Putovanje u Uzbekistan 2012. (17. deo)

POVRATAK – DESETIM PO REDU VOZOM

   Retko kada doručkujem, ali zbog pretstojećeg dugog puta ipak sam rešio da odem na fruštuk. Bogami, nisam se pokajao. Doručak je bio baš dobar, pravi ukrajinski. Prvo su servirali dimljenu ribu, salo, neko rolovano meso i druge mesne prerađevine. Zatim je usledila vruća kaša, a onda i neki omlet sa povrćem. Na kraju smo sve to zasladili palačinkama sa nekim slatkastim sirom.

   Posle doručka otišli smo na železničku stanicu i ukrcali se u voz za Beograd. U pitanju je deseti jubilarni voz koji smo koristili na ovom putovanju. U ovom smo bili u trokrevetnom kupeu. Nakon dugog klackanja, koje smo dobrim delom prespavali, stigli smo u Mađarsku. Tu je svaki vagon, sa sve putnicima, podizan dizalicom da bi se izvršilo podešavanje zbog različitih širina koloseka. Kada je to obavljeno nastavili smo dalje i tačno na vreme, po redu vožnje, stigli u Budimpeštu.

   Pošto je u Budimpešti predviđena malo duža pauza, iskoristili smo to vreme da se promuvamo po stanici i snabdemo hranom i pićem. Došlo je vreme za polazak, a naš voz, koji je u međuvremenu negde premešten, nikako da se pojavi. Razlog čekanja je taj što je kasnio voz koji ide iz Praga za Beograd, za koji treba da se spoje naši vagoni. Ne razumem se u tu organizaciju međunarodnog železničkog prevoza, ali, s obzirom da je u pitanju kašnjenje voza na relaciji Prag – Beograd, mora da je kriva naša železnica. Buljili smo u tablu sa redom vožnje i gledali kako se svakih 15 minuta pomera vreme polaska voza za Beograd. I tako 15, po 15 minuta, nakupilo se dobrih dva sata kašnjenja.

   Konačno je voz stigao, te smo krenuli dalje i to snabdeveni klopom i pivom, doduše, posle tolikog čekanja, mlakim. Na ovom putovanju vozili smo se ruskim, kazahstanskim, uzbekistanskim, tadzikistanskim i ukrajinskim vozovima, prešli  njima hiljade kilometara i osim tadzičkog, koji je na granici zadržan zbog droge, nijedan nije kasnio ni minut. Čak je i taj tadzikistanski uspeo da to propušteno vreme usput nadoknadi. Ovaj naš, koji je kasnio dobrih dva sata u polasku iz Budimpešte, uspeo je da to kašnjenje značajno poveća tokom dalje vožnje.

   I najzad uđosmo u Srbiju, poslednja carinska kontrola na ovom našem putešestviju. U vagon su ušla dva vesela srpska žandara, koji su se sve vreme šalili sa putnicima dok su im pregledali dokumenta. Usput su svim ruskim putnicima koje su zatekli izjavili da vole Putina i Rusiju. Ni žandari ni carinici nisu nikome pregledali stvari. Ukupna kontrola celog vagona trajala je 5 minuta. Kada se samo setim kakvi su bili ostali panduri i carinici na ovom našem putu. Kazahstanci, Uzbeci, Rusi, Ukrajinci, Mađari, nema ko nas nije trkeljisao, pregledao ili makar dobro prostudirao naše pasoše. Svi su se pravili važni i svi su bili smrtno ozbiljni, a neki su se i baš izdrkavali. Onda dođu srpski policajci i carinici, promuvaju se 5 minuta po vozu, uzviknu ruskim sprovodnicama “Do svidanjija” i to je to. Dobrodošli u Srbiju! Naravno, vožnja srpskim prugama se tek odužila, ali smo se nekako dogegali do Beograda. Tako se završilo ovo putovanje, na kome smo kopnom prešli više od 9.000 kilometara i još oko 4.000 kilometara avionom.