gradu živeli još od 13. veka,  Lavov je nekada imao i brojnu jevrejsku populaciju. Njih su tokom II svetskog rata nacisti gotovo u potpunosti istrebili. Nisu imali milosti ni prema sinagogama i drugim jevrejskim građevinama, ali nešto malo je ipak opstalo, kao što je recimo jevrejska bolnica, koja je izgrađena u tzv. mavarskom stilu. Pre II svetskog rata u Lavovu je živelo više od 100.000 Jevreja, a kada se rat završio preživelo ih je manje od 300.

   U tom istrebljenju ukrajinskih Jevreja svoj doprinos su dali i Ukrajinci okupljeni oko Stepana Bandere i organizacija kao što su OUN (Organizacija ukrajinskih nacionalista) i UPA (Ukrajinska ustanička armija). Doduše, njima su pre svega bili na meti Poljaci i Rusi, ali nisu preskočili ni Jevreje. Pojedinci iz ovih grupacija vršili su akcije protiv sovjetske vlasti, maltene i 10 godina po završetku rata. Za to vreme Bandera je živeo u Zapadnoj Nemačkoj, odakle je uz pomoć britanskih obaveštajnih službi rukovodio organizacijom UPA. Godine 1959. u Minhenu ga je stigla ruka KGB-a, tačnije metak punjen cijanidom. Taj Stepan Bandera dobio je 2007. godine monumentalni spomenik, koga doista non-stop čuva pristojan broj policajaca, jer su dve njegove prethodno podignute statue minirane. U ovom delu Ukrajine Banderu smatraju nacionalnim junakom. Prodaju se majice sa njegovim likom, štampaju se poštanske marke, gradska nagrada Lavova nosi njegovo ime itd.

Spomenik Stepanu Banderi

   Po gradu ima i spomenika poginulim članovima UPA, zatim žrtvama komunističkih zločina, a postoji i tzv. Muzej žrtava okupacije. U pitanju je manji zatvor koji je držao KGB sve do raspada SSSR-a. Iako prezirem takve muzeje, napravljene iz ideoloških, propagandnih i dnevnopolitičkih pobuda, pošto sam imao dovoljno slobodnog vremena posetio sam ga i moram da priznam da mi je bio interesantan.

Muzej žrtava okupacije

   Lavov je centar prozapadno nastrojenih Ukrajinaca, koji su, kolko sam video, veoma anti-ruski nastrojeni. Ovo mi je potvrdilo i nekoliko ljudi koje sam ovde upoznao. Na kraju drugog dana boravka u ovom mestu ukrcao sam se u voz i krenuo za Kijev.