Putovanje u Uzbekistan 2012. (5. deo)

TAŠKENT

   Taškent ima preko dva miliona stanovnika i važi za najveći centralnoazijski grad. Prva naseobina na ovom mestu formirana je u II veku pne. i zvala se Šaš, iliti Čač. Godine 750. osvajaju ga Arapi i tada postaje važno karavansko raskršće. Za vreme persijske dinastije Samanida (819 – 999) zvao se Bikent. Negde u XI veku, dok su ovim gradom upravljali Karakanidi, dobio je današnje ime Taškent, što se može prevesti kao kameni grad. Godine 1219. Taškent je razorio Dzingis kan. Ponovni procvat doživljava za vreme Tamerlana. U XVI veku Taškent postaje prestonica dinastije Šajbanida. U ruke Kokandskog kanata Taškent je pao 1809. godine. Ruski general Mihailo Grigorijevič Černjajev je 1865. godine, mimo naređenja cara, napao Taškent. I pored toga što je odnos snaga bio 15 prema 1 u korist branioca grada i uprkos tome što je bio okružen sa 25 kilometara dugim bedemima Taškent je osvojen. Od tada je Taškent bio, što u sastavu Rusije što u sastavu SSSR, sve do raspada Sovjetskog saveza 1991. godine. Mihailo Grigorijevič Černjajev je proglašen “lavom Taškenta” i odlikovan je, ali je ubrzo zbog svoje samovoljnosti penzionisan. Slavnom ruskom vojskovođi, učesniku mnogih bitaka po Krimu, Kavkazu i Centralnoj Aziji, nije prijao penzionerski život, te se on sa još par hiljada ruskih dobrovoljaca obreo 1876. godine u Srbiji. Knez Milan Obrenović postavio ga je za glavnokomandujućeg timočko – moravske armije, glavne oružane snage Srbije. Tokom Srpsko – turskog rata general Černjajev je odlikovan ordenom takovskog krsta.

   Obilazak Taškenta započeli smo kratkim odlaskom do Čorsu bazara, koji se nalazi relativno blizu našeg smeštaja. Bazar ko bazar, prljav, bučan, živopisan. Osim raznih vrsta voća i povrća pun je i kojekakve kineske bofl robe.

Čorsu bazar

   Na uzvišenju nedaleko od bazara nalazi se Dzuma dzamija. Ona je vekovima bila glavna dzamija Taškenta. Kontinuirano na ovom mestu postoji još od XV veka, ali je tokom tog dugog perioda mnogo puta rekonstruisana i prepravljana. I kada smo je mi obilazili u toku su bili građevinski radovi, tako da smo mogli da uđemo samo u njeno dvorište.

   Odmah pored nje je i Kulkedaš medresa. Izgrađena je u XVI veku. U XVIII veku služila je kao karavansaraj, a u XIX veku su je kokandski kanovi pretvorili u tvrđavu. Korišćena je i kao mesto za egzekucije. Sa nje su bacali osuđene kriminalce, ali i neverne žene. Danas ponovo služi kao medresa. U pitanju je lepa, tipična centralnoazijska građevina, sa velikim portalom koji je prekriven šarenim keramičkim pločicama. Tokom posete ovoj medresi, malo sam popričao sa nekoliko studenata, a imao sam priliku i da pogledam njihov raspored časova. Osim verskih predmeta uči se tu i informatika, geografija, istorija, književnost, arapski, ruski, engleski jezik itd.

Kulkedaš medresa

   Odatle smo krenuli u ne tako malu šetnju do Islamskog univerziteta u okviru koga se nalaze tri mauzoleja iz XV veka. Jedan od njih je mauzolej šeika Hovendi at Tahura. Drugi je mauzolej Kaldirgočbija. Treći, najveći, je mauzolej Junus kana. On je bio potomak Dzingis kana i deda mogulskog cara Bobura. Pisci lonli planetovog vodiča, koji smo koristili na ovom putovanju, naveli su da su nekoliko puta bezuspešno pokušavali da obiđu ova tri mauzoleja, pošto ih nikako nisu hteli pustiti u dvorište Islamskog univerziteta. Nama je to uspelo iz prvog pokušaja. Momcima iz obezbeđenja ponudili smo mali bakšiš, te nas je jedan od njih sproveo do tih mauzoleja i to uprkos tome što su taj dan u toku bili prijemni ispiti, pa je zbog toga ceo kompleks bio pun studenata i profesora. 

Mauzoleji u dvorištu Islamskog univerziteta

   Time smo završili obilazak drevnih građevina Taškenta koje smo planirali da posetimo. To bi maltene i bilo sve što je ostalo od znamenitosti nakon velikog zemljotresa iz 1966. godine. Tada razoreni Taškent sovjetski urbanisti i građevinari pretvorili su u moderan grad sa širokim bulevarima, stambenim blokovima, parkovima, spomenicima, fontanama. Tako je dobio svoj izgled današnji Taškent. Nama se uzbekistanska prestonica više dopala od Alma Ate.

   Nakon osamostaljenja izgrađeno je dosta raskošnih građevina na kojima se nije stipsarilo. Naročito se ističe grandiozna fontana na Mustakilik mejdaniju (Trgu nezavisnosti). Tu se nalazi i zgrada parlamenta, spomenik posvećen žrtvama zemljotresa iz 1966. godine, lepo uređeni park itd. Kompleks pod nazivom “Majka koja plače” izgrađen je 1999. godine, a posvećen je 400.000 uzbečkih vojnika koji su poginuli u II svetskom ratu. Do spomenika uplakane majke i večnog plamena vodi koridor sa nišama u kojima se nalaze velike mesingane knjige sa ispisanim imenima I prezimenima svih poginulih uzbekistanskih ratnika.

   Pre već pominjanog zemljotresa, odnosno pre nego što je preoblikovan u ovakav grad Taškent je bio podeljen kanalom Ankor na stari, istočnjački, uzbečki grad i novi ruski deo grada. Kobni zemljotres je manje pogodio građevine iz carskog perioda, pa je tako ostala sačuvana palata Romanovih. Ona je podignuta za Nikolaja Konstantinoviča Romanova (1850 – 1918) unuka cara Nikolaja I i predstavlja tipičan primer ruske kolonijalne arhitekture.

   Obišli smo i muzej posvećen Tamerlanu, ili kako ovde vole više da kažu Amiru Timuru. Zgrada ovog muzeja nalazi se i na novčanici od 1000 suma. Muzej nije loš, mada ima malo originalnih predmeta. Osnovan je nakon osamostaljenja, na šestošezdesetu godišnjicu od rođenja Tamerlana. Pošto se raskrstilo sa komunizmom i do tada slavljenim raznim “crvenim herojima” vlast se okrenula najpoznatijem vladaru ovih prostora Amiru Timuru. Tako je i njegova statua na konju postavljena umesto biste Marksa. Vrlo brzo nakon postavljanja spomenika neko je Tamerlanovom konju odlomio muda i tako uštrojen stoji i dan danas. 

Muzej Amira Timura

Amir Timur

   Kada smo već kod ovog vojskovođe, njegovo pravo ime je Timur, a nadimak mu je bio Lenk, što znači ćopavi. Timur Lenk je na zapadu prekršten u Tamerlan. On je rođen 1336. godine u Šahrisabzu. Mada važi za strašnog vođu mongolskih hordi, Timur je u stvari bio turskog porekla, a njegovi hroničari su ga proglasili potomkom jednog Dzingis kanovog borca, ne bi li ga doveli u vezu sa Dzingiskanidima. Počeci mu nisu baš bili mnogo slavni i tokom njegovog uspona bilo je mnogo lukavstava, intriga i verolomstva. Kada je učvrstio svoju vlast, započeo je čitav niz pohoda. Osvajao je sve što je naumio, ali je nakon pobede i pljačke napuštao pokorene zemlje ne uspostavivši u njima nikakav red. Ostavljao je samo piramide napravljene od lobanja pobijenih neprijatelja. Njegovi ratni pohodi su bili stihijski, tako da je često jednu istu teritoriju više puta napadao. Za nas je posebno zanimljiva bitka kod Angore 1402. godine kada je potukao Bajazita i na taj način za neku deceniju produžio život srpskoj despotovini. Poznato je da je u toj bici Tamerlan bio impresioniran srpskim vitezovima pod vođstvom despota Stefana Lazarevića. Postoji priča da je sve zarobljene srpske ratnike poštedeo i da ih je pustio da se vrate kući. Jedino je zanatlije u srpskoj vojsci poslao u Samarkand.  Tamerlan jeste bio surovi vojskovođa, ali je bio i veliki graditelj tako da je njegovoj prestonici uvek trebalo raznoraznih majstora.

   Osim muzeja Amira Timura posetili smo i mnogo zanimljiviji muzej Uzbekistana. Naravno, najzanimljivija mi je bila arheološka postavka i na nju sam potrošio najviše vremena, ali sam pogledao i sprat koji je posvećen aktuelnom predsedniku Islamu Karimovu. Karimov je bivši sovjetski komunistički funkcioner koji je predsednik Uzbekistana od osamostaljenja ove države. Vlada zemljom kako hoće, drži sve medije, tako da bez problema pobeđuje na svim izborima. Zapad i SAD su ga nazivali diktatorom, tvrdili su da ti izbori nisu bili fer, govorili su da krši ljudska prava itd. Onda se desio 11. septembar 2001. godine i Karimov je postao potreban Amerikancima. Tačnije trebala im je baza u Uzbekistanu zbog rata protiv talibana. Dobili su bazu i Karimov više nije bio diktator. Kada je u maju 2005. Karimov ugušio pobunu islamista u Andižanu, opet je kritikovan od vlade SAD, te je ovaj iste godine najurio američku vojsku iz svoje države. Tako je ovaj uzbekistanski predsednik ponovo postao diktator.

   Za kraj smo ostavili obilazak ruske crkve Uspenjski sabor. Do nje smo rešili da odemo metroom. Brojni putnici koji su pre nas obilazili Uzbekistan isticali su kao najveći problem korumpirane policajce, koji su ih spopadali i na razne načine pokušavali da od njih iskamče neku lovu. Po tom pitanju posebno je bio ozloglašen  taškentski metro. Čim smo kročili u podzemnu železnicu zaustavljeni smo od organa reda. Međutim, samo su nam pregledali dokumenta i pustili nas. Izgleda da se stvari u Uzbekistanu menjaju nabolje.

Uspenjski sabor